SA ONE STRANE BRAVE...
( moji zatvorski dani 2)
Dani su prolazili u smenama 4 dana prva smena 8 sati, tri dana slobodan, dva dana druga, dva dana slobodan, dva dana dnevna, dva nocna, tri dana slobodan, pa opet u Prvu. Kako je vreme prolazilo, sve više sam shvatao da sam i Ja na robiji, oni dodju prodju, a Ja ostajem sa one strane brave. U zatvoru su vladala tada vojna pravila ( period marta 2003 do 01. Decembra 2004). Leti ustajanje u 05,30h, dorucak u 07h, setnja po ulazu bloka na kome je bilo i po 5 soba ( sa + - 200 lica). Jedan blok se sastoji iz dva ulaza sa 10-11 soba zidanih na cik cak, da bi se sprecila doturanje poruka izmedju soba. Nakon setnje idu posete porodica i advokata, prijem paketa, rucak, popodnevni odmor. Same sobe sastojale su se od vojnickih kreveta na sprat, vojnih kaseta za stvari velikih klupa i stolova, zavarenih za pod, sa malim nuznikom. U 19 h vecera, 21h povecerje 21:30 spavanje gasenje svetla. Vikendom petak na subotu i subota na nedelju svetla su se gasila u 11h. Leti je bilo propisano dva puta nedeljno kupanje a zimi jednom. I tako dani su isli, a moj zivot licio je na dobrovoljnu robiju u 22 godini zivota. Vremenom provedenim na takom mestu, polako i Vama se pojavljuje iskrivljena slika o zivotu, i utapate se hteli ili ne sa ljudima koji su tu, a koje vi cuvate. Oni pokusavaju da Vas " rade" na razne nacine tj da Vas kupe, cigaretama, kombinacijama napolju itd. Rodbina, prijatelji, advokati i njihovi vojnici, Vas cekaju ispred posla nude novac, avione kamione, samo da pajtosu unesete mobilni, drogu ili prenesete poruku. Najgora stvar je kada tamo sretnete komsiju, druga iz detinjstva ili nekog koga znate, pa vojnici, advokati i porodice dolaze Vam na kucnu adresu, zovu na privatni broj telefona, mole, nude sve, a vi ne mozete da im objasnite da to nesmete, jer cete i vi biti sa njima. A onda uvek cujete ime i prezime kolege koji to radi, pa pitanje kako on moze, a ti ne mozes ?!?! Mozes ali neces.Onda krecu da Vas kunu, psuju, vredjaju i da Vama i vasoj porodici zele da Vam bude kao sto je sada njima. Proklestvo zatvora, Vas posle posla prati i privatno. Kako okrenete zivot Vam je pod pritiskom. Na poslu se nagledate svega i svacega, a onda dodjete kući ni lud ni normalan. Snovi Vam postaju kosmari, koji su povezani sa Vasim poslom, a onda svatite zasto su Vam kolege pijane tj jedan deo kolega.
Bila je to Sreda sredinom maja meseca 2003 godine. Radio sam popodnevnu smenu od 14-22h. Pravi prolećni dan. Jorgovani procvetali, svuda zelenilo, suncan dan, a moj Beograd taj dan najlepi grad na svetu. Naravno sve je bilo lepo do prelaska kapije Centralnog Zatvora. Taj dan sam bio rasporedjen da radim na radnom mestu " spoljni". Rad na centralnom holu drugog sprata, kome je zadatak da koordinara rad sa kolegama koji rade na blokovima, i ujedno drzi ulaz bloka gde su bili maloletnoci i lica sa HIVOM tj SIDOM. Tačnije bio sam ispomoc kolegi Vranjancu, coveku pred penzijom. U jednom momentu morao sam do NADZORNIKA tj sefa smene, u dezurnoj sluzbi da odnesem neke papire o brojnom stanju pritvorenika na drugom spratu. Taj dan sef smene bio je zamena iz druge smene, a nas na slobodnom danu. Zadrzao sam se nekih 10-15 minuta. Kada sam se vratio kod Vranjanca rekao mi je: "udji na blok idi vidi sto se deru oni sidaši", ali mi nije rekao da im nije dao terapiju koju im je tada prepisao doktor Darko Fjodorov sada upravnik zatvorske bolnice. Navlacim sterilne rukavice. Na mom opasacu je gumena palica i suzavac. Pre ulaska otvaram špijunku vidim sede za stolom, ali ne vidim da su iseceni. Vranjanac mi nije rekao da ih je psovao kroz zatvorena vrata "crknite sidaši, nema terapije, majku Vam j***m" itd. Kada sam otvorio vrata sobe, oni su vec bili na vratima krvavi sa ispruzenim rukama, sa parcetom stakla ispod mog vrata. Da me ubiju nisu mogli, ali da me trajno zaraze mogli su. Deru se, vicu, psuju, a Ja nemocan. Zatvaram oci i u sebi se molim bogu samo da me ne zaseku. Vranjanac je pobegao blok ostao otkljucan, a Ja sam. Ovde aikido ne pomaze. Em tesan prostor, em uvek postoji mogucnost da Vas zaseku. To sto bih Ja posle robijao, ne znaci mi nista, jer iako ziv bio bi mrtav. Dok se molim u sebi, dok se narkomani tresu i krecu ka izlazu, cujem glas: " STA SE DESAVA"?!? MOMCI POLAKO?!? Pustite kolegu". Oni viču: "gde je Vranjanac da ga sidaši j*bu"?!? Otvaram lagano oci i vidim kolegu Lokija, koji je slucajno naisao, a njih zna odavno, stari pacijenti njegovi. Dogovara se sa njima da odu na previjanje kod Fjodorova. Dok odlaze okrecu se i viču: "komandire izvinite, ali da Loki nije nasio, Vi bi naj*bali, zbog onog olosa Vranjanca". Taj dan sam doziveo stres, nakon koga sam u 22 godini zivota počeo naglo da sedim. Vranjanac je znao da su se isekli. Pravilo je bilo da kad oni to urade, lica sa HIVOM, skupe se kolege zove se doktor, i onda intervenise. Vec je sve javljeno sefu, kojeg srecem na stepnistu, jer sam kreno da nadjem vranjanca i da mu sve po spisku. Vranjanac je pobegao kuci. Naravno sutra dan kod budaletine Ž.L. nacalnika sluzbe obezbedjenja sve je ispeglano. Njegov klasic nije bio kriv, a nisam kriv ni Ja, splet nesrecnih okolnosti, a Vranjanac je inace bio u WC-u, a ne kuci. Naredni dan dolazim na posao vidim ga, krecem ka njemu, moja drugarica Mladja, inace tada magistar fakulteta za bezbednost, jedna od najobrazovnijih zena u zatvorskoj sluzbi obezbedjenja, povlaci me za ruku, vodi sa strane i govori: " Pametan si, neprljaj ruke, da li hoces sa one strane brave"?!? "Nemoj druze molte drugarica".Gledam ga preko nje, on mi se cinicno smeje i dobacuje "pa nije bilo strasno". Mladenka Mladja Trific mi govori neslusaj ga, ajde samnom na kafu. Mladja mi je tamo bila i majka i drug i prijatelj i kolega. Na nju sam mogao uvek da se oslonim. Pravi psiholg i drug. Smirila me je, a nije morala. Mogla je kao i drugi da ceka da ga ubijem od batina, pa da me gleda sa one strane brave. Otisao sa smenu, srecem lica sa hivom, pitaju da li mogu da mi se obrate. Kazem mozete. "Komandire izvinite za juce, nama su krenuli bolovi, mi smo i narkomani, znate pravila, kad nam krece napad, da Vas zovemo i da nam donesete lekove.Vi ste uvek bili covek prema nama i uvek doneli.On nam se smejao i govorio dacrknemo.Trebao nam je karbapin i bensedin.Bolove koje imamo sto od droge sto od side su ludacki. Mogli smo vas povrediti, da komandir Loki nije naisao, koga dugo znamo i postujemo.Oprostite, ali Vi ste nov, a Vranjanac djubre" .Gledam ih i sta drugo da im kazem, osim UREDU MOMCI. Oni su postovali pravila, a zna se koje glumio velikog strazara i facu, iza zatvorenih vrata sa one strane brave.
Dok odlazim niz hodnik u pravcu NULE, u sebi se zahvaljujem bogu, Lokiju i Mladji, jer da njih nije bilo, danas bi Ja sigurno bio, SA ONE STRANE BRAVE.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
Dipl. trener borilačkih sportova i veština.
( moji zatvorski dani 2)
Dani su prolazili u smenama 4 dana prva smena 8 sati, tri dana slobodan, dva dana druga, dva dana slobodan, dva dana dnevna, dva nocna, tri dana slobodan, pa opet u Prvu. Kako je vreme prolazilo, sve više sam shvatao da sam i Ja na robiji, oni dodju prodju, a Ja ostajem sa one strane brave. U zatvoru su vladala tada vojna pravila ( period marta 2003 do 01. Decembra 2004). Leti ustajanje u 05,30h, dorucak u 07h, setnja po ulazu bloka na kome je bilo i po 5 soba ( sa + - 200 lica). Jedan blok se sastoji iz dva ulaza sa 10-11 soba zidanih na cik cak, da bi se sprecila doturanje poruka izmedju soba. Nakon setnje idu posete porodica i advokata, prijem paketa, rucak, popodnevni odmor. Same sobe sastojale su se od vojnickih kreveta na sprat, vojnih kaseta za stvari velikih klupa i stolova, zavarenih za pod, sa malim nuznikom. U 19 h vecera, 21h povecerje 21:30 spavanje gasenje svetla. Vikendom petak na subotu i subota na nedelju svetla su se gasila u 11h. Leti je bilo propisano dva puta nedeljno kupanje a zimi jednom. I tako dani su isli, a moj zivot licio je na dobrovoljnu robiju u 22 godini zivota. Vremenom provedenim na takom mestu, polako i Vama se pojavljuje iskrivljena slika o zivotu, i utapate se hteli ili ne sa ljudima koji su tu, a koje vi cuvate. Oni pokusavaju da Vas " rade" na razne nacine tj da Vas kupe, cigaretama, kombinacijama napolju itd. Rodbina, prijatelji, advokati i njihovi vojnici, Vas cekaju ispred posla nude novac, avione kamione, samo da pajtosu unesete mobilni, drogu ili prenesete poruku. Najgora stvar je kada tamo sretnete komsiju, druga iz detinjstva ili nekog koga znate, pa vojnici, advokati i porodice dolaze Vam na kucnu adresu, zovu na privatni broj telefona, mole, nude sve, a vi ne mozete da im objasnite da to nesmete, jer cete i vi biti sa njima. A onda uvek cujete ime i prezime kolege koji to radi, pa pitanje kako on moze, a ti ne mozes ?!?! Mozes ali neces.Onda krecu da Vas kunu, psuju, vredjaju i da Vama i vasoj porodici zele da Vam bude kao sto je sada njima. Proklestvo zatvora, Vas posle posla prati i privatno. Kako okrenete zivot Vam je pod pritiskom. Na poslu se nagledate svega i svacega, a onda dodjete kući ni lud ni normalan. Snovi Vam postaju kosmari, koji su povezani sa Vasim poslom, a onda svatite zasto su Vam kolege pijane tj jedan deo kolega.
Bila je to Sreda sredinom maja meseca 2003 godine. Radio sam popodnevnu smenu od 14-22h. Pravi prolećni dan. Jorgovani procvetali, svuda zelenilo, suncan dan, a moj Beograd taj dan najlepi grad na svetu. Naravno sve je bilo lepo do prelaska kapije Centralnog Zatvora. Taj dan sam bio rasporedjen da radim na radnom mestu " spoljni". Rad na centralnom holu drugog sprata, kome je zadatak da koordinara rad sa kolegama koji rade na blokovima, i ujedno drzi ulaz bloka gde su bili maloletnoci i lica sa HIVOM tj SIDOM. Tačnije bio sam ispomoc kolegi Vranjancu, coveku pred penzijom. U jednom momentu morao sam do NADZORNIKA tj sefa smene, u dezurnoj sluzbi da odnesem neke papire o brojnom stanju pritvorenika na drugom spratu. Taj dan sef smene bio je zamena iz druge smene, a nas na slobodnom danu. Zadrzao sam se nekih 10-15 minuta. Kada sam se vratio kod Vranjanca rekao mi je: "udji na blok idi vidi sto se deru oni sidaši", ali mi nije rekao da im nije dao terapiju koju im je tada prepisao doktor Darko Fjodorov sada upravnik zatvorske bolnice. Navlacim sterilne rukavice. Na mom opasacu je gumena palica i suzavac. Pre ulaska otvaram špijunku vidim sede za stolom, ali ne vidim da su iseceni. Vranjanac mi nije rekao da ih je psovao kroz zatvorena vrata "crknite sidaši, nema terapije, majku Vam j***m" itd. Kada sam otvorio vrata sobe, oni su vec bili na vratima krvavi sa ispruzenim rukama, sa parcetom stakla ispod mog vrata. Da me ubiju nisu mogli, ali da me trajno zaraze mogli su. Deru se, vicu, psuju, a Ja nemocan. Zatvaram oci i u sebi se molim bogu samo da me ne zaseku. Vranjanac je pobegao blok ostao otkljucan, a Ja sam. Ovde aikido ne pomaze. Em tesan prostor, em uvek postoji mogucnost da Vas zaseku. To sto bih Ja posle robijao, ne znaci mi nista, jer iako ziv bio bi mrtav. Dok se molim u sebi, dok se narkomani tresu i krecu ka izlazu, cujem glas: " STA SE DESAVA"?!? MOMCI POLAKO?!? Pustite kolegu". Oni viču: "gde je Vranjanac da ga sidaši j*bu"?!? Otvaram lagano oci i vidim kolegu Lokija, koji je slucajno naisao, a njih zna odavno, stari pacijenti njegovi. Dogovara se sa njima da odu na previjanje kod Fjodorova. Dok odlaze okrecu se i viču: "komandire izvinite, ali da Loki nije nasio, Vi bi naj*bali, zbog onog olosa Vranjanca". Taj dan sam doziveo stres, nakon koga sam u 22 godini zivota počeo naglo da sedim. Vranjanac je znao da su se isekli. Pravilo je bilo da kad oni to urade, lica sa HIVOM, skupe se kolege zove se doktor, i onda intervenise. Vec je sve javljeno sefu, kojeg srecem na stepnistu, jer sam kreno da nadjem vranjanca i da mu sve po spisku. Vranjanac je pobegao kuci. Naravno sutra dan kod budaletine Ž.L. nacalnika sluzbe obezbedjenja sve je ispeglano. Njegov klasic nije bio kriv, a nisam kriv ni Ja, splet nesrecnih okolnosti, a Vranjanac je inace bio u WC-u, a ne kuci. Naredni dan dolazim na posao vidim ga, krecem ka njemu, moja drugarica Mladja, inace tada magistar fakulteta za bezbednost, jedna od najobrazovnijih zena u zatvorskoj sluzbi obezbedjenja, povlaci me za ruku, vodi sa strane i govori: " Pametan si, neprljaj ruke, da li hoces sa one strane brave"?!? "Nemoj druze molte drugarica".Gledam ga preko nje, on mi se cinicno smeje i dobacuje "pa nije bilo strasno". Mladenka Mladja Trific mi govori neslusaj ga, ajde samnom na kafu. Mladja mi je tamo bila i majka i drug i prijatelj i kolega. Na nju sam mogao uvek da se oslonim. Pravi psiholg i drug. Smirila me je, a nije morala. Mogla je kao i drugi da ceka da ga ubijem od batina, pa da me gleda sa one strane brave. Otisao sa smenu, srecem lica sa hivom, pitaju da li mogu da mi se obrate. Kazem mozete. "Komandire izvinite za juce, nama su krenuli bolovi, mi smo i narkomani, znate pravila, kad nam krece napad, da Vas zovemo i da nam donesete lekove.Vi ste uvek bili covek prema nama i uvek doneli.On nam se smejao i govorio dacrknemo.Trebao nam je karbapin i bensedin.Bolove koje imamo sto od droge sto od side su ludacki. Mogli smo vas povrediti, da komandir Loki nije naisao, koga dugo znamo i postujemo.Oprostite, ali Vi ste nov, a Vranjanac djubre" .Gledam ih i sta drugo da im kazem, osim UREDU MOMCI. Oni su postovali pravila, a zna se koje glumio velikog strazara i facu, iza zatvorenih vrata sa one strane brave.
Dok odlazim niz hodnik u pravcu NULE, u sebi se zahvaljujem bogu, Lokiju i Mladji, jer da njih nije bilo, danas bi Ja sigurno bio, SA ONE STRANE BRAVE.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
Dipl. trener borilačkih sportova i veština.
Нема коментара:
Постави коментар