MILORAD

(moji zatvorski dani 3)

Sati, dani i meseci su prolazili jedni za drugim, smenjivala su se godišnja doba, a za mene kao da je vreme stalo. Nalazim se u hladnoj mračnoj i nadasve tamnoj zgradi, koja samim pomenom imena CENTRALNI ZATVOR, kod ljudi izaziva strah (koji je naravno opravdan), prezir, mučninu, bes i gadjanje. Došla je nova godina 2004. Prošao je još jedan moj rodjendan. Već mi je 23 godina života, a Ja na "dobrovoljnoj robiji". Zima je prošla, uveliko je krenulo proleće, i to ono varljivo, sa promenom 4 godišnja doba u jednom danu, kao što se iz sata u sat u to vreme menjala situacija na političkoj sceni kod nas. Drugim rečima nije se znalo ni ko kosi, ni ko vodu nosi. Svi su bili bitni, i svi su bili nebitni.
Nedelja 02. Maj. 2004 godine, preuzimam smenu od 14,00 časova, koju treba da završim u 22,00 časova. Drugi dan prvomajskih praznika uveliko traje, a meni je to bila samo smena tj ispomoć. Nedeljom gosti zadužbine Leke Rankovića, imali su obavezu i dužnost kao i u Vojsci, da obave GSP ( generalno sredjivanje prostorija, čišćenje, pranje, trešenje ćebadi, brisanje prašine itd).
Taj dan relativno brzo prošao. Bar mi se tako činilo do 21,00 časova. Negde oko 21,00 časova i 15 ili 20 miuta, nastala je opšta pometnja u dežutnoj službi. Šefovi u panici. Nešto se dešava. Šapuću medju sobom. Neverica. Upravnik, načalnik službe za obezbeđenje CZ-a tj Okružnog Zatvora major Miroslav Micić sa svojim savetnicima, dolaze munjevito. Sastanči se, telefonira. Na njihovim licima se može videti strah i neverica. Ne razgovara se glasno, samo se klima glavom i šapuće. Oko 21,30 časova, svima nama data je UZBUNA prvog stepena. Naredjenje je bilo tadašnji interventni tim Okružnog Zatvora ( kome sam pripadao), dobija naređenje "odma kod Vuleta u magacin". Za 5 min nas oko 15-20 većinom mladjih osoba, bilo je u vrsti ispred magacina. Dele nam radio uredjaje, pancire sa natpisima okružni zatvor, heckler koch MP 5, sa naredjenjem metkom u cevi i obavezno zakočiti oružije. Nas petorica dobijamo i crne fantomke. Zadatak maximalno obezbediti spoljni prilaz ustanovi. Nema zadržavanja bilo kojih lica, vozila u blizini ustanove, o svemu uočenom odma javiti preko radio uređaja. Zaduženi opremom čekamo naređenje da izadjemo. Kroz prozor gledamo ispred severne kapije CZ-a, stigle su sve moguće TV ekipe. Pitamo se šta se dešava ?!?! Jedan stariji kolega, očito nešto načuo ali ne i dobro kaže nam: "ma stiže onaj Bagzi ( u to vreme po pisanju sredstava javnog informisanja on je bio u Grčkoj i čekao se dan njegovog izručenja). Kako mi jezik nikada nije dao mira, glasno pod fantomkom komentarišem: " au jebote, kao da dolazi car Hajle Selasije, vidi kakav doček ima. Pravi se cirkus oko nekog Bagzija. Daj bre neka ga dovezu više, da ga smestimo u apartman i kud koji mili moji". Šef naš inače "školovani" nadzornik ( bivši rudar u Pljevljima, koji je od svih pesama znao samo "pljvaljske tamburaše", i da nam priča o rudarstvu, kao i da viče poput one budaletine koju su već smenili bivšeg načanika obezbeđenja Ž.L, visine oko metar i šumske jagode počinje da viče: " šta komentarišeš tišina tamo". Ustajem i govorim mu: " još jednom vikni na mene ti zakržljali skote, istrešćute iz gaća, u rudnik pa tamo viči i pevaj pljevaljske tamburše". Ućuta se i povuče veliki šef. Oko 22,00 časova naređenje izaći i pojačati spoljno obezbeđenje ustanove. Izlazimo. Kamere su svuda oko nas. Blicevi fotoaparata samo blješte u mraku. Zovem dežurnu službu i pitam da li da ove paparaco udaljimo, pošto je naređeno da niko ne sme biti u blizini ograde CZ-a?!?!? Odgovor je NE. Čekaj dalja upustva. Prošlo je skoro dva -tri sata kako napolju stojimo, ništa se nedešava. Nekoliko minuta nakon 00,00 časova, preko uredjaja zovu me da odma udjem u objekat sa još dvojcom.
Ulazimo i vidimo velike šefove, kako se ali bukvalno tresu, a na licu neverica, strah. Pitamo šta da radimo, kaže udjite na prijemno odeljenje i čekajte, pre toga razdužite oružije. Čekamo na prijemnom ( prim adut. prijemno odeljenje je kancelarija gde dovedena lica deponuju lične stvari, novac, pertle, itd, gde im se izdaje potvrda o deponovanju stvari i zadužuju sa porcijama za ishranu, posteljinom, ćebićima ( vojim plahtama) i drugim neophodnim stvarima za boravak u "hotelu"). Bilo je negde oko 01-02 časova, vidimo odsjaj svetlosne signalizacije plavog taxija-blinkere. Kolega do mene kaže: " napokon je stigao. Dug bre taj let iz Atine do Beograda, ko da leti iz Pjongjanga. Mora da je čekao na granici dugo. Jbg nije lako ni onima što udaraju pečat, a možda je imao skupu garderobu pa čekao carinjenje" . Smeh medju nama.
U tom momentu stiže Mladenka Mladja Trific žena NADZORNIK magistar bezbednosti ( inače moj drug i prijatelj veliki) i obraća mi se: "druže moj maksimalna ozbiljnost. Ti zadužuj sa porcijama, ovaj drugi neka piše zapisnik, a treći neka stoji kod kapije pritvora i neka osmatra". Eskort je prošao metalnu plavu kapiju. Džipovi su ušli. Izalze policajci, agenti i pitaj ko sve već. Uvode nekog. Okrećem se ka gondoli gde stoji oprema za zaduživanje. Iza sebe čujem kolegu i tog što su ga doveli, jedan drugom govore " DOBRO JUTRO". Kolega: "Vaše ime prezime", dok gleda u zapisnik ?!? NN lice odgovara: "MILORAD LUKOVIĆ". Bacam pogled preko ramena i vidim zapanjenog kolegu, kako gleda u smeru tog čoveka, okrećem se izlazim iza stuba, vidim Milorada. I meni se javlja sa dobro jutro, odgovaram isto. Zaduženje je završeno. Dobijamo naređenje da ga nas trojca otpratimo, do izolovane sobe na bloku NULA 2. Ispred naš je vojnički podignute glave i pravog stava, išao čovek uredno obučen ( sa ove vremenske distance, ako bi me neko pitao šta je od garderobe imao tu noć na sebi, iskreno nebi mogao da se setim), vojnički ošišan, mirisao je na neki jak parfem ( mnogi mediji tada su preneli da je bio neošišan, neobrijan, masan, prljav, da je bio pijan i druge netačne ifnormacije, koje su novinarima ispred zgrade davali pijani stražari, koji su posle svake smene pijančili na uglu ulica Bačvanske i gospodara Vučića). Da je bio pijan,prljav, neobrijan itd, a predao oko 21,00h kako je javnosti prenešeno, kako je moguće da se kod nas oko 01-02h pojavio TREZAN, obrijan, uredno vojnički obučen, ošišan i namirisan ?!?). Jedan od šefova pokazuje mu sobu gde da udje i objašnjava kućni red, govori mu, da sve  što mu je potrebno obrati se kolegi, koji će sedeti celu noć na stolici ispred sobe. Jedno drugom žele laku noć. Mene ostavljaju da sedim sa druge strane kapije bloka NULA 2, i da gledam na kolegu koji sedi ispred sobe. Vidim Ja da ću kuću videti za par dana. Uveliko je Treći Maj. Svanulo je, U 07,00 naredjenje ostajemo svi do daljnjeg na poslu. Ustao je. Prva šetnja od 30 minuta treba da se obavi. Ne znaju šta da rade, i koliko ljudi da pošalju na šetalište za jednog čoveka. nikom od tih velikih " stražara" nije dobro. Veliki i jaki kao bikovi, sa jednim gramom mozga i srcom kao u zeca, vidi se da pune gaće. Naređenje je sledeće 20-30 kolega stoje u holu, nema priče, a dvojca sa njim izlaze na šetalište. Niko neće. Junačine. Da su mozak malo uključili, znali bi da ako se neko dobrovoljno predao, neće praviti probleme, i da osoba takvog ranga neće sebi dopustiti da se ponizi pred nama. Javljam se dobrovoljno sa jos jednim mladim kolegom: "MI ĆEMO NA ŠETALIŠTE". Drugi nas gledaju u neverici. Dolazimo do sobe, otvaram vrata obraćam mu se: "Dobro jutro gospodine Lukoviću, po pravilu kućnog reda imate šetnju od 30 minuta". U vojničkom stavu, podignute glave, urednog izgleda, kratkim pokretom glave odgovara kratko i jasno: "razumem". Dok me gleda pogled mu hvatam na mojoj uniformi. Od čizama do kačketa sve mi je bilo zategnuto. Tako me je odmerio i svojim pogledom. Mogao sam u njegovom pogledu videti kao da je hteo reći: odlično. Izlazimo. U holu kod drugih oseća se strah ( pa da lepo je biti faca pred narkomanima, maloletnicima itd). Izalzimo. Razgibava se. Jedan krug je prošetao. 20 koliko sam izbrojao istrčao je. Došao je do nas i rekao gotova je šetnja vodite me u sobu. Odgovaram mu imate jos 15 minuta. Odgovorio je: meni je ovo bilo sasvim dovoljno. Dani prolaze po istom programu. Jedan dan prolazeći sa nama pored grupe " stražara", uočio je fleku na uniformi, neprijatan miris kod jednog od stražara, dok smo išli na šetalište. Samo je rekao: " recite ovom da se nekad okupa, opere zube i očisti uniformu i cipele". Čim je kreno da šeta kolega i Ja diskretno smo se nasmejali. Neverovatno, gomilu problema ima, optužen za sve i svašta, a on kao svaki profesionalac iz uniforme, zapaža ono što ni jedan čovek koji nosi uniformu sebi nebi smeo da dozvoli, a to je da smrdi i da bude štrokav. Nekoliko dana kasnije, trebali su mu neki papiri beli blanko. Iz dežurne dobijam jedno 15-20 faus masnih papira sa pečatom okruznog zatvora ( svaki pritvorenik, koji bilo šta piše, dobijao je iste papire sa pečatom). On je odavno premešten na prvi sprat, zatvorski blok poznat kao Interkontinetal. Dolazim do kolege otvara mi blok ulazim unutra. Otvaram vrata sobe. Govorim dobar dan kako ste, doneo sam vam papire koje ste tražili?!? Odgovara mi : "dobar dan komandire dobro sam a VI, hvala Vam", Milorad me dočekuje u vojničkom stavu mirno sa rukama na ledjima. Da se razumemo nije on to radio zbog mene kao mene, već je On neko ko poštuje uniformu. Soba u perfektnom stanju. Sve se sija, dok gledam okolo. Krevet vojnicki zategnut sa svi strana. Lična garderoba, sredstva za ličnu higijenu poredjana tj skockana kako inače kockaju vojnici. Soba mirise od čistoće. Što bi se reklo prava oficirska soba. Predajem mu papire bez mnogo price, i pitam da li još nešto treba. odgovara: "NE, hvala vam komandire". Odgovaram službeno ako Vam još nešto zatreba, obratite se kolegi, Ja ću doneti. Ponovo odmerava moju uniformu na meni, koja se sija od čistoće i urednosti, kao i čizme koje sam nosio ( a to je radio svaki put, bilo kod nas da se pojavio, svakog je gledao od glave do pete, kako držanje ima, kakva mu je uniforma i čizme koje nosi. Onima koji su se pred njim pojavljivali sa flekama na uniformi, prljavih cipela i čizama samo je spuštao pogled ili gledao kroz njih, i na ni jedno pitanje nije želeo da im odgovori). Došao je dan kada je trebao prvi put da se pojavi pred sudom. Opet haos kod nas. Ko će da ide u pratnju. U dvorištu sve moguće jedinice i službe. Eskorti se spremaju, svi spremni osim nas. Svi bi da idu, ali ipak nebi. Moja drugarica Mladja kaže mi: "ići ćeš ti druže i mali Guri uz njega od naših". Potvrdno sam klimno glavom. Odlazimo, navlačimo fantomke,oblačimo pancire sa natpisima Okružni Zatvor, i krećemo. Mladja ide u prvo vozilo, mi sa Miloradom u drugo blindirano vozilo.  Eskkort je kreno od Bačvanske 14 do specijalnog suda u Ustaničkoj. Krećemo se prema Ustaničkoj i specijalnom sudu. Rotacije, brza vožnja ulicama grada Čikaga je krenula.Iz svih vozila osim našeg do pola spusteni prozori, duge cevi vire, usmerene prema ulicama kojima munjevito  prolazimo. Stigli smo ranije. Idemo do posebne sobe bivšeg vojnog zatvora, koji je inače meni poznat od 2002 godine, kada sam ga pre samo dve godine, kao vojni policajac obezbedjivao. Renoviranje je u toku. Sa spoljne strane sadasnjeg specijalnog suda, sve je bilo završeno, ali unutra svi unutrašnji  radovi tada još nisu bili završeni. Njega odvodimo do jedne sobe, koju su namenili za njega. Čekamo vreme pred izlazak na sud, pitam ga da li nešto treba, odgovara sa poštovanjem: "Ne hvala Vam komandire, samo recite kad krećemo do sudnice". Odgovaram: "bićete obavešteni na vreme". Daju nam znak, vreme je. Otvaram vrata. Izalzi. Podignute glave, pravog stava i vojničkim korakom kreće. Pred sam ulazak u sudnicu, šef, govori da nas dvojca obučeni i doterani kao gardisti i po pravilu službe, ostanemo sa Mladjom ispred, a "njegovi ljudi od poverenja" u poderanim prslucima, flekavim košuljama, prljavih cipela, nakrivljenih kačketa ulaze sa njim u sudnicu. To su inače istini oni, kojima nije bila prijatna prva šetnja sa Miloradom. Svi su oni želeli da budu uslikani kako sprovode Milorada, id a sede pored njega na optuženičkoj klupi. U ostalom na internetu imate slike ko sedi do njega, i svaki detalj o kome pišem manje više može da se vidi, kao i njegov izraz lica ko sedi do njega. Ni jednom ih nije pogledao. Dok smo stojali sa Mladjom ispred sudnice, samo nam je rekla: "momci odlični ste, samo tako nastavite, a ovo je bruka i sramota kakvi su izašli pred kamere sa Miloradom". Jadna je ovo služba. Nakon završetka prvog sudjenja i povratka u CZ, Milorada smo smestili ponovo u njegovu sobu. Dani su prolazili jedni za drugim gotovo identični. Ustajanje, odvodjenje kod advokata u sobu CZ-a za posete. Štenja. Njegovi sobni treninzi. Popodnevni odmor. Povečerje gašenje svetla, i ponovo novi dan novo ustajanje.
Jedan dan umesto mene u Miloradovu sobu, poslat je stariji stražar koji je uvek mirisao tj smrdeo na beli luk. Kako je ušao u sobu nije stigao ni reći dobar dan, Milorad mu je rekao izadji i pozovi šefa da dodje. Dežurni nadzornik je došao. Po PS-u i kućnom redu CZ-a Milorad se obratio dežurnom šefu rečima: " Nadzorniče postojili mogućnost da mi u sobu ne ulaze uflekana, od znoja i belog luka smrdljiva službena lica?! Možete li nadzorčiče da pre slanja ljudi kod mene u sobu, pošaljete ih na kupanje i obavljanje lične higijene? Nazorniče bilo bi dobro, da nekada pre smene, i sami službene cipele koje nosite očetkate malinom?! Nazornik zatečen onim što je čuo kratko je odgovorio RAZUMEM. Disciplina tih godina u samoj službi za obezbedjenje CZ-a tačnije medju stražarima, bila je ispod NULE.  Nas 10 vojnih policajaca koji smo došli sa majorom Miroslavom Micićem ( posle Micić bio i upravnik CZ-a) kao ispomoć civilnoj službi,  uvek smo se razlikovali i odskakali od drugih. Nakon par meseci, došlo je do ustrojavanja ipomaka u disciplinovanju zatvorske službe. Polako su počeli da izgledaju  na uniformsana lica. Došao je dan kada nam je rečeno ko od nas želi posle godinu ipo dana provedenih u službi CZ-a mogao je da ostane sa obećanjem duple plate, a ko nije želeo mogao je da ode. Nas šestorica smo zauvek otišli. Milorada više nisam video.  7 meseci od odlaska iz službe obezbedjenja CZ-a, prešao sam u Upravu Granične Policije.
Nije mi cilj da ovim postom sebe prikazem kao nekog vanserijskog uniformisanog lica, niti mi je namera i želja da preko imena Milorada Ulemeka sebe reklamiram. U cilju istine, i plasiranjem raznih gluposti i nesitina, tokom svih ovih godina o njegovim pritvorskim danima, o njemu kao pritvorenog lica, njegovom ponašanju, ličnom izgledu i držanju tokom prvih dana boravka u CZ-u, morao sam da ovo napišem, pošto nisam mogao tokom svih ovih godina. Ne želim da ulazim u to da li je kriv ili nije. Da li je to uradio zašta su ga posle osudili ili nije uradio.To nije bio moj posao, niti sam Ja bio tužilac, niti sudija, niti sam bio lice koje je radilo na njegovoj krivičnoj prijavi. Ja sam samo bio radnik službe obezbedjenja Okružnog Zatvora u Beogradu, koji je radio svoj posao sa svima njima koji su tamo bili, pa i sa  MILORADOM ULEMEK LEGIJOM. U cilju istine sve ovo sam napisao .Možda će neko od tih "što su čuvali tada Milorada" napisati knjigu, idilu o sebi, ljubiti svoje slike iz sudnice sa njime, u svom kraju biti face, ali istina je sasvim drugačija. Diskretno svih ovih godina sam ćutao, skupljao, slušao gluposti koje su pričane i plasirane u sredstvima javnog informisanja, nekad i od tih istih "velikih čuvara". Iskreno se nadam, da su bar za sve ove godine naučili kako se uniforma nosi, da se redovno kupaju i peru zube.
Još jedan svetok da sve ovo o čemu sam pisao, da je tačno, može da potvrdi i moja Mladja sa nama tokom tih godina, koje su sad već istorija.

Vladimir Speedy Savic
Dipl.sportski trener borilačkih veština i sportova.