AERODROM BEOGRAD....

( Kontrola Prelaska Državne Granice na Aerodromu Beograd)

Junski vreli dan, stižem na tada aerodrom Beograd. Ulazim u zgradu aerodroma sa rešenjem, da od danas tu radim. Gužva, kao i na svakom graničnom prelazu. Sezona je počela, ljudi su krenuli na odmore širom sveta, počev od Grčke pa do Maldiva i dalje. U holu zgrade srećem nekog policajaca, i pitam ga gde je načalnik, odgovara mi uz stepenice, javi se dežurnom kolegi.
Dolazim do dežurnog, koji je kao i svi manje više tu pun sebe i nad*kan. Jbg u to vreme bil je raditi na aerodromu, kao da si ministar, a ustvari to je bio pakao. Telefonira "mališa", najavljuje me. Ulazim kod načelnika velikog pukovnika od metar i šumske jagode visine, umesto da mi odgovori sa dobar dan kolega, dobio sam odgovor: " Šta ćeš bre ti ovde u toj šumskoj uniformi ( moja interventna šarena slobina uniforma sa obezbeđenja državne granice) ?!? Znaš li gde si bre TI došao?!?
Ovo ti nije šuma"?! Dok u sebi mu pozdravljam majku, oca, blizu i dalju familiju, i vidim ispred njega punu čašu viskija sve mi je bilo jasno, odgovaram: Ja redovnu manekensku uniformu nemam gospodine načelniče, a nosim uniformu pripadnika MUP-a R.Srbije namenjena za Obezbedjenje Državne Granice, sa svim propisanim obeležijama Republike Srbije i dolazim iz stanice Srem. Odogovara mi: " slušaj ti pametnjakoviću ovo je aerodrom, i baš me briga odakle dolažiš, ovde prolazi i predsednik Republike Srbije ( u to vreme predsednik je bio Borhan Tadiqi), i druge bitne osobe, i u toj šumskoj uniformi NE ŽELIM DA TE VIDIM". Ovde su ti ovakva pravila Ja sam načelnik, sve je pod kamerama, šta Ja kažem ima da se radi. Ako kažem da se stoji na pisti gde sleću avioni, ima da se stoji. Ako Ja kažem da se dubi na glavi, ima da se dubi. Ako Ja ovo, Ako Ja ono itd." I tako on priča, slušam ga, ali ga ne čujem na njegovu žalost. Vidim da se radi o težem obliku komplesaša, što bi se danas reklo KOMPLETNOM IDIOTU, nedoraslom činu, funkciji koji nosi i obavlja. Mislim u sebi ma ko te J*BE, budaletino jedna, moji sremci su za tebe gospoda. Oni isti sremci koje VI gospoda iz Beograda gledate kao na seljačine, ustvari VI ste seljačine za njih. Kultura i poštovanje je u mom Sremu, a oličenje NEKULTURE I PROSTAKLUKA JE U BEOGRADU. Draža mi ona ravnica, šuma, priroda, moji seljaci domaćini, od ove stoke nazovi beogradske. Slušam kompletnog idiota kako sam o sebi priča u superlativu-idilu, veliča sebe kao da je Miloš Obilić, a ustavri je Miloš KOBILIĆ. Čim ti toliko veličaš sebe, bio si ti opako j*ban, na vezu si tu postavljen, pa sada lečiš kompekse. Za mene oficir je onaj koji pokaže zube nadčinjenom po PS-u, a ne podčinjenom, jer sam pojam da je neko nekom počinjen, govori da je najlakše na njemu lečiti komplekse, ali na meni lečiti nećeš, STOKO pijana. Kada je posle pola sata završio idilu o sebi, svojim hvalospevom, zove komandira da dodje. Ulazi tadašnji komandir, i vidim copy paste načelnika, još jedan kompletni idiot. Što bi se reklo voli da liže zadnjicu, kopleksašu pa sve isto slušam, kao i ovog prog idiota. I ovaj hoće da šilji svoj polni organ, da se dokaže načelniku. I tako još pola sata slušam identičnu priču drugog idiota, koju je od reči do reči naučio od svog načalnika. Po njemu vidim AKADEMAC. Doveli DALUBU sa akademije, da li mu čin kapetana, mladog klinca obradili i usadili u onu glavicu kupusa, sve ono što su oni hteli. Moji sremci, moje starešine, moje ljudine, bili su oni koji su krenuli od ulice, oni koji su sve i svašta prošli, od raja do pakla, od rata do mira, od sreće do nesreće. Sremci bez obzira koji čin i funkciju imali prvo su bili ljudi, braća, prijatelji pa onda starešine. Ljudi koji su gledali da sa nekim podele i dobro i zlo. Sreću, radost i tugu delili smo zajedno. Ali ko su ti tamo sremci, nebitni su ti na kapiji Srbije, ovde je gospodska kompletna idiotska mašinerija. Diskretni heroji su tamo ne gde u zabiti, a budaletine su u Beogradu, u kožnim foteljama sa časom viskija ispred sebe.
Dobio sam rapored sa koleginicom ceo dan ispred aerodroma da bukvalno teramo taksiste na dolaznom i odlaznom peronu. Možete misliti koji je to posao. Ako želimo u toalet zovemo preko veze, da dodje zamena, a za 12 sati samo 15 min pauze, i to ako nema gužve. Da baš u junu mesecu nema gužve. Ako se nasloniš ili sedneš odma te šalju na disciplinsku. Sve je pod kamerama, a jedini posao velikih starešina je da sede, loču i gledaju kamere i koga će da J*BU. Najveći rezultat pisati taksisti prekršajnu prijavu. Možeš misliti. Užas e, Ja to neću. Moj posao su kriminalci, a ne taksisti koji zaradjuju za hleb. Par nedelja premestili su me na pasošku kontorlu. Tu upoznajem jednu divnu osobu moju koleginicu Bojana Margetić. Plavuša kako sam je tada zvao i sada zovem, objašnjava mi ovde nemaš prijatelja, svi su takvi i takvi. Jedini sport je ovde da neko nadrlja. Pravilo službe kaže kapa se ne nosi u zatvorenom prostoru, ali kompletni idioti od starešina tražili su da se kapa unutar aerodroma nosi, i jedini zatvoreni prostor za njih je bila kućica, unutar aerodroma za pasošku kontorlu. :-) Pismenost i tumačenja PS na nivou retardirane osobe. Za nenošenje šapke 20% u najavi :-D DALEBU. Na pasoškoj kontroli užas od posla ni do toaleta se ne može.
Pa nedelja kasnije premešten sam na KD, pregled lica i prtljaga pre ulaska u avion na tzv GATE-ovima. Pošto sam video da je jedino Plavuša normalna i da razmišlja kao Ja, pitam je za ovo, za ono, o ovom, onom i dobijam prave informacije, koje se pokazuju kao tačne. Ako od kuće neponeseš šta ćeš jesti, na aerodromu sendvič od koga deca nisu sita, a ne Ja za 12 sati rada košta 5 puta više nego u gradu. Mala kantina namenjena za policiju samo nudi konzerve. Pa Ja konzerve nisam jeo u šumi, a ne u Beogradu. Doći do Aerodroma potrebno je čitavih skoro 2 sata. Ispred hotela Slavija čeka se autobus JATA koji vozi tamo, ali ako ima putnika ka aerodromu ili sa aerodroma, moraš čekati sledeći koji je zatačno sat vremena, ako nije gužva na auto putu. Ma Milina. Ja sam do mog Srema, stizao sam za sat i 10 minuta, a od Palilule gde sam tada živeo, do j*benog aerodroma stižem za dva, a nekad i tri sata. MRŠ bre. Šetam sa koleginicom ispred odlaznog perona. Izalzi kompletna budaletina pomoćnik komandira kome očito dosadno bilo, da nas ispituje PS. Ona drhti, a ja tom bedniku od potporučnika krenem da deklemujem. Vidim akademija mu stala sa radom. On viče glumi ludilo, zašto nisam ovo ono, on je to, Ja sam to. A realno jedino što je on, jeste da je visinski meni do ispod pupka. Baš gde treba. Znanje mu NULA. Par godina kasnije moja patrola Palilule, tog akademca dovela iz maksija sa Karaburme zatečenog u KRADJI, pri tome je mahao službenom legitimacijom da je on policija. Milina em akademac, em krade, em se poziva na službu. Mora da su ga na akademiji tako učili, kad si u sr*nju vadi službenu. Šef smene me je ostavio sa njim da ga pričuvam. Nije mu bilo dobro kada je video ko ga čuva. Tražio je da ode do WC-a, naravno pošto je to lice koje se čuvalo, lice iz dela, morao sam sa njim teškog srca u WC. U WC-u ON se olakšao, a i Ja sam se olakšao, onako od srca i pošteno, što bi se reklo bratski  :-) . Jako nezgodna situacija kada Vam se ide u WC i to neko duže vreme, stomak Vas zaboli od nakupljenog taloga žute tečnosti, onda kad krenete da se olakšavate, sunce vas mine, kao da se dostigli ZENIT. :-)
L&M došao je dan kada na aerodromu sleće tadašnji predsednik Rumunije avionom DC 10 i sa Borhanom Tadiqijem, odlaze u centar Beograda a onda i na taru. Načelnik ona budaletina Gligorić tada više nije bio načelnik aerodroma, već načalnik Uprave Granične Policije, ali komplex je čudo pa je svaki dan sedeo u svojoj bivšoj kancelariji i šiljio paju nad zaposlenima. Na meni nije mogao. Taj dan znajući me da ne može slomiti i da se Ja nikome neklanjam, neponižavam sebe, odredjuje da kada avion sleti, jedan od nas tj Ja, tog čini mi se julskog ili avgustovskog dana,  ceo dan provedem pored aviona DC10 na pisti gde je 100 stepeni. Spoljna temperatura bila je oko 40C, a na pisti jos jedno 20C. Dobio sam flašu vode koja je za 5 minuta bila vrela. Od 09 do 18h bio sam pored aviona sa sve šapkom na glavi i heklerom u ruci. Nisam se onesvestio jer sam odavno prošao izdržljivost. Momci iz tadašnjeg PTJ i SAJ-a koji su uvek bili tu sa nama, krstili i čudili, Zahvaljujući njima, dobijao sam na svakih pola sata njihov lanč paket, hladnu vodu i hladne sokove.Taj dan sam na glas avionske piste Borhanu Tadiqiju pominjao sve po spisku ( osim dece, jer deca su svetinja), dok se ti šetkaš po Beogradu i Tari sa rumunom, Ja ovde satima stojim na vreloj pisti. Došlo je 18 časova, sleteo je helikopter, predsednici su izašli. Rumun odleteo, a ja unutar zgrade.
Veliki načelnik cinično mi se smeje i govori: " nisam verovao da ćeš izdržati ceo dan hahaha..Vrlo dobro imaš M*DA. Svidja mi se tvoja upornost i izdržljivst , ali slomiću te Ja, bićeš ti meni kao i svi ostali hahaha". Samo sam ga pogledao, i pošto smo bili sami  on i Ja rekao sam mu : "J*baću ti sve po spisku". U pogledu njegovom video sam strah, ali nisam ni Ja blesav bio, sve je pod kamerama, i samo mi posle svega trebala mardelja-zatvor, a od skota da napravim mučenika, koji dobi batine na pravdi boga". Ne dovoljno je što sam mu to rekao, i što sam mu video pogled. Narednih dana posle tog mog "J*ću ti mater" načelniku svi oficirčići akademci i onaj komandirčić, bežali su od mene. Od kolega sam saznao daje načelnik uprave rekao: "ovaj je lud nemojte ništa sa njim". Tako je lud sam, nedam na sebe, radim po PS-u i zakonima R Srbije, ali ko krene da me bez razloga i pokuša ilipočne da me gazi, zgaziću ga. Ljubaznost tih velikih oficirčića akademaca prema meni, bila je sve do mog prelaska u Palilulu, te iste godine tačnije do 31.10 poslednjeg dana na aerdromu.
U toku procesa mog prelaska sa aerodroma u Palilulu, ološa načelnika su smenili, a za načelnika postavili mog druga legendu generala Nenada Banovića. Pre mog odlaska Banović me j tražio da dodjem kod njega. Njega sam znao još dok je bio kapetan. Pitao me je da ostanem, da sam mu potreban, da me zna ko sam i kakav sam. Rekao sam mu: "Nešo ti i Ja smo veliki drugari, braća, prijatelji bili smo i bićemo, znaš koliko te cenim i volim, ako ikada nešto za tebe mogu da učinim zovi me. Privatno ćemo se družiti, ali ako ostanem, ovu budaletinu bišeg načelnika koji je sada tvoj zamenik, provozaću po hodnicima uprave, a to mi nije potrebno. Ljubite brat generale moj. Ja odo na Palilulu, moj posao jurnjava za dripcima, ne mogu da budem statista, maneken i da sedim u mestu. Pitao me je hoćeš li nazad u Srem, rekao sam mu: Ne, već sam tražio Palilulu, i nebi da se šetkam. Inače druže moj, Ja se nikad na staro nevraćam, ma koliko to bilo štetno po mene, Ja sam Vojnik koji samo ide napred, i ne zna da napravi korak unazad. Tako sam učen, obučen i vaspitavan. Takav ostajem generale moj do kraja života. Samo NAPRED, podignute glave, čistog obraza i ponosa.
Izljubili smo se kao braća. Pozdravih mog generala Banovića po PS-u, a on meni na to reče:"Saviću-Komando oladi malo i srećno brate moj" :-).
I tako se završava moja priča na aerodromu Beograd, i počinje Palilula.
S' poštovanjem
Poslednji Urabani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl terener borilačkih sportova i veština.