DOLAZAK NA GRANICU..ŠID

(Obezbedjenje državne granice prema R.Hrvatskoj)

Sredina Maja i početak Juna meseca 2007 godine, po ličnom zahtevu, rasporedjen sam u stanicu za Obezbedjenje Državne Granice, stanica granične policije SREM-ŠID. Iskreno nikad nisam voleo poslove administracije, sedenja u mestu, gledanja ko koju vizu ima, iz koje zemlje dolazi, lupanja pečata, kontrole lica, vozila i prtljaga na graničnom prelazu. Želeo sam prirodu, želeo sam da šetam uživam u čarima i lepote moje države. Onaj ko tamo gde Ja patroliram naidje, tu me viza nije zanimala, druže ti si ilegalac koji je pokušao ili prešao ilegalno državnu granicu van mesta za prelaženje i ti ideš samnom. Prosto kao pasulj.
Pre nego što sam tražio stanicu, na krati sam pogledao, šta i gde imam u ponudi. Subotica krajnji sever JOK. Vršac sam odlično poznavao nije mi bio zanimljiv, a i rumunska granica. Otpada. Braća Bugari Batko Borisov DALEKO a i krševito. Dosta mi je planinčuga. Makedonija DALEKO. Crna Gora Hvala lepo.
Bosna da gledam u Drinu i opet gore dole JOK. Izbor je pao ka Hrvatskoj. Samo koji deo??? Od Bačke Palanke, Karađorđeva i gore na sever isto daleko. Prevoz Beograd mesto gde živim i mesto rada mnogo bre DALEKO. I onda vidim ŠID. Auto putem sat i 10 minuta, Vozom ka Šidu dva sata, Vozom iz Šida ka Beogradu sat ipo. MILINA. Ovde idem.
Dolazim u Šid prvi put. Topao majski dan. Vrućina ubi. Sremskom ravnicom struji vruć vetar. Interventna uniforma na meni, u čizmama osećam sav znoj. Dva kilometra od stanice marširam sa rancem do buduće baze. Mesto Vašarište na izlazu iz Šida, u smeru graničnog prelaza Šid-Tovarnik. Ulazim u stanicu. Upoznajem kolege, starešine, a i oni mene. Stanica kakva se poželeti može, a sremci LJUDINE. Posle svih opštih pitanja i formalnosti, usledilo je pitanje: PA DOBRO BRATE SVI TRAŽE PREMEŠTAJ U BEOGRAD, A TI IZ BEOGRADA U ŠID...ZAŠTO" ?? Kratko odgovorih. Muka mi je od Beograda. Tamo sam rodjen, da sedim na aerdromu NT ili Luci Beograd i gledam meni dobro poznata lica i hohštaplere, kako putuju i luduju ja to ne mogu i neću. Hoću da gledam ove njive, sremsku ravnicu, obronke fruške gore, hoću da vidim kako se ovde živi.
A u sremu se živelo i radilo laganica. Nema žurbe, nema jurnjave sve ti je tu, ali mora i da se popodne odmara :-) .
Ulazim u patrolu Sa Vladom ( koji vec 7 godina živi i radi u Švedskoj) i Miloševićem ( koji već 5 godina živi i radi u Francuskoj). Kreće patrola. 52 km granice mi obezbedjujemo, Novim dzipom PATFENDEROM. Od mesta Ilinci do mesta Neštin.
Upoznajem teren. Kolske lenije u sremskim njivama kuda prolaze traktori i kombajni. Meni prelepo. Milosevic i Vlada čačkaju me "gospodine iz Beeeograda, ovde kanda je malo prašina, pa mislimo da ne isprljate čizme" :-D Odgovorih: "drugovi seljaci imun sam na prašinu nesmeta" :-) Smeh. Vozikamo se po zamišljenoj graničnoj liniji tj ničijoj zemlji. Dok prolazimo deo vidim selo Lovas u Hrvatskoj. Izgorele i porušene kuće. Rat još nije prošao komentarišem. Dok se tako vozimo džipom po prašnjavim lenijama izmedju njiva, zapažam zelenilo. Kolegama govorim "jao ljudi šta je SALATE". Oni ćute...Nekoliko minuta kasnije, opet Ja : " au koliko salate". Oni ćute. Kada sam treći put ponovio SALATA, okrenuli su se obojca ka meni i rekli: " aman kolega prestani da se blamiraš, kakva te je SALATA snašla, to je REPA, :-D ali naravno VI gospoda Beogradjani nemate pojma kako izgleda repa u njivi. Jedino što na pijaci vidite, to je SALATA". :-D Živi blam me je pojeo.Oni se smeju mom ne znanju:-) Upravu su ljudi, šta mi sa beogradske kaldrme drugo i znamo. Dugo su me nazivali beogradska salata, nisam se bunio, jer su me te iste moje kolege, upoznale sa svime onome što u Beogradu nisam mogao da vidim. Prvi svinjokolj, prve duvan čvarke, kako se prave kobasice, kako se sprema gulaš od divljači-zečetina, srnetina, divlja svinja sve sam to prvi put jeo i spremao sa njima. Došao je dan kada smo trebali da odemo na DAN POLICIJE, na Makišu. Ministar je bio Gagi trafikat alijas Dragan Jočić. Komandir je odredio nas 4-cu. Ja treba da ih čekam u Beogradu, a oni samo što znaju, jeste auto putem da dodju službenim džipom do Sava centra. Stigli su. Naravno džip NISSAN PATFENDER, preuzimam Ja. Do Makiša na adi imali smo manje od 2 km. Ali Ja nebi bio Ja, da nisam otišao na drugu stranu, i vratio im za onu SALATU. :-) Momci ovo Vam je Zoo vrt smejem se :-) Prolazimo silikonskom dolinom ul Strahinjića bana u full ratnoj opremi. Gledaju nas prsate i montirane beogradjanke, neke me prepoznaju, javljaju mi se. Jedna me pita što nas ne upoznaš sa drugarima, odgovaram nemam vremena, vodim momke u turistički obliazak Beograda, hoće da kupe SALATU na bajlonijevoj pijaci :-D. Zanosna plavuša Maja odgovara: " šteta, a mogli smo svi zajedno da sednemo na piće". Odgovaram: " Majo drugi put ćemo, sad jurimo kod nakupaca da oborimo cenu SALATE" :-). Pocrveneli su, baš kao i Ja kada smo bili u njivama :-) Pitam : " Momci i kako vam se svidjaju ove naše beogradske crno-plavo-smedje SALATE" :-) . Odgovor im je bio kiseo: " Ti kada vraćaš za*ebanciju, vraćaš sa kamatom, i da si stao da odemo na piće mi od blama nebi izašli". Naravno, e sada kada sam Vam pokazao našu beogradsku salatu, idemo na Makiš da pozdravimo Gagija trafikanta :-). Na Makišu standardno postrojavanje, Gagi trafinakt izlazi na mikrofon, laže za sve pare, onda demonstracija sile, specijalci, aplauz, iskakanje iz helikoptera, konjica, aplauz, borilačke veštine, i na kraju slikanje sa gradjanima. Fešta je završena oni odoše za Šid, a Ja po salatu, u ul Strahinjića bana na Dorćol Menhetnu :-).
Došao je dan kada treba da ostvarimo kontakt na terenu sa hrvatskom policijom. Meni mučnina u stomaku. Dolazim iz Beograda, ovamo i dalje se priča o ustašama, ratu, progonu itd.
Krećemo ka selu Ilinci, preko sela Vašice. Kontakt ugovoren u šumi Dubrava koja razdvaja selo Ilince u Srbiji, i selo Nijemce u Hrvatskoj. I jedni i drugi su rodbinsko rodjačko kumovski povezani. Šverc djubriva, šećera, brašna sa naše strane ka njima cveta, a sa njihove ka nama cigarete, kafa, alkohol, mobilni telefoni itd. Ravnica, lenije kao avionske piste, u toku noći automobili punim gasom samo piče. Rade ljudi punim gasom.
Dolazimo u šumu Dubrava. Čekamo hrvatsku patrolu. Nema ih. Polako pada mrak. Za svaki slučaj diskretno ubacujem metak u hekler, za*ebi, em šuma, em kontakt, em naoružani šverceri. Što je sigurno sigurno. Posle nekoliko trenutaka, pojavljuj se svetla. beli difender. Policija republike Hrvatske. Izlaze oni iz dzipa izlazimo i MI.Ovi moji i oni kreću: "DI SI BAĆANE, DI SI LOLO, GRLE SE I LJUBE".
Upoznaju me. Pozdravljam se ali na oprezu. Pitaju me kolege odakle sam, odgovaram iz Beograda. Hrvatske kolege mi kažu: " ma daj opusti se, i javi svima u Beogradu rat je odavno prošao".
Kratko odgovorih "opušten sam Ja dovoljno, ne mogu za prvi put da se ponašam, kao da Vas znam čitav život". Odgovaraju:" Vala sada ćeš opustit i mislićeš da se znamo cili život". Otvaraju džip vade sokove, čaše, mali stočić, stolice, plastične kutije sa pršutom, čvarcima, kobasicom, a ovi moji iz našeg džipa vade domaći vruć hleb, domaće kolače i tranzistor sa kasetama južnog vetra.
I bili su upravu kolege sa one strane grane, kao da smo se znali čitav život. Oni svi žive pored granice. Pre rata su se poznavali, kumovalii družili. Sada ponovo nastavljaju suživot, ponovo se radja neko poverenje. Zajedno sprečavamo kriminalce. Prvi problem sa grupom švercera koji smo imali, u pomoć nam je pritekla njihova hrvatska patrola. Tu smo zajedno da čuvamo granicu, i kada treba jedni drugima da pomognemo. Lepo je bilo videti, dve različite uniforme, dva različita grba i zastave, koji su do malte ne juče ratovali, da sada zajedno sede, druže se i brinu o toj nekoj zamišljenoj graničnoj liniji na ničijoj zemlji.
Posle jednog sata boravka tu, morali smo dalje ka mestu Neštin.
Prolazimo kroz Erdevik, ulazimo na obronke fruske gore, prolazimo Divoš, uživam u prirodi. Dolazimo do sela Vizić koje je poslednje selo pre Neština, odakle se prelazi u Ilok u Hrvatsku, a zatim u Bačku Palanku. Na prelazu gužva. Pitam kolege šta se dešava. Govore mi vidiš li reku, vidiš da nema mosta koji povezuje Neštin i Bačku Palanku"?!? Odgovaram: Vidim. "E pošto državi skupo da tu sagradi most, naša deca iz sela Vizića, Divoša, Neština, i narod koji ide na posao, a deca u školu u Bačkoj Palanci, Bačku Palanku imaš na dlanu ispred sebe, moraju svaki dan sa pasošem, preko hrvatske teritorije da odlaze u školu i na posao i dolaze kući". UŽAS. Tuga i muka. Ima dana kada i po nekoliko sati izgube na granice usled gužvi.
Vraćamo se nazad. Obilazimo mesto Ljuba granični prelaz takodje, idemo na drugi prelaz Jezero Sot i granični prelaz Sot-Principovac, a odatle prelazimo da obidjemo i prelaz Babska. I dok Hrvatska policija ima nove kontejnere struju, vodu, internet, osvetljen prelaz, naši policajci rade u starim kontejnerima, propaloj uniformi, pocepanoj državnoj zastavi, greju se na smederevac i drva, dok kod hrvata klima uredjaji samo piče. Umesto svetla, naše kolege koriste baterijske lampe prilikom pregleda lica, vozila, prtljaga i dokumenata. Au kakva muka na prelazima sa naše strane, na Ljubi, Sotu, Babskoj. Kao da je 16 vek. Srbija uzas. Prošli smo sve, i sad me vode da vidim čudo nevidjeno. Ulazimo u prvinu glavu, a tamo komplex manastira svetog Arhangela Mihaila. Kažu mi udji i popi manastrisku vodu, prekrsti se i pomoli za svoje, to je čudotvorna voda i ponesi je kući, evo ti flaša. Izlazi starešina kažu otac Gavrilo. Blagosilja nas i uniformu, želi nam dug život i zdravlje kao i sreću u radu. Dok se vraćamo seljaci nas zaustavljaju, mašu i pozivaju na kafu i čvarke. Govorim nemamo vremena, kolege mi odgovaraju, imamo..Za ljude imamo, ovde se uniforma poštuje, ako ih odbijemo uvrediće se. Nije ti ovo Beograd gde se blati naš posao. Oni su svesni da ih mi čuvamo, zato nas vole i poštuju.
Dan za danom je prolazio, a meni Šid i sremci sve draži i draži. Utopio sam se medju njih. Jedino od čega sam bežao su prelepe sremice, koje imaju pored lepote i izvajana tela. Ljudima i mladim devojkama, nisam mogao da objasnim da sam tada bio oženjen, da imam dvoje dece. U svakom mestu gde sam bio, domaćin me je hteo za zeta, pa i pocenu da dovedem i ženu i decu :-) :-D :-D.
Skoro tri godine Ja sam sa njima proveo i stekao divne prijatelje.
A onda Uprava Granične Policije donosi odluku, da se svi ljudi, gde se to može rasporede po mestu prebivališta, i time smanje putni troškovi. Prebačen sam bez moje volje i želje na aerodrom Beograd, i tada počinje neka druga priča, ali SGP SREM, Šid, moje kolege i prijatelje koje sam tamo stekao, zauvek će ostati u mom SRCU.
S' poštovanjem
Poslednji Urabni Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština