USPON I PAD PALILULE...

(služba unutar službe)

Došao je dan kada sam prešao u tzv Belu Kuću, tačnije 01.Novembar 2008 godine. Jedina stanica koja je za vreme SRFJ, izgradjena za potrebe tadšnje MILICIJE.
Sve ostale stanice na teritoriji grada i danas, koriste zgrade nekih državnih organa. Kao što sam već napisao došao sam u totalno rasulo. Moja informacija je bila na banderama, nije se znalo ni ko pije, a ni ko vodu nosi. Dešavalo se da našu auto patrolu u sred noći, preseče crni dzip, da izadju likovi ko iz90-tih, prete momcima, raspituju se kad radi taj i taj, šta misle policajci ko su, i da će im oni " J*bati mater". Logično kuća koja nema domaćina, nije kuća nego vašarište.
Par meseci nakon mog dolaska, videli smo ledja nesposobnoj garnituri rukovodećih karova.
Za novog načelnika dobili smo majora Gorana Mijailovića. Našeg Ćelavog. A zapravo ko je on bio. Rođen u Beogradu, završena srednja škola unutrašnjih poslova. Počeo da radi kao pozornik u PS Čukarica, zatim prelazi u Obrenovac na mesto vodje sektora i šefa smene. Nakon Obrenovca, prelazi za pomoćnika, pa za zamenika komandira PS Barajevo. U medju vremenu kako se isticao u poslu, u ono vreme stari iskusni vukovi od starešina, prepoznali su njegov potencijal i poslali ga na akademiju. Znači radio je, bio je u poslu i ujedno studirao, tj širio svoja znanja. Nije došao iz civilstva na akademiju, pa odma na rukovodeće mesto. Prošao je hijararhijski sve naše poslove, i došao svojim radom na mesto načalnika. Dve nedelje nakon dolaska na mesto načalnika, sasvim dovoljno je bilo da vidi gde je došao. Kuću je trebalo dovesti u red, POD HITNO. Brzo odvaja žito od kukolja. Personalne dosijee svakog od nas je prostudirao. Nije ga mrzelo, da na toliki broj ljudi i time se bavi. Ustvari to je i bilo logično i njegov posao, ali predhodnike je 
to baš nije zanimalo.
Održava Prvi radni sastanak sa svima nama u anfiteatru naše stanice, i tada izgovara čuvene rečenice: "MOMCI I DEVOJEKE ŠTA SE OVDE DEŠAVA?!? KAKVE SU TO PRETNJE KRIMINALACA, I PRESRETANJE DZIPOVIMA NAŠE AUTO PATROLE, KO VAM PRETI, ŠTA JE SA VAMA?!? U skladu sa zakonomima po kojim postupamo, ZAHTEVAM DA OD OVOG MOMENTA NA CELOJ TERITORIJI PALILULE USPOSTAVITE RED I ZAKON. DA LI SAM BIO JASAN?! Kome na terenu nešto ne bude jasno,, pošaljite ga kod Gorana". Nakon ovih rečenica počinje ona PALILULA, najbolja stanica na teritoriji grada, po rezulatima rada. Brzo se formiraju grupe, timovi, ekipe. Svako radi na svom radnom mestu, po liniji rada i saradjuje se sa ostalim grupama. Najbolja, a po kriminalce najopasnija grupa je bila Došen Todora Toše, medju nama interno prozvana Crne Mambe, u to vreme od proverenih momaka. Ja i ako sam želeo, nisam bio u grupi crne mambe, jer u to vreme pre mene je bilo momaka, koji su zaslužili da budu u toj grupi. Čišćenje dvorišta i sređivanje kuće je počelo. Ćelavi odlično poznavao predmet organizaciju rada, svako od nas imao svoju ulogu, a ni menadzer ljudskih resursa mu nije bio stran, jer se tačno znalo ako se neko razboli ili ode na odmor, ko koga menja. Mesta za neradnike i probisvete sve manje je bilo.
Tošina grupa pojavljivala se u svakom delu grada. Mašinerija u punom gasu. Kako sam bio u to vreme jedan od najačih pozornika i radnika na sektoru na zahtev Gorana, držao sam centar Palilule.
U većini slučajeva voleo sam, sam da radim, a iskreno, deo ne radnika bežao je od rada samnom. Nije mi bio problem, jer bolje i sam nego sa bilo kime. Kordinisanjem našeg rada vodio je lično Ćelavi. Uvek je bio tu za nas, tugu radost delio je sa nama. Bio nam je drug, brat, prijatelj, kolega pa onda načelnik. Filozofija mu je bila jasna: " JA SAM PRVO POLICAJAC, PA ONDA NAČELNIK". Kada se išlo na jače intervencije, racije prvo je išao Ćelavi, a onda i svi mi za njim. Kod njega nije bilo NAPRED, nego ZAMNOM. Nije morao. Mogao je kao većina načelnika, da sedi u kancelariji, sluša vezu i koordinara. Ali to nije bio Ćelavi. 
Kada je nešto trebalo da se brzo sazna, proveri, zvali su mene i još par momaka koji su se isticali i imali rezulate rada na terenu. 
Meni nije bio problem da imam uvek proverene, i 100% tačne informacije. Kako sam to uspeo. Prosto. Radeći sam upoznavao sam starije sugradjane naše penzionere. Pomagao im da predju ulicu, nosio im torbe sa pijace, otvarao vrata od zgrada, družio se sa njima u tašmajdanskom parku. Mnoge tzv kolege su mi se smejale, jer dok su oni vreme provodili u kafićima, gledajući polu gole devojke, bili u kladionici, Ja sam bio na terenu i družio se sa onima koji su nekad bili neko i nešto. A medju njima, tim penzionerima sve krem bivših drugova ozne, kosa, milicije itd. U svakoj ulici sam imao po jednog agenta. U sekundi  su mi javljali gde ko šta, kada, kako, ko je nov u kraju itd, sve sam znao. Jako sam brzo identifikovao moguće počinioce krivičnih dela, dalje prosledjivao Toši, a oni realizovali. Pokojnu baka Daru profesorku matematike, koja je tada imala 85 godina suprugu bivseg pukovnika JNA, koja je sama živela u ul Vladetina, naučio sam kako da mi šalje sms poruke i mailove. Njoj je bilo dosadno, živela je sama, a mene cenila i volela kao sina, jer kada god je pomoću štapa vukla ceger sa pijace i otežano se kretala, bez obzira šta Ja radio, prestajao sam, prevodio je preo ulice, pomagao do ulaska u stan. Uvek ju je zanimalo šta mi to radimo. Brzo sam je obučio za rukovanje mobilnim telefonom i internetom. Palilulu niko više nije zvao. Zvali su mene. Moja obaveštajna služba, od proverenih starih dobrih kadrova radila kao singerica. Njoj su penzioneri javljali, a ona meni pisala, bukvalno rečeno izveštaje. Uvek sam znao sa ljudima, dosta toga poneo sam od kuće, vaspitanje da prema starim i bolesnim osobama, uvek budem najljubazniji i uvek pomognem, poznavao Ja njih ili ne. Podjednako su za sve što sam radio i oni bili zaslužni. Oni su bili moje oči i uši na terenu.
Palilula stiče reputaciju najbolje stanice, i momaka sa kojima nema šale. Znali smo bukvalno sve, pa i kada je bilo koji klinac sa našeg terena, probao marihuanu, obio trafiku itd. Najveći naš ponos u to vreme je bilo kada su kolege iz 3 i 4 odeljenja beogradske policije krvnih i seksualnih delikta-ubistva i narkotici, dolazi kod nas po infomacije, ili da se raspitaju kako smo rasvetlili, ovo, ono ubistvo na svom ili tujem terenu, ili kako je Tošina grupa zaplenila toliku kolicinu droge. Pohvale nagrade svima nama su stizale. Toša postaje najbolji policajac na opštini i gradu. Ja sam nekoliko puta od strane predsednika opštine Danila Bašića nagradjivan, ma da mi je najveća nagrada, bila kada me Ćelavi pohvali. Vreme je išlo, a mi sve bolji i bolji i dok smo mi radili, unutar nas je radila ona druga služba, služba u službi sačinjena od neradnika, jajara i bagre, kompelkasaša, koji su sebe precenili i hteli da budu vladike umesto vladika, i pape umesto papa. Došao jedan dan kada je u komercijalnoj banci na Karaburmi UBIJEN, jedan od najboljih policajaca autopatroldzija Slobodan Cvetić. Tuga i haos u našim redovima. Sa Ćelavim sam ispred urgentnog centra plače On, Ja i ostalih par kolega. Dok načelnik Prve hiruske tada dr. Vladimir Djukić govori da smo izgubili kolegu, da se drugi ranjeni oporavlja, nama suze liju, jer znamo koga smo izgubili. Cveleta više nema. Gromade od čoveka, dobrice i poštenog policjaca, koji je prošao sva moguća ratišta, a ubi ga narkoman na Karaburmi. Tada dajem kao predstavnik sindikata izjavu za ALO novine. Akcije posle ubistva Cvetića prema narko dilerima i narkomanima još su intezivnije, mesta za odmor nema radilo se 24 časa. Tuga i bol u srcu kod većine nas , bio nam je etar u ledja, da još jače radimo. Uporedo sa nama na terenu je i Goran. Kakav je čovek bio, govori i to da je kada je jedan kolega, psihički popustio posle svih ratišta, pokušao da se ubije, celu noć Goran i Toša proveli sa njim kod njega u stanu, ubedjujući ga da preda pištolj i da se preda. Uspeli su oko 05,00h da ga dozovu pameti, oko 06,00h odvezen je na psihijatriju, a oni u 7,00 bili na poslu. Ćelavi to nije morao, ali on nije bio načelnik po difoltu, on je bio kolega, brat, čovek pa onda načelnik. Nema ni jednog našeg deteta, da za novu godinu od Ćelavog tj ispred stanice, nije bio obezbedjen skroman paketić, u znak pažnje i poštovanja nas i naše dece. Naravno ni to Ćelavi nije morao, ali radio je. Uvek je govorio i Ja sam roditelj.
Na poslu službeno smo ga oslovljavali sa gospodine načelniče, a preko telefona posle posla, bio je Ćelavi, brat naš i drug.
Zbog izvarednih ostvarenih rezulatta rada na terenu, Goran me prebacuje u inspektore, tada kao ispomoć u nadi da me nakon nekog vremena i i sa rešenjem unaprede. Tu ulazim u srce naše operative, rad sa Tošom mašinom koji je spavao kući sa motorolom. Vreme je prolazilo mi smo radili kao crnci u rudniku, dan noć. Mi smo nagradjivani, a naš Goran unapredjen u čin potpukovnika. Tada je Ćelavi pred većinskim delom stanice rekao: "da Vas momci i devojke nema, i da ne raditi marljivo, ni Ja nebio bio potpukovnik". Čin smo proslavili do ranih jutarnjih sati. Naš Ćelavi je dva čina do generala. Sreća radost kod većine, kao da smo svi mi dobili taj visoki čin. Ali dok smo se mi radovali, slavili, radili, drugi deo službe, služba unutar službe radila je svoje. Slali su lažne izveštaje, kako su narušeni medju ljudski odnosi, kako rezulatiti rada nisu stvarno prikazani, kako se radi o samovolji jednog čoveka i njegovih "ljudi", i još mnogo neisitina i laži.
Došao je i taj nesretni dan po sve nas. Radili smo do 15:30. 
U 15,25 časova faksom stize rešenje da je načelnik policijske stanice potpukovnik Goran Mijailović zbog NEOSTVARENIH rezultata rada smenjen. Šok. Pa novine pišu, gradjani vide kakve rezltate rada imamo, ceo grad Palilula pokrila, ali ne, Ćelavi je smenjen. Uspeh one 5 kolone u našim redovima je uspeo. 
Najbolji je na kolenima, a i mi svi za njim. Sutradan dolazi vd načelnik ljudska karikatura od čoveka, a ni P od policajca, Goran poziva mene i kolegu Božu da mu pomognemo oko iznošenja ličnih stvari. Boža i ja suze ronimo, dok 5 kolona se smeje i viče: " šta je pao je lopov, kriminalac, ološ ljudski, šta plačete p*čke, dolazi naše vreme itd". I došlo je njihovo vreme. 
Dan nakon odlaska Gorana, mene iz operative prebacuju na radno mesto HOL, rad sa strankama. Invalidsko radno mesto. Kako sam već u to vreme kao profesionalni sportista imao povredu kičme, tražim da odem na ciljani pregled u durmitorsku, u naš centar i provere mi radnu sposobnost. ( Trpeo sam ludačke bolove, i nisam išao na ocenu radne sposobnosti zbog Gorana i ljudi sa kojima sam radio). Dobio sam papir ograničeno sposoban za rad, ne duže od 6 sati i adekvatnoj obući. Novi stručnjaci kažu bez obzira sta nosiš na nogama u uniformi moras da budes. Kažem OK. Obučem Ja moj dres, a na nogama crne najk patike sa zelenim zankom i vazdušnim djonom. Pitaju me imas li druge, za Vas nemam para, ako će te VI BAGRO da mi kupite nosiću.
Najveća zamerka od strane novih stručnjaka, i onih koji su došli na mesto mog Ćelavog, bila je što sam vidjan sa njim u društvu nakon njegove smene, kada su svi počeli da ga izbegavaju DA NEBI IMALI PROBLEME NA POSLU, od strane komleksaša i ljudskog otpada, što sam mu ostao veran prijatelj do kraja. Tada krenula je moja lična satanizacija i progon od strane 5 kolone, od službe unutar službe.
Prijatelja druga i brata nikada u životu neostavljam na cedilu.
Kad je najteže tu sam. Mogao sam da izdam Ćelavog. Mogao sam da se poklonim šljamu i dalje napredujem, ali nisam hteo. 
Mene su mnogi u životu prodali, prevarili, ostavilina cedilu, ali Ja onog koji me je poštovao kao radnika, čoveka, druga brata i prijatelja NIKADA OSTAVITI I PRODATI NEĆU.
ČAST, PONOS OBRAZ i iskrenog prijatelja, druga brata nikada neprodati NEĆU, pa koliko god to štete meni lično nanelo.
Možda nekada i negde moj Ćelavi Ja i onaj deo ljudi, opet stanemo rame uz rame i nastavimo gde smo stali.
Post posvećujem svom drugu, bratu, prijatelju, ljudskoj veličini, policajčini, mom doživotnom i jedinom načelniku,
potpukovniku Ministarstva Unutrašnjih Poslova Republike Srbije Goranu Mijailoviću-Ćelavom.
ŽIVELA SRBIJA.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.
.

Свиђа ми сеПрикажи још реакција

КоментарПодели

Коментари

Прокоментариши...

KRIZA SREDNJIH GODINA...

(Od švalera do porodičnog čoveka)

Nikada nisam razumeo veze, šeme, kombinacije, brakove zrelih muškaraca, sa nezrelim, nedovoljno afirmisanim, nedovoljno uspešnim i nedovoljno izgrađenim ličnim identitetom, stavom, željama i uspeha devojka od 17-20-25 godina. Šta očekivati od nekog ko je tek školu završio, ili je na fakultetu, ili se tek zaposlila, kojoj je do izlazaka, druženja putovanja i ludovanja??
Godinama sam se nagledao posle samo par dana, meseci ili godinu dana pucanja tih brakova, a iz tih brakova gde On ima 40-45-50 godina, a ona 17-18-25 godina ostaju deca, koja silom prilika ili su zanemareni od strane jednog ili oba roditelja, postaju drušveni problem. Sve je to super oženi se mlada, balava, sa zgodnim telom i prelepom kožom u cvetu mladosti, kako kažu ovi matori pedofili moje generacije, a i oni stariji "PILETINA GDE SE LEPE PRSTIĆI". Ožene piletinu, njoj proradi vrbopuc, prvo iskustvo trudna, jedno dete, drugo dete, a onda posle par godina shvati "PA NIJE ON ZA MENE". I šta se dešava. Kreću tzv prevare, nasilja u porodici, njemu radi sujeta i ponos, a njoj se javlja ljubav prema nekome ko je njenih godina. Oni ratuju, a deca gledaju. Nasilje iz kuće prenose na ulicu. Nemora čak matori pedofili ni da ožene "piletinu nad kojom se lepe prstići", dovoljno je da ostane trudna i abortira, ili da rodi i da ga sama u tim godinama podiže.
Super su te klinke, polu gole, zadnjice, sisići, silikoni, bataci, izvajana tela 90/60/90 i stvarno super. Lepo za videti, ali treba ostati dosledan sebi i nepasti u iškušenje, pa čak i da Vas one u tim godinama što inače rade progone.
Da se razumemo nisam ni Ja cvećka, niti čovek bez mana i poroka. Rođen sam očito kao švaler, ali ne po svaku cenu, i ne sa bilo kojom, i ne sa konja na magarca. Da li sam to bio i radio, Da, Jesam. Da li ću raditi NE ZNAM. Ne znam jer život je nepredvidiv. Ne želim da se kunem u nešto, a da se dogodi drugo. Svi se mi nadamo da kada udjemo u vezu i brak to se neće desiti. Ali budimo realni, može li bilo ko to da garantuje, da mu se za 5-10-15 godina neće dogoditi?!? Ne može, pa tako ni Ja ne mogu. Da li flertujem Da, jer svaki duži razgovor izmedju muškarca i žene je tzv flert, ali tu postoji granica. Realno šta meni može da ponudi neka slobodna devojka od 18-20-25-30 godina?!? Porodicu imam, decu imam, posao imam, novac dovoljno za sebe i porodicu. Za 36 godina bukvalno sam sve postigao, i šta mogu Ja da očekujem od tudjeg deteta?!? Da mi ponudi mehanički sex, kao sa porno filmova?!? Ne nisam iz te priče. Razgovori sa devojkama bez životnog iskustva, oko dece i porodice, oko života prosto je ne moguć. Ona koja nije prošla sve faze, nije ostvarena kao žena, kao majka, može samo da filozofira, a čovek poput mene, pričajući njoj koja samo klima glavom, kao da priča zidu ili drvetu. Ne ne ona nije glupa taman posla, pokušava da svati, ali u toj životnoj epizodi još nije igrala glavnu ulogu, a ta uloga za ljude poput mene je jako bitna. Mene to ne zanima. Još dok sam adolescent bio, gadio sam se kada vidim svoju vršnjakinju sa svojim drugim "tatom", ona 17 a on 40-41-45 godina.
Sa druge strane šta meni neka mlada žena 18-25 godina koja je kao dete dobila dete, može da ponudi!?!? Nedovoljno i sama afirmisana, spletom nepažnje, nezrelosti i naivnosti, nasedanje na razne priče starijih pedofila upropastila je svoju mladost, i kasno shvatila da je izmanipulisana, a sve u cilju nekog sexa. Takve osobe moraju naći podršku u muškarcima poput sebe i sebi sličnih godina. Žalosno je videti lepu, pametnu obrazovanu, zgodnu devojku sa nekim kulovom. Ok sa njim je zbog novca, a šta posle?!? Da li je u novcu sve?! Vršnjaci i oni dve do pet godina stariji nisu zanimljivi u tom periodu, deda drma, a kad proradi majčinski instikt, šta onda?! Godine prošle za radjanje, deda puniša našao mladju, Vaši vršnjaci oženjeni ostvareni kao roditelji, a VI?!?!
Nikada u životu baš iz ovih razloga nisam bio sa tom "piletinom na kojoj se lepe prstići". Odrastao sam kako sam odrastao i o tome sam već pisao, u kući vojni režim, drugi način vaspitanja, uticao je na mene, mnogo pre sam sazreo od svojih vršnjaka, koji i dan danas žive kao da im je 16-17-20 godina. U tim godinamaa i dalje uvek sam tražio osobu, koja je zrelije i trezvenije razmišljala od mene. Naravno neko će reći, e i ove klinke baš to rade kao ti tada. Ne, one to misle da rade, one misle da je to to, ali kakav je sistem sadašnjeg vaspitanja, internet reality obrazovanja, uveren sam da one i da to hoće ostvariti na takav način ne mogu, jer sada je tj od skoro deceniju ipo, kod nas je poremećen sistem vrednosti, vaspitanja, obrazovanja.
Kada sam bio u najludjim godinama, i kada mi je bilo bitno samo jedna stvar u životu, kao i svakom muškarcu kada prorade hormoni, One koje su tada bile po 7-10-15 godina, starije od mene, govorile su:
" Polako nije sve u tome. Ne možeš biti po difoltu ostalih tzv muškarčina, koji misle samo donjom glavom. Vidi da bi u životu naučio da osvajaš prave žene, a ne decu i žene niskog morala, moraš dobro da upoznaš žensku psihu, kako ona razmišlja, šta je ženi bitno, gde je osetljiva, kako joj nenamerno možeš nabiti kompleks, a kako da je oslobodiš kompleksa, kako da je utešiš i kako da je sitnim stvarima usrećiš, ma kakvog ona staleža bila, bogata ili siromašna sve mi žene cenimo male stvari, jer one ispunjavaju naš život. Materijalne stvari budu i prodju. Ti i Ja smo sa ograničenim vremenom trajanja. Tvoje vreme dolazi, i zato budi spreman...Budi muškarac, a ne džukela. A što se dečko moj tog sexa tiče, ne brini neće ti manjkati u životu, čak kada sve to naučiš i savladaš, od količine ponude, biće dana kada će ti se i ogaditi".
Da se razumemo drugačije je kada starija žena ili devojka formira muškarca, a drugačije je kad muškarac u srednjim godinama "od piletine na koju se lepe prstići" od balavice formira ženu, balavica obično zatrudni, posle razvede kada sazri, dok zrela žena to sebi sa mnogo mladjim neće dozvoliti.
Možda grešim, možda ne razmišljam racionalno, možda nemam iskustva, možda sam sticao ta iskustva na pogršan način, ali kada me neki pubertetlija pita za savet, uvek mu dam savet, nadji stariju od sebe. Nauči sta je prava žena, pa ćeš onda posle nekog vremena biti spreman da osvojiš vršnjakinju, biti sposoban za porodicu i ulogu glave porodice. Tada ćeš moći trezveno i pravilno odvajati žito od kukolja, i pronaći osobu sa kojom ćeš uspeti u životu i graditi Vaš dalji životni put. Od samog sexa, jurnjave za ovom ili onom, pražnjenja svojih hormona, izgubićeš godine i sebe. . 
Ja sam svoj mir našao, nadji i ti tvoj, ne gubi vreme na kukolj, pronadji zrno žita u moru kukolja.
Sutra kada toga budeš svestan, i želeti to o čemu ti sada pričam, bićeš onaj matori pedofil, koji će i dalje juriti klinke, naletećeš na moju ćerku i tu će ti biti KRAJ...
S' potovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl. trener borilačkih sportova i veština.

AERODROM BEOGRAD....

( Kontrola Prelaska Državne Granice na Aerodromu Beograd)

Junski vreli dan, stižem na tada aerodrom Beograd. Ulazim u zgradu aerodroma sa rešenjem, da od danas tu radim. Gužva, kao i na svakom graničnom prelazu. Sezona je počela, ljudi su krenuli na odmore širom sveta, počev od Grčke pa do Maldiva i dalje. U holu zgrade srećem nekog policajaca, i pitam ga gde je načalnik, odgovara mi uz stepenice, javi se dežurnom kolegi.
Dolazim do dežurnog, koji je kao i svi manje više tu pun sebe i nad*kan. Jbg u to vreme bil je raditi na aerodromu, kao da si ministar, a ustvari to je bio pakao. Telefonira "mališa", najavljuje me. Ulazim kod načelnika velikog pukovnika od metar i šumske jagode visine, umesto da mi odgovori sa dobar dan kolega, dobio sam odgovor: " Šta ćeš bre ti ovde u toj šumskoj uniformi ( moja interventna šarena slobina uniforma sa obezbeđenja državne granice) ?!? Znaš li gde si bre TI došao?!?
Ovo ti nije šuma"?! Dok u sebi mu pozdravljam majku, oca, blizu i dalju familiju, i vidim ispred njega punu čašu viskija sve mi je bilo jasno, odgovaram: Ja redovnu manekensku uniformu nemam gospodine načelniče, a nosim uniformu pripadnika MUP-a R.Srbije namenjena za Obezbedjenje Državne Granice, sa svim propisanim obeležijama Republike Srbije i dolazim iz stanice Srem. Odogovara mi: " slušaj ti pametnjakoviću ovo je aerodrom, i baš me briga odakle dolažiš, ovde prolazi i predsednik Republike Srbije ( u to vreme predsednik je bio Borhan Tadiqi), i druge bitne osobe, i u toj šumskoj uniformi NE ŽELIM DA TE VIDIM". Ovde su ti ovakva pravila Ja sam načelnik, sve je pod kamerama, šta Ja kažem ima da se radi. Ako kažem da se stoji na pisti gde sleću avioni, ima da se stoji. Ako Ja kažem da se dubi na glavi, ima da se dubi. Ako Ja ovo, Ako Ja ono itd." I tako on priča, slušam ga, ali ga ne čujem na njegovu žalost. Vidim da se radi o težem obliku komplesaša, što bi se danas reklo KOMPLETNOM IDIOTU, nedoraslom činu, funkciji koji nosi i obavlja. Mislim u sebi ma ko te J*BE, budaletino jedna, moji sremci su za tebe gospoda. Oni isti sremci koje VI gospoda iz Beograda gledate kao na seljačine, ustvari VI ste seljačine za njih. Kultura i poštovanje je u mom Sremu, a oličenje NEKULTURE I PROSTAKLUKA JE U BEOGRADU. Draža mi ona ravnica, šuma, priroda, moji seljaci domaćini, od ove stoke nazovi beogradske. Slušam kompletnog idiota kako sam o sebi priča u superlativu-idilu, veliča sebe kao da je Miloš Obilić, a ustavri je Miloš KOBILIĆ. Čim ti toliko veličaš sebe, bio si ti opako j*ban, na vezu si tu postavljen, pa sada lečiš kompekse. Za mene oficir je onaj koji pokaže zube nadčinjenom po PS-u, a ne podčinjenom, jer sam pojam da je neko nekom počinjen, govori da je najlakše na njemu lečiti komplekse, ali na meni lečiti nećeš, STOKO pijana. Kada je posle pola sata završio idilu o sebi, svojim hvalospevom, zove komandira da dodje. Ulazi tadašnji komandir, i vidim copy paste načelnika, još jedan kompletni idiot. Što bi se reklo voli da liže zadnjicu, kopleksašu pa sve isto slušam, kao i ovog prog idiota. I ovaj hoće da šilji svoj polni organ, da se dokaže načelniku. I tako još pola sata slušam identičnu priču drugog idiota, koju je od reči do reči naučio od svog načalnika. Po njemu vidim AKADEMAC. Doveli DALUBU sa akademije, da li mu čin kapetana, mladog klinca obradili i usadili u onu glavicu kupusa, sve ono što su oni hteli. Moji sremci, moje starešine, moje ljudine, bili su oni koji su krenuli od ulice, oni koji su sve i svašta prošli, od raja do pakla, od rata do mira, od sreće do nesreće. Sremci bez obzira koji čin i funkciju imali prvo su bili ljudi, braća, prijatelji pa onda starešine. Ljudi koji su gledali da sa nekim podele i dobro i zlo. Sreću, radost i tugu delili smo zajedno. Ali ko su ti tamo sremci, nebitni su ti na kapiji Srbije, ovde je gospodska kompletna idiotska mašinerija. Diskretni heroji su tamo ne gde u zabiti, a budaletine su u Beogradu, u kožnim foteljama sa časom viskija ispred sebe.
Dobio sam rapored sa koleginicom ceo dan ispred aerodroma da bukvalno teramo taksiste na dolaznom i odlaznom peronu. Možete misliti koji je to posao. Ako želimo u toalet zovemo preko veze, da dodje zamena, a za 12 sati samo 15 min pauze, i to ako nema gužve. Da baš u junu mesecu nema gužve. Ako se nasloniš ili sedneš odma te šalju na disciplinsku. Sve je pod kamerama, a jedini posao velikih starešina je da sede, loču i gledaju kamere i koga će da J*BU. Najveći rezultat pisati taksisti prekršajnu prijavu. Možeš misliti. Užas e, Ja to neću. Moj posao su kriminalci, a ne taksisti koji zaradjuju za hleb. Par nedelja premestili su me na pasošku kontorlu. Tu upoznajem jednu divnu osobu moju koleginicu Bojana Margetić. Plavuša kako sam je tada zvao i sada zovem, objašnjava mi ovde nemaš prijatelja, svi su takvi i takvi. Jedini sport je ovde da neko nadrlja. Pravilo službe kaže kapa se ne nosi u zatvorenom prostoru, ali kompletni idioti od starešina tražili su da se kapa unutar aerodroma nosi, i jedini zatvoreni prostor za njih je bila kućica, unutar aerodroma za pasošku kontorlu. :-) Pismenost i tumačenja PS na nivou retardirane osobe. Za nenošenje šapke 20% u najavi :-D DALEBU. Na pasoškoj kontroli užas od posla ni do toaleta se ne može.
Pa nedelja kasnije premešten sam na KD, pregled lica i prtljaga pre ulaska u avion na tzv GATE-ovima. Pošto sam video da je jedino Plavuša normalna i da razmišlja kao Ja, pitam je za ovo, za ono, o ovom, onom i dobijam prave informacije, koje se pokazuju kao tačne. Ako od kuće neponeseš šta ćeš jesti, na aerodromu sendvič od koga deca nisu sita, a ne Ja za 12 sati rada košta 5 puta više nego u gradu. Mala kantina namenjena za policiju samo nudi konzerve. Pa Ja konzerve nisam jeo u šumi, a ne u Beogradu. Doći do Aerodroma potrebno je čitavih skoro 2 sata. Ispred hotela Slavija čeka se autobus JATA koji vozi tamo, ali ako ima putnika ka aerodromu ili sa aerodroma, moraš čekati sledeći koji je zatačno sat vremena, ako nije gužva na auto putu. Ma Milina. Ja sam do mog Srema, stizao sam za sat i 10 minuta, a od Palilule gde sam tada živeo, do j*benog aerodroma stižem za dva, a nekad i tri sata. MRŠ bre. Šetam sa koleginicom ispred odlaznog perona. Izalzi kompletna budaletina pomoćnik komandira kome očito dosadno bilo, da nas ispituje PS. Ona drhti, a ja tom bedniku od potporučnika krenem da deklemujem. Vidim akademija mu stala sa radom. On viče glumi ludilo, zašto nisam ovo ono, on je to, Ja sam to. A realno jedino što je on, jeste da je visinski meni do ispod pupka. Baš gde treba. Znanje mu NULA. Par godina kasnije moja patrola Palilule, tog akademca dovela iz maksija sa Karaburme zatečenog u KRADJI, pri tome je mahao službenom legitimacijom da je on policija. Milina em akademac, em krade, em se poziva na službu. Mora da su ga na akademiji tako učili, kad si u sr*nju vadi službenu. Šef smene me je ostavio sa njim da ga pričuvam. Nije mu bilo dobro kada je video ko ga čuva. Tražio je da ode do WC-a, naravno pošto je to lice koje se čuvalo, lice iz dela, morao sam sa njim teškog srca u WC. U WC-u ON se olakšao, a i Ja sam se olakšao, onako od srca i pošteno, što bi se reklo bratski  :-) . Jako nezgodna situacija kada Vam se ide u WC i to neko duže vreme, stomak Vas zaboli od nakupljenog taloga žute tečnosti, onda kad krenete da se olakšavate, sunce vas mine, kao da se dostigli ZENIT. :-)
L&M došao je dan kada na aerodromu sleće tadašnji predsednik Rumunije avionom DC 10 i sa Borhanom Tadiqijem, odlaze u centar Beograda a onda i na taru. Načelnik ona budaletina Gligorić tada više nije bio načelnik aerodroma, već načalnik Uprave Granične Policije, ali komplex je čudo pa je svaki dan sedeo u svojoj bivšoj kancelariji i šiljio paju nad zaposlenima. Na meni nije mogao. Taj dan znajući me da ne može slomiti i da se Ja nikome neklanjam, neponižavam sebe, odredjuje da kada avion sleti, jedan od nas tj Ja, tog čini mi se julskog ili avgustovskog dana,  ceo dan provedem pored aviona DC10 na pisti gde je 100 stepeni. Spoljna temperatura bila je oko 40C, a na pisti jos jedno 20C. Dobio sam flašu vode koja je za 5 minuta bila vrela. Od 09 do 18h bio sam pored aviona sa sve šapkom na glavi i heklerom u ruci. Nisam se onesvestio jer sam odavno prošao izdržljivost. Momci iz tadašnjeg PTJ i SAJ-a koji su uvek bili tu sa nama, krstili i čudili, Zahvaljujući njima, dobijao sam na svakih pola sata njihov lanč paket, hladnu vodu i hladne sokove.Taj dan sam na glas avionske piste Borhanu Tadiqiju pominjao sve po spisku ( osim dece, jer deca su svetinja), dok se ti šetkaš po Beogradu i Tari sa rumunom, Ja ovde satima stojim na vreloj pisti. Došlo je 18 časova, sleteo je helikopter, predsednici su izašli. Rumun odleteo, a ja unutar zgrade.
Veliki načelnik cinično mi se smeje i govori: " nisam verovao da ćeš izdržati ceo dan hahaha..Vrlo dobro imaš M*DA. Svidja mi se tvoja upornost i izdržljivst , ali slomiću te Ja, bićeš ti meni kao i svi ostali hahaha". Samo sam ga pogledao, i pošto smo bili sami  on i Ja rekao sam mu : "J*baću ti sve po spisku". U pogledu njegovom video sam strah, ali nisam ni Ja blesav bio, sve je pod kamerama, i samo mi posle svega trebala mardelja-zatvor, a od skota da napravim mučenika, koji dobi batine na pravdi boga". Ne dovoljno je što sam mu to rekao, i što sam mu video pogled. Narednih dana posle tog mog "J*ću ti mater" načelniku svi oficirčići akademci i onaj komandirčić, bežali su od mene. Od kolega sam saznao daje načelnik uprave rekao: "ovaj je lud nemojte ništa sa njim". Tako je lud sam, nedam na sebe, radim po PS-u i zakonima R Srbije, ali ko krene da me bez razloga i pokuša ilipočne da me gazi, zgaziću ga. Ljubaznost tih velikih oficirčića akademaca prema meni, bila je sve do mog prelaska u Palilulu, te iste godine tačnije do 31.10 poslednjeg dana na aerdromu.
U toku procesa mog prelaska sa aerodroma u Palilulu, ološa načelnika su smenili, a za načelnika postavili mog druga legendu generala Nenada Banovića. Pre mog odlaska Banović me j tražio da dodjem kod njega. Njega sam znao još dok je bio kapetan. Pitao me je da ostanem, da sam mu potreban, da me zna ko sam i kakav sam. Rekao sam mu: "Nešo ti i Ja smo veliki drugari, braća, prijatelji bili smo i bićemo, znaš koliko te cenim i volim, ako ikada nešto za tebe mogu da učinim zovi me. Privatno ćemo se družiti, ali ako ostanem, ovu budaletinu bišeg načelnika koji je sada tvoj zamenik, provozaću po hodnicima uprave, a to mi nije potrebno. Ljubite brat generale moj. Ja odo na Palilulu, moj posao jurnjava za dripcima, ne mogu da budem statista, maneken i da sedim u mestu. Pitao me je hoćeš li nazad u Srem, rekao sam mu: Ne, već sam tražio Palilulu, i nebi da se šetkam. Inače druže moj, Ja se nikad na staro nevraćam, ma koliko to bilo štetno po mene, Ja sam Vojnik koji samo ide napred, i ne zna da napravi korak unazad. Tako sam učen, obučen i vaspitavan. Takav ostajem generale moj do kraja života. Samo NAPRED, podignute glave, čistog obraza i ponosa.
Izljubili smo se kao braća. Pozdravih mog generala Banovića po PS-u, a on meni na to reče:"Saviću-Komando oladi malo i srećno brate moj" :-).
I tako se završava moja priča na aerodromu Beograd, i počinje Palilula.
S' poštovanjem
Poslednji Urabani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl terener borilačkih sportova i veština.

DOLAZAK NA GRANICU..ŠID

(Obezbedjenje državne granice prema R.Hrvatskoj)

Sredina Maja i početak Juna meseca 2007 godine, po ličnom zahtevu, rasporedjen sam u stanicu za Obezbedjenje Državne Granice, stanica granične policije SREM-ŠID. Iskreno nikad nisam voleo poslove administracije, sedenja u mestu, gledanja ko koju vizu ima, iz koje zemlje dolazi, lupanja pečata, kontrole lica, vozila i prtljaga na graničnom prelazu. Želeo sam prirodu, želeo sam da šetam uživam u čarima i lepote moje države. Onaj ko tamo gde Ja patroliram naidje, tu me viza nije zanimala, druže ti si ilegalac koji je pokušao ili prešao ilegalno državnu granicu van mesta za prelaženje i ti ideš samnom. Prosto kao pasulj.
Pre nego što sam tražio stanicu, na krati sam pogledao, šta i gde imam u ponudi. Subotica krajnji sever JOK. Vršac sam odlično poznavao nije mi bio zanimljiv, a i rumunska granica. Otpada. Braća Bugari Batko Borisov DALEKO a i krševito. Dosta mi je planinčuga. Makedonija DALEKO. Crna Gora Hvala lepo.
Bosna da gledam u Drinu i opet gore dole JOK. Izbor je pao ka Hrvatskoj. Samo koji deo??? Od Bačke Palanke, Karađorđeva i gore na sever isto daleko. Prevoz Beograd mesto gde živim i mesto rada mnogo bre DALEKO. I onda vidim ŠID. Auto putem sat i 10 minuta, Vozom ka Šidu dva sata, Vozom iz Šida ka Beogradu sat ipo. MILINA. Ovde idem.
Dolazim u Šid prvi put. Topao majski dan. Vrućina ubi. Sremskom ravnicom struji vruć vetar. Interventna uniforma na meni, u čizmama osećam sav znoj. Dva kilometra od stanice marširam sa rancem do buduće baze. Mesto Vašarište na izlazu iz Šida, u smeru graničnog prelaza Šid-Tovarnik. Ulazim u stanicu. Upoznajem kolege, starešine, a i oni mene. Stanica kakva se poželeti može, a sremci LJUDINE. Posle svih opštih pitanja i formalnosti, usledilo je pitanje: PA DOBRO BRATE SVI TRAŽE PREMEŠTAJ U BEOGRAD, A TI IZ BEOGRADA U ŠID...ZAŠTO" ?? Kratko odgovorih. Muka mi je od Beograda. Tamo sam rodjen, da sedim na aerdromu NT ili Luci Beograd i gledam meni dobro poznata lica i hohštaplere, kako putuju i luduju ja to ne mogu i neću. Hoću da gledam ove njive, sremsku ravnicu, obronke fruške gore, hoću da vidim kako se ovde živi.
A u sremu se živelo i radilo laganica. Nema žurbe, nema jurnjave sve ti je tu, ali mora i da se popodne odmara :-) .
Ulazim u patrolu Sa Vladom ( koji vec 7 godina živi i radi u Švedskoj) i Miloševićem ( koji već 5 godina živi i radi u Francuskoj). Kreće patrola. 52 km granice mi obezbedjujemo, Novim dzipom PATFENDEROM. Od mesta Ilinci do mesta Neštin.
Upoznajem teren. Kolske lenije u sremskim njivama kuda prolaze traktori i kombajni. Meni prelepo. Milosevic i Vlada čačkaju me "gospodine iz Beeeograda, ovde kanda je malo prašina, pa mislimo da ne isprljate čizme" :-D Odgovorih: "drugovi seljaci imun sam na prašinu nesmeta" :-) Smeh. Vozikamo se po zamišljenoj graničnoj liniji tj ničijoj zemlji. Dok prolazimo deo vidim selo Lovas u Hrvatskoj. Izgorele i porušene kuće. Rat još nije prošao komentarišem. Dok se tako vozimo džipom po prašnjavim lenijama izmedju njiva, zapažam zelenilo. Kolegama govorim "jao ljudi šta je SALATE". Oni ćute...Nekoliko minuta kasnije, opet Ja : " au koliko salate". Oni ćute. Kada sam treći put ponovio SALATA, okrenuli su se obojca ka meni i rekli: " aman kolega prestani da se blamiraš, kakva te je SALATA snašla, to je REPA, :-D ali naravno VI gospoda Beogradjani nemate pojma kako izgleda repa u njivi. Jedino što na pijaci vidite, to je SALATA". :-D Živi blam me je pojeo.Oni se smeju mom ne znanju:-) Upravu su ljudi, šta mi sa beogradske kaldrme drugo i znamo. Dugo su me nazivali beogradska salata, nisam se bunio, jer su me te iste moje kolege, upoznale sa svime onome što u Beogradu nisam mogao da vidim. Prvi svinjokolj, prve duvan čvarke, kako se prave kobasice, kako se sprema gulaš od divljači-zečetina, srnetina, divlja svinja sve sam to prvi put jeo i spremao sa njima. Došao je dan kada smo trebali da odemo na DAN POLICIJE, na Makišu. Ministar je bio Gagi trafikat alijas Dragan Jočić. Komandir je odredio nas 4-cu. Ja treba da ih čekam u Beogradu, a oni samo što znaju, jeste auto putem da dodju službenim džipom do Sava centra. Stigli su. Naravno džip NISSAN PATFENDER, preuzimam Ja. Do Makiša na adi imali smo manje od 2 km. Ali Ja nebi bio Ja, da nisam otišao na drugu stranu, i vratio im za onu SALATU. :-) Momci ovo Vam je Zoo vrt smejem se :-) Prolazimo silikonskom dolinom ul Strahinjića bana u full ratnoj opremi. Gledaju nas prsate i montirane beogradjanke, neke me prepoznaju, javljaju mi se. Jedna me pita što nas ne upoznaš sa drugarima, odgovaram nemam vremena, vodim momke u turistički obliazak Beograda, hoće da kupe SALATU na bajlonijevoj pijaci :-D. Zanosna plavuša Maja odgovara: " šteta, a mogli smo svi zajedno da sednemo na piće". Odgovaram: " Majo drugi put ćemo, sad jurimo kod nakupaca da oborimo cenu SALATE" :-). Pocrveneli su, baš kao i Ja kada smo bili u njivama :-) Pitam : " Momci i kako vam se svidjaju ove naše beogradske crno-plavo-smedje SALATE" :-) . Odgovor im je bio kiseo: " Ti kada vraćaš za*ebanciju, vraćaš sa kamatom, i da si stao da odemo na piće mi od blama nebi izašli". Naravno, e sada kada sam Vam pokazao našu beogradsku salatu, idemo na Makiš da pozdravimo Gagija trafikanta :-). Na Makišu standardno postrojavanje, Gagi trafinakt izlazi na mikrofon, laže za sve pare, onda demonstracija sile, specijalci, aplauz, iskakanje iz helikoptera, konjica, aplauz, borilačke veštine, i na kraju slikanje sa gradjanima. Fešta je završena oni odoše za Šid, a Ja po salatu, u ul Strahinjića bana na Dorćol Menhetnu :-).
Došao je dan kada treba da ostvarimo kontakt na terenu sa hrvatskom policijom. Meni mučnina u stomaku. Dolazim iz Beograda, ovamo i dalje se priča o ustašama, ratu, progonu itd.
Krećemo ka selu Ilinci, preko sela Vašice. Kontakt ugovoren u šumi Dubrava koja razdvaja selo Ilince u Srbiji, i selo Nijemce u Hrvatskoj. I jedni i drugi su rodbinsko rodjačko kumovski povezani. Šverc djubriva, šećera, brašna sa naše strane ka njima cveta, a sa njihove ka nama cigarete, kafa, alkohol, mobilni telefoni itd. Ravnica, lenije kao avionske piste, u toku noći automobili punim gasom samo piče. Rade ljudi punim gasom.
Dolazimo u šumu Dubrava. Čekamo hrvatsku patrolu. Nema ih. Polako pada mrak. Za svaki slučaj diskretno ubacujem metak u hekler, za*ebi, em šuma, em kontakt, em naoružani šverceri. Što je sigurno sigurno. Posle nekoliko trenutaka, pojavljuj se svetla. beli difender. Policija republike Hrvatske. Izlaze oni iz dzipa izlazimo i MI.Ovi moji i oni kreću: "DI SI BAĆANE, DI SI LOLO, GRLE SE I LJUBE".
Upoznaju me. Pozdravljam se ali na oprezu. Pitaju me kolege odakle sam, odgovaram iz Beograda. Hrvatske kolege mi kažu: " ma daj opusti se, i javi svima u Beogradu rat je odavno prošao".
Kratko odgovorih "opušten sam Ja dovoljno, ne mogu za prvi put da se ponašam, kao da Vas znam čitav život". Odgovaraju:" Vala sada ćeš opustit i mislićeš da se znamo cili život". Otvaraju džip vade sokove, čaše, mali stočić, stolice, plastične kutije sa pršutom, čvarcima, kobasicom, a ovi moji iz našeg džipa vade domaći vruć hleb, domaće kolače i tranzistor sa kasetama južnog vetra.
I bili su upravu kolege sa one strane grane, kao da smo se znali čitav život. Oni svi žive pored granice. Pre rata su se poznavali, kumovalii družili. Sada ponovo nastavljaju suživot, ponovo se radja neko poverenje. Zajedno sprečavamo kriminalce. Prvi problem sa grupom švercera koji smo imali, u pomoć nam je pritekla njihova hrvatska patrola. Tu smo zajedno da čuvamo granicu, i kada treba jedni drugima da pomognemo. Lepo je bilo videti, dve različite uniforme, dva različita grba i zastave, koji su do malte ne juče ratovali, da sada zajedno sede, druže se i brinu o toj nekoj zamišljenoj graničnoj liniji na ničijoj zemlji.
Posle jednog sata boravka tu, morali smo dalje ka mestu Neštin.
Prolazimo kroz Erdevik, ulazimo na obronke fruske gore, prolazimo Divoš, uživam u prirodi. Dolazimo do sela Vizić koje je poslednje selo pre Neština, odakle se prelazi u Ilok u Hrvatsku, a zatim u Bačku Palanku. Na prelazu gužva. Pitam kolege šta se dešava. Govore mi vidiš li reku, vidiš da nema mosta koji povezuje Neštin i Bačku Palanku"?!? Odgovaram: Vidim. "E pošto državi skupo da tu sagradi most, naša deca iz sela Vizića, Divoša, Neština, i narod koji ide na posao, a deca u školu u Bačkoj Palanci, Bačku Palanku imaš na dlanu ispred sebe, moraju svaki dan sa pasošem, preko hrvatske teritorije da odlaze u školu i na posao i dolaze kući". UŽAS. Tuga i muka. Ima dana kada i po nekoliko sati izgube na granice usled gužvi.
Vraćamo se nazad. Obilazimo mesto Ljuba granični prelaz takodje, idemo na drugi prelaz Jezero Sot i granični prelaz Sot-Principovac, a odatle prelazimo da obidjemo i prelaz Babska. I dok Hrvatska policija ima nove kontejnere struju, vodu, internet, osvetljen prelaz, naši policajci rade u starim kontejnerima, propaloj uniformi, pocepanoj državnoj zastavi, greju se na smederevac i drva, dok kod hrvata klima uredjaji samo piče. Umesto svetla, naše kolege koriste baterijske lampe prilikom pregleda lica, vozila, prtljaga i dokumenata. Au kakva muka na prelazima sa naše strane, na Ljubi, Sotu, Babskoj. Kao da je 16 vek. Srbija uzas. Prošli smo sve, i sad me vode da vidim čudo nevidjeno. Ulazimo u prvinu glavu, a tamo komplex manastira svetog Arhangela Mihaila. Kažu mi udji i popi manastrisku vodu, prekrsti se i pomoli za svoje, to je čudotvorna voda i ponesi je kući, evo ti flaša. Izlazi starešina kažu otac Gavrilo. Blagosilja nas i uniformu, želi nam dug život i zdravlje kao i sreću u radu. Dok se vraćamo seljaci nas zaustavljaju, mašu i pozivaju na kafu i čvarke. Govorim nemamo vremena, kolege mi odgovaraju, imamo..Za ljude imamo, ovde se uniforma poštuje, ako ih odbijemo uvrediće se. Nije ti ovo Beograd gde se blati naš posao. Oni su svesni da ih mi čuvamo, zato nas vole i poštuju.
Dan za danom je prolazio, a meni Šid i sremci sve draži i draži. Utopio sam se medju njih. Jedino od čega sam bežao su prelepe sremice, koje imaju pored lepote i izvajana tela. Ljudima i mladim devojkama, nisam mogao da objasnim da sam tada bio oženjen, da imam dvoje dece. U svakom mestu gde sam bio, domaćin me je hteo za zeta, pa i pocenu da dovedem i ženu i decu :-) :-D :-D.
Skoro tri godine Ja sam sa njima proveo i stekao divne prijatelje.
A onda Uprava Granične Policije donosi odluku, da se svi ljudi, gde se to može rasporede po mestu prebivališta, i time smanje putni troškovi. Prebačen sam bez moje volje i želje na aerodrom Beograd, i tada počinje neka druga priča, ali SGP SREM, Šid, moje kolege i prijatelje koje sam tamo stekao, zauvek će ostati u mom SRCU.
S' poštovanjem
Poslednji Urabni Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština

GOČ MITROVO POLJE...

(Odlazak na "dril", dolazak u MUP R. Srbije)

6 na 7 Oktobar 2006 godine, bio je to jedan kišni oktobarski dan.
Stigao sam relativno rano ( jer ne volim ni da kasnim, a niti one koji kasne). Uz poziv sličan onom OTADŽBINA TE ZOVE, i ličnom kartom pojavljujem se ispred nastavnog centra MUP R Srbije na Goču- Mitrovo polje. Ispred mene red.
U redu usplahireni mladi momci. Pozvani su.Odabrani su.
Biće jednog dana policajci. Već u redu dok stojim slušam čuvene rečenice: " samo da dobijem službenu i pištolj..Meni ujak obećao čim ovo završim idem u interventnu...Meni kum radi u žandarmeriji, Ja odo u specijalce..-Ma kakvi žandari, brat mi je u SAJ-u, meni sve završeno samo da ovo prodjem i odo tamo..meni je striko taj i taj pukovnik tu i tu Ja boga mi odo u upravu..."
I tako dok stojim u redu sa manje više golobradom decom, slušam ko je kome "rakija", koliko čija rakija ima gradi, koliko je čija rakija jača, smejem se u sebi. Stojim u pilotskoj braon kožnoj jakni,crnim kombat patalonama ( vojnim) a na nogama nosim borbene patike čuvene šunjalice GSG9, koje koriste specijalci prilikom izvodjenja akcija. Sunce i kiša u istom danu. Duga se pojavljuje iznad Goča.
Dok skidam Ray Ban sa očiju da obrišem zamagljena stakla, slušam ovu decu i umirem od smeha. Podseti me to na ne tako davno 2002 -Zaječar kasarna Nikola Pašić. Smejem se i ćutim.
Prelazim preko betonskog mostića i dolazim do prijavnice sa leve strane. Sa moje desne strane stoje gotovo svi oficiri MUP-a, što bi Ja rekao odbor za doček. Predajem ličnu kartu i poziv, ljubazna policajka me gleda i govori mi: "Vladimire Vi ste Prvi Vod, sačekajte majora Anđelka ovde sa strane". Odgovorih joj kratko: "Hvala".Prvi Vod?!?! Hahhahaha ala mi je ovo nešto poznato...Pre samo 4 godine, dok sam bio u Prvom vodu pojavili se čika "Mile i Mirko", koli će sada da se pojavi?!?. Smejem se.
Zabavište je otvoreno. Deca ulaze gledaju oko sebe, uzdišu. Oduševljeni su,a Ja hladan kao špricer. Šta može više da me fascinira, iznenadi i oduševi?!?.Jedino što u tom trenutku me zanima je taj Andjelko, i da odem do sobe i svoj Vojnički zeleni ranac ( dobijen od braće iz Vojske na poklon), spustim na čisto i suvo mesto. Dok tako čekam tog Anđela, gledam oficire. Prosedi Brka ( znao sam ovo je načalnik klase), do njega tri, četri oficira uteknuti kao sajle, početnički činovi potporučnik, poručnik-kapetan. Što bi se reklo tek svršeni akademci,ambiciozni momci sa željom dokazivanja i napredovanja...Smejem se..I dok tako stojim sa strane i sam sa sobom se smejem, perifernim vidom zapažam sa moje leve strane, da me neko posmatra. Okrećem glavu i vidim vojnički stav ( različit od ovih ambicioznih tutubana sa početničkim činovima), na ramenima mu vidim čin majora, oštar pogled, koji me seče kao da to radi saboljom. Vojna kozna braon oficirska torbica okacena oko vrata, sa leve na desnu stranu, po ps ( vojni oficiri su tu, oficirsku torbu su obično nosili jer u njoj pored karte, stojale lične beležnice, kopas, olovke, upustva i naređenja itd), kačket namešten tj podešen tako da skirva čelo, a pokazuje samo oči. Oči koje seku.Oči sablje. Nije mi do smeha više. U pogledu koji me gleda, već mogu da pročitam: " DO NOT FUCK WITH ME". Ko je ovaj major ??? Zašto ne stoji sa ostalima?? Što je odvojen?!? Odmerava me od nogu do glave, i od glave do nogu. Gleda on mene, gledam i Ja njega , isto ga odmravajući, kao on mene. i dok nam se pogledi ukrštaju, iza sebe čujem onog Brkatog: " Ti mladiću, ideš u Drugi Vod javi se majoru Predrag Strbac". Gledam, klinju prilazi tom majoru koji me seče pogledom, glas mu drhti, ne zna ni da se obrati. Nešto je jedva izgovorio, major mu kratko jasno vojnički odgovara: " Objektat Rasina, trčećim korakom". Momak je nestao u vidu magle :-). Mislim da mu nije bilo dobro.
Aha major Strbac, sad znam ko si, ali ne i zašto se razlikuješ od ovih drugih oficira, ali saznaću, nebio Ja Vladimir.
Nekoliko trenutaka kasnije prilazi mi major Anđelko. " Ej druže ti si Savić? Ja sam Savić..E drago mi je Ja sam major Andjelko. Ti si kod mene u Vodu podji samnom da se smestiš. Dok idemo razgovaramo. Vidim jednog dobrog i pozitivnog čoveka. Profesionalac, ali nekako mi je "opušten" za taj čin.
Smestili smo se..Presvukli u maskirne slobine uniforme. Prvo postrojavanje na pisti. Umirem od smeha..Od nekoliko stotina nas, nas 6 podešeni po PS-u, ova deca oko nas polu raspasana.
Tu prepozjanem u stroju po stavu, nošenju uniformi, utegnutosti neke momke. Na kratkoj pauzi, kako smo se razlikovali od ostalih iz storja, upoznajemo se i shvatamo manje više, svi smo mi onaj 1KG ( Prva kategorija Vojnika).PROVERENI. Neko je bio u GARDI, a neko u 46 ZMTBR.
Stojeći na kiši koja rominja, razgovaramo,a na kraju piste vidim opet majora Strbca. Mislim se šta nas ovaj gleda?!? Gleda nas, seče pogledom. Nisma mogao više da ćutim, momci ovaj ili će da nas pobije, ili nam sprema " dobrodošlicu", čim nas ovako gleda mora da smo mu se nečim zamerili. Jedan od momaka odgovara: "vidi ne može on nas da J***, koliko mi možemo da izdržimo". Odgovaram: " sex mora da se primi, maksimalno gospodo izdržite"..Smejemo se, a majoru iako udaljen na par stotina metara od nas, pogled sve opasniji. Samo nas gleda i ćuti.
Došao je drugi dan, dril treba da se krene. Oficiri u problemu. Ko da vodi sunce ti žarko čujem Brku?! Djavo mi nedade mira, morao sam prići bliže, jer me je zanimalo da čujem. Jedan ambiciozni oficirčić potporučnik kaže: " Ja ću gospodine pukovniče". Brka ljutito odgovori: " Aj ne s*ri, juče si završio akademiju, nemaš iskustva, da te kum nije ovde poslao, sad bi sedeo u Beogradu u upravi za stolom i piskarao, ovi što su trebali da vode dril, njih pred ovu obuku penzionisali, a poslali mi Vas svršene akademce, sa kojima mogu samo da se slikam, baš kao i sa ovima što su juče došli. Jedino koga ima su ova dva majora Andjelko i Strbac, ali to je nedovoljno, jer imamo 6 vodova ". Slušam, smejem se. Ja njih čujem i vidim, ali ne i oni mene. A onda šok. Osetio sam da mi je neko iza ledja okrenem se i vidim Major Strbac. Gleda on mene, gledam Ja njega. Niti se On obraća meni, a boga mi ni Ja njemu. Pogledi sve govore. Odlazim.
Nakon jednog sata u spavao onu Prvog Voda ulazi major Andjelko. Savicu aj izadji ispred objekta trebaš mi. "Slušaj ti ćeš odanas biti komandir Prvog Voda. Ja sam ovde i onako formalno. Tvoj zadatak strojeva obuka, da dovedeš ovu decu u red. Sledeće što treba da im objasniš rukovanje CZ 99, tehničko taktičke karakteristike, automatska puška CZ AB 2 ( preklapača). Narednih dana marševi po okolnim brdima, radi ćemo odeljenje u odbrani napadu, izvidjanje, zasede, patrole itd. Naravno pored toga i fizička obuka, da li si me razumeo". Nisam razumeo. Ja ovde nisam instruktor i odakle Vama da Ja to znam?! "Saviću nepravi se pametan, ti i onih 5 momaka vodićete vodove ( 5 momaka iz Vojske). Tako je Brka odlučio". Natezanje izmedju njega i mene, uz dužno poštovanje sa moje strane, i moje vešto izbegavanje odgovornosti traje nekih 5 minuta. Taman kada sam pomislio, uspeo sam da predjem majora Andjela, iza ledja kao senka se pojavljuje Strbac. Prvi put mi se obraća kao da sam gore na Topčideru. " Saviću naredjenje majora Andjelka ti je jasno, nema filozofiranja KRENI SA RADOM". Razumem gospodine majore. Pozdravljam po ps-u, dižem Prvi vod. Kreće strojeva obuka. Kako se pozdravlja oslovljava, postrojava, razmak izmedju njih u vrsti, stroju.Podešavanje uniforme,opreme ( šatorsko krilo, rap, maska, opasač, oružije). Komande nadesno ravnajs, mirno, namestu voljno. Marševskim korakom. Strojevim korakom. Levim krilom. Desnim krilom. Odesno rame. Oružije odloži. Oružije pripremi itd itd. Najglasniji sam na Goču. A major Predrag Strbac, kao da mi je za vratom, od njega ne mogu da dišem. Gleda, prolazi, kao da ga se ne dotiče i PRAVI SE BLESAV. Pitam se u sebi: "Ko je bre ovaj Štrbac"?!? Ostali komandri me kopiraju. Pako za ovu decu je počeo. Sklekovi, trbušnjaci i ostale vežbe snage i izdržljivosti, kojima su me ubijali Zivota Jovanovic i Goran Maric instruktori u 46 ZMTBR, sada Ja tim istim metodama " ubijam ovu decu". Kopiram sve ono čemu sam naučen. Sve mora biti pod konac. Spavaona prvog Voda nije bila zategnuta po PS-u, kako sam im objasnio. Ušao sam i sve im pobacao kroz prozor objekta, gde smo bili smšteni. Takvozvani crno beli svet je počeo. Sve za što kraće vreme mora da bude skockano. Čaršav kada se zategne, bukvalno kada bacim dinar, dinar mora da odskoči. Jbg Zivota Jovanovic I Goran Maric su me tako vaspitali :-). Pako za one koji nisu bili u Vojsci, upravo je počeo. Imam 21 dan da ih dovedem u red. Ustaju na komandu 1,2,3. Kada udjem u spavaonu i viknem " Ustaj JEDAN- podižu se iz ležećeg u sedeći stav, na krevetu. DVA noge su im preko ivice kreveta. Na TRI stoje u stavu MIRNO, do svojih kreveta. To smo vežbali jedan celodnevni dan. Brzo su savladali :-) . Dan za danom prolazi, obuka ide, marševi po okolnim brdima krševi, Repetitori, Lisac kota 911, idu iz dana u dan, a sa njima zasede, osmatranje, patroliranje, odeljenja u odbrani napadu, maskiranja, formacijsko kretanje cik cak sa razmakom izmedju njih od 5-10 metara ( u slučaju zasede i rafalne paljbe, veće su šanse da neko preživi ako su razmaknuti, nego grupisani-logično). Osvajanje brda, baš kao i Ja pre 4 godine u Zaječaru, taman dodju do vrha 8 sa zaštitnim maskama na licu po oprobanom repeceptu doktor Zivote), a onda poput Sizifa popiju OSTAV, pa opet jovo nanovo. Ali i dalje ne znam ko je BRE taj Štrbac?!? Jedan dan nakon što smo završli sa ovom dečurlijom, nakon ručka i popodnevnog odmora od dva sata, vidim major Andjelko sedi. Prilazim mu. Andjelko kako je ( Andjelko je bio dobar čovek, opušten čovek, koji uopšte nije voleo to čin, vojno pravilo službe, već je gledao i bio drugar sa svima-što koliko je dobro, to toliko i nije dobro). "Andjelko reci mi jedno ko je bre ovaj Štrbac?! Čovek mi ide uz vrat od prvog dana, ćuti ništa ne priča, a kao senka je. I ko je došao na ovu ideju da mi radimo Vaš posao?!?! Vi ste za ovo plaćeni, Ja nisam i drugo, Ja sam kao i ovi klinci". Saviću major Štrbac je vojno lice zavrsio je vojnu gimanziju, zatim Vojnu Akademiju u Beogradu, bio je čini mi se najbolji u klasi, ili medju najboljima. Vrhunski profesionalac koga MUP ima. Mnogo životnog i vojnog iskustva ima, iz vojnih službi i jedinica u kojima je bio one JNA. On će Vam kada odete na Klisu predavati predmet VPO ( Vojno Policijsku Obuku), a koliko vidim po tebi, ti si malte ne kao ON ( Štrbac) KOMPLETAN i POTKOVAN sa zanjem. Ovih 5 te odlično kopiraju. Što se tiče ideje da Vi ovo radite, to je opet Štrbčevo maslo :-). Onaj dan kada si slušao razgovor, koji nisi trebao da čuješ pukovnika i ovih naših akademaca, kada te je Štrbac uhavatio kako se smeješ ovim "velikim stručnjacima našim", a pošto Vas je sve njegovo oko snimilo kada ste dolazili, pod držanju ponašanju, hladnoći, sigurnosti u sebe, pročitao je da imaš konkretno TI znanja, da ovih 5 imaju delimično znanje, da će se preko tebe dopunjavati i kopirati, što se ispostavilo kao TAČNA I ODLIČNA PRETPOSTAVKA. Brki je skreno pažnju na Vas tj Prvo TEBE, izneo mišljenje i predlog, ko je je Brka u bezizlaznoj situaciji prihvatio, uz uslov da Vaš rad sa ovom dečurlijom, bude pod budnim okom Strbca.".
Nakon ovoga sve mi je bilo JASNO. Mozak svega ovoga bio bi ko drugi nego Vojnik. Vojnik prepoznao Vojnika. Ništa ne priča, prati šta se radi. Dolazi dan kada se izvodi završni borbeni marš sa orjentacijom u prostoru i pronalaženjem tački, koje obuhvataju sva brda oko nastavnog centra Mitrovo Polje. Iskreno korišćenje busole, odredjivanje azimuta, topografiju znao sam kao azbuku. Zivota nam je to usadio do kraja života ( j*bala ga busola i azimut :-) ). Kreno je borbeni marš, svih 6 Vodova 4 klase Granične Policije. Svih 5 vodova pogubili su se po Goču. Neki su završili na Željan planini, neki u smeru ka Kraljevu, neki su otišli u smeru Vrnjačke banje, a Prvi Vod svoj borbeni marš po izuzetno nepristupačnom terenu, sa pronalaženjem svih tački, završio je za skoro sat ipo vremena USPEŠNO. Pobedonosno smo smo ušli, u nastavni centar strojevim korakom. Tada nam je saopšteno da smo postavili rekord borbenog marša. Vodovi su pristizali nekoliko sati osle nas :-), a sa njima i pojedini komandiri, konrektno pametnjakovic iz Drugog Voda ( bivsi vojnik po ugovoru, artiljerac) koji em što je došao naflekan, očito doradjen od ljudi iz svog voda, em tokom celog dana ljudi iz drugog voda su mu pozdravljali majku, oca, zenu, blizu i dalju rodbinu, za marš koji ih je odveo u P. Materinu
Na kraju dana i zadnjeg našeg postrojavanja Prvi Vod od komande nastavnog centra MUP-a R. Srbije na čelu sa Brkom poneo je naziv: Prvi ELITNI Vod. Tada se prvi put za tih 21 dan major Šrtbac diskretno i vojnički nasmejao, vojnički smo se pozdravili i čestitao mi na uspesno završenom drilu 4 KLASE GRANIČNE POLICIJE MUP-a R.Srbije i Prvog Voda. Dolaskom u nastavni centar Klisa, svoje znaje koje sam već imao, proširio sam i dopunio novim saznjanima kroz predmet VPO, koji je predavao major Strbac.Od strane momaka koji su tada bili pod mojom komandom, a i drugih momaka iz drugih Voda dobio sam nadimak KOMANDO, koji me je pratio do poslednjeg našeg zajedničkog boravka na Klisi u Novom Sadu.
O svemu ovome što sam napisao, i našim avanturama iz tih dana, mogu da posvedoče moji drugari iz tog vremena, asada jedni od najboljih policajaca Dejan Djordjevic Dejan Ristic i drugi.
U čast i zahvalnost onim NAJBOLJIMA, od kojih sam učio, koji su me učili, od kojih sam dosta toga naučio, i koji su me vojnički stvorili, njima SRPSKIM PROFESIONALCIMA, diskretnim herojima naše otadžbine Srbije, posvećujem ovaj blog.
Podoficirama Vojske Srbije Goran Maric, Zivota Jovanovic i sadašnjem potpukovniku srpske Žandarmerije Predrag Strbac.
ZIVELA SRBIJA.
S' poštovanjem,
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština

KAKO JE PROCURELA MOJA OPERATIVNA INFORMACIJA O BIVŠEM PRIPADNIKU "ZENGI"

KAKO JE PROCURELA MOJA OPERATIVNA INFORMACIJA O BIVŠEM PRIPADNIKU "ZENGI" ( zbora narodne garde), koji se tada slobodno šetao Beogradom.

Krajem 2008 godine, tačnije 10.11.2008 godine samo 9 dana, nakon što sam prešao iz Granične Policije u policijsku stanicu Palilula, operativnim radom na terenu i ličnim poznastvom na terenu svoga grada, dolazim do saznanja da izvesnom muškom licu sa teritorije AP Kosova i Metohije nesrpske nacionalnosti, početkom 90- godina učestvuje na ratištu u R.Hrvatskoj kao pripadnik ZENGI, protiv krajiških Srba. Isti se početkom rata prebacio u Bosnu, tamo dobio nov identitet i sa bosanskim dokumentima, posle rata ušao na teritoriju R.Srbije, nastanio u Beogradu, i otvorio zdravu hranu na Kalenić pijaci. Po završetku beleške, istu štampam i nosim starešini kojeg zatičem na stepenicama, pokušavam da mu objasnim šta imam, isti odgovara neka ide "redovnom poštom".
Redovna pošta podrazumeva da sve što se napiše ide kod šefa smene i pomoćnika, koji sve ČITAJU, onda sortiraju i prosledjuju komandiru. Sutra dan kada sam došao na posao od hola zgrade gde ulaze stranke, tačnije gde se vade dokumenta gradjana, do sale za primopredaju smene, zalepljena su bile kopije moje službene beleške, sa hemijskom ispisanim komentarima :" BUDALA, NOV A HVATA ZENGE U BEOGRADU, HAHAHA, KOLEGE NEMOJTE RADITI OVAKO...HAHA..BUDALČINA, MENTOL, KAKO KOJA NOVA GENERACIJA DOLAZI SVE LUDJI, DEČKO JE PRSO ITD, budalooo, ZENGA". A šta se zapravo desilo, kada sam predao izveštaj, par pijanih PANDURČINA, uzelo je da čita kada sam otišao, voline bezbedonosno neobrazovane, kopiraju i lepe po stanici. Gradjani slikaju, informacija se pojavljuje i na Karaburmi gde sam ziveo sa tada suprugom i dvoje dece starosti od 3 godine, kao sprdnja na moj račun. Na banderama svako je mogao da pročita. Odlazim kod "velikog" komandira akademca policijske akademije, pitam ga da li je upoznat šta su voline uradile, kroz osmeh mi i cinično odgovara: "a ZENGA dobar ti izveštaj, prosleđen je gde treba hahahaha ". .
Lice o kome sam podneo izveštaj nije identifikovano, informacija procurela, pijani, neobrazovani pozornici i nadobudni klinci sa značkom i pištoljem, sa kojima sam na žalost radio, da li sam bio u uniformi ili civilu dozivali su, i dobacivali pred gradjanima: " GDE SI ZENGA". Dripci iz kraja, počinju da me prozivaju tim nadimkom, pa sam van posla morao, fino i kulturno da im u 4 oka, svakom od njih objasnim to "ZENGA". Nakon par dana pozvali su me bezbednjaci, sve što sam imao ponovio sam. Ljudi su izašli na teren. Kuću od lima i kartona na navedenoj lokaciji nisu pronašli,a zdrava hrana već je bila sad druga prodavnica na Kalenić pijaci.
Za curenje ovakve informacije, niko nikada odgovarao nije, iako bi neko u normalnoj državi, suspendovao sve od komandira do šefova smena, i ološ onaj pandurski najgori šljam koji je izneo informaciju u javnost. Naravno taj ološ je tada mislio, a i dalje misli da sam Ja tada bio nov u poslu, i da sam pokušavao da se time dokažem. Za njih sam bio nov, ali sam uveliko već bio star. Moje izveštaje, operativne informacije, za 11 godina rada nikada niko vratio nije, čak su terani taj isti nepismeni ološ koji je po 20 godina šetao po ulici i bio u službi, da od mene uče kako se kuca izveštaj, beleška o postupanju, prekršajna prijava itd. Zahvaljujući tim nepismenim ološima, takvo bezbedonosno interesantno lice se izvuklo i nestalo. ( Čast pojedinim izuzecima iz te stanice) Ovo je nauk mladim kolegama da svoje informacije isključivo drže za sebe.Ukoliko mogu sami da realizuju mogu ukoliko ne, da dobro povedu računa kome šta daju, i kome šta podnose.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savić
Dipl.trener borilačkih sportova i veština

DOLAZAK NA TOPČIDER U 46 ZMTBR...

46 Zaštitno Motorizovana Brigada formirana je 1994 godine, od dela gardijske brigade. Formirana je zbog potreba operativno štabnih poslova GŠ i direktno je bila potčinjena načelniku general štaba.
Dolazak u brigadu bio specifičan, ali to nije bitno.
Pored svakodnevnih fizičkih i borbeni obuka kod istruktora GM i Živote Jovanovića-Psiha, ludačkih napora svog tela, preko granice izdržljivosti i limita, išla je i nastva, a teme na nastavi bile su sledeće : "Skinula se mama stralete Stanije, Stanija pokaza grudi, Nataša Bekvalac ima novog dečka, Veljko ima novu devojku, Slike obnažene Dare Bubamare zapalile internet, slike Sandre Afrike iz diskoteke, Seki se videla cica maca, Soraja napisala knjigu, koga će izbaciti sa farme-parova, Stanija opet pokaza zadnjicu iako je obećala da to neće, Maca Diskrecija imala sex sa političarem, Jeci pukli silikoni, Tamari doktori zabranili da ima analni sex, vanredna konferencija ko zna po koji put i koja po redu za štampu-melo drama" itd.
Kada smo završili sa ovim jako bitnim gradivom i štivom, prešli smo na one manje bitne, one za koje smo namenjeni, obučavani i pripremani.
Ono što je bitno jeste da ni jedan prijem, dogadjaj, proslava nije prošla da neko iz 46 ZMTBR nije bio prisutan. Bili smo i konobari, baštovani, metlari,fizički radnici, snimatelji, fotografi (oprema korisćena iz vojnog centra zastava film), vojnici na obezbedjenju objekata od posebne namene, radnici na arhiviranju i dokumentovanju sa nekim oznakama str.pov, poverljivo itd.
Specifično je bilo da posebnih oznaka kao brigada nismo imali, kao što su imale herojska 125 ZMTBR ili 37 ZMTBR iz Raške. Osim što smo imali po tri različite beretke, zelenu, crnu i crvenu i po potrebi te koristili. Kada smo trebali da budemo pešadija nosili smo zelene i to najčešće, kada smo radili spoljno obezbedjenje ličnosti i rezidencija, ministarstva odrbane nosili smo crne ( Vojne Policije), kada smo bili na prijemima državnika nosili smo crvene ( gardijske). Sve smo bili, a zapravo nismo bili ništa bitno ...
Da se razumemo mi nismo bili nikakvi specijalci sigme, alfe, gama, delte itd. Mi smo samo bili oči i uši naše komande...Psiholog iz GŠ jednom nedeljno nas je posećivao. Radili smo milion nekih testova na normu. Procena ličnosti, karakter, sklonosti, navike uvek su nam bile proveravane. Fotografsko memorisanje i pamćenje najsitnih detalja morali smo proći. Svi smo imali jako veliku percepciju tj moć opazanja i zapažanja.
Početak Jula meseca naredjeno je da se postrojimo u hodniku našeg objekta. Moj prvi vod je već bio postrojen. Iako smo bili u zatvorenom prostoru beretke, su nam bile na glavi. Neko bitan dolazi. I došao je bitan On. Komaduje se mirno, pozdrav na desno. Ja kao komandir Prvog Voda a zamnom i ostali komandiri i vojnici pozdravljamo na desno. Dok nailazi svi mu gledamo u znak na crnoj beretki, prolazi pored mene i prvog voda, odlazi do zadnjeg u stroju, vraća se na sredinu: obraća se Vojnici Zdravo, svi kao jedan odgovaramo zdravo.
Ispred nas je bio naš tada glavni bezbednjak glavom i bradom kapetan P.B, šef obezbeđenja i glavni bezbednjak ratnog komadanta bosanskih Srba generala Mladića. Neko kao on bezbednjak u tamo nekoj metlarskoj brigadi. Iskren da budem, često su nam prozivke upućivane od ostale vojske, pogotovo onih padavičara iz 5 bataljona Vojne Policije, koji osim što su nosili znak Korpusa Specijalnih Jedinica, redovno dobijalni batine od nas, i sedeli po prijavnicama drugo znali nisu ništa da rade, ali su bili " elita", naravno juče malo.
Nakon smotre kapetan P.B. poziva komandire Četa, Vodova i odeljenja na sastanak. Ulazim sedam za sto. Izdavanje naređenja, ko kad gde šta. Moj Vod imao je zadatak da prikupljene podatke sa terena, od drugih vodova " obradi" u vidu izveštaja ili ti čuvene OI ( operativne informacije) u kome ide najbitnije i najsažetije sa što više detalja, ali da ne bude opširno, i što pre prosledi komandi. Za mene to nije bio problem. To sam već naučio na TV Politici, Yu infu, kucanje obrada, slanje i prijem. Deo naše brigade već je tada bio u KZB-u ( kopnenoj zoni bezbednosti -varljivo leto 2002).
Kada smo sve odradili, od strane drugog oficira, hitno smo poslati u VU Dedinje ( Vojna Ustanova Dedinje, čini mi se da to beše Uprava za ishranu i smeštaj) da zaduzimo uniforme posluge tj konobara i pratećeg osoblja. Razlog, u jednoj od dedinjskih vila, koja je pod obezbedjenjem Vojske, predsednik SRJ prima strane zvanice, diplomate itd. Posebna paznja da se obrati na strane novinare šta, koga i kad snimaju. Takodje onemogućiti stranim zvanicma, novinarima i drugima šetanje po objektu, već da se drže protokola. Voditi računa ko se gde od njih parkira, ko je sa kim došao, ko je sa kim otišao, koja vozila koriste regstarski brojevi itd. Drugi vod imao je zadatak da bude u ulozi radnika koji održavaju komplex na dedinju, treći vod da u civilu šetaju oko objekta, i dzogiraju po parku u blizini komplexa. Četvrti vod je bio u blizini kao podrška, ukoliko nekome nešto promakne da nastave dalje.Vod Vojne Policije 46 ZMTBR bio je na ulasku u komplex. Odbor za doček je bio spreman. Čekali smo goste. Sa naše strane sve je bilo spremno. Sa kolegama iz drugih naših službi, preko naše komande sve je bilo dogovreno. Svako radi svoj posao, sve je bilo iz kooridnisano i uigrano. Počeli su da stižu jedan po jedan. Sve ide po protokolu, do jednog momenta. Momak iz mog voda inače konobar kao i Ja, snimio je jednog stanog "izveštača", kako netipično vrti hemijsku olovku u odredjenim pravcima. Diskretno kako u masi, nosimo ancere sa aprativom šapuće mi i glavom pokazuje na "žutog" visokog stranca,koji glumi ludilo sa facom debila po sistemu "ja nisam odavle" nevešto glumi nespretnog izveštača. I dok prolazim kroz masu sa onim čašama pića, prilazim našem oficiru, koji pardon tada šef sale, prenosim zapažanje "konobara". Klima glavom primljeno. Obaveštava dalje. Dolaze kolege iz druge naše uprave, slučaj oni preuzimaju, gospodin "žuti" je izolovan i izveden iz objekta diskretno.
Kako smo posle čuli od naših, hemijska olovka bila je mini fotoaparat, nadjeni su snimci unutrašnjosti objekta, kao i par slika sa kim se u tom momentu susreće naš predsednik i sa kim razgovara na tom prijemu. Zaštino Zaštitna 46 ZMTBR obavila zadatak, predsednik i objekat ostali zaštićeni.
Malo li to beše od metlara, fizičkih radnika, čistača, pešadije i boranije kao što smo mi bili iz 46 ZMTBR.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.

KAKO JE ZAPRAVO SVE POČELO...

( priča iz kraja)

Da bi nastavio dalje sa pisanjem, i da bi i VI koji ste me lično poznavali i radili samnom u jednom periodu mog života, a VI koji me niste upoznali, svatili suštinu mog pisanja i ko sam zapravo Ja, moram se vratiti par decija unazad. Znam da da će oni koji su me poznavali i radili samnom reći: "Vidi ovog ali je pukao, ala dečko ima bujnu maštu, mora da se naduvao tamo Marokanske vutre, ušmrkao kokaina, umislio da je neko i nešto, budala bio, budala i ostao, dok će drugi reći a u jbt nikad nebi rekli to za njega". Nažalost svih onih koji su radili samnom i poznavali me, u svetlu kako sam Ja hteo da im se pokažem i prikažem, njihov mozak nije mogao da vidi drugu stranu medalje, a to je da sam im davao ono što su zapravo oni hteli. Bukvalno igrao sam na njihovu kartu, a pravo lice držao za sebe i u sebi.
Beograd 1997 godine, mart mesec moj biološki otac je umro u 68 godini života. Pošto su moji bili razvedeni Ja sam sa majkom presao da živim u očev stan koji sam nasledio, na Novi Beograd u blokove, tačnije blok 64, ulica Gandijeva 93 u stanu na drugom spratu. Zgrada poznata po tome što je u njoj na 8 spratu živeo, žestoki beogradski momak Goxy Bombaš, koji je ubijen na Zvezdari.
Kao klinac u 16 godini života, koji se samo sa majkom doselio u geto zvani blokovi i to sa Zvezdare, reputaciju u kraju  morao sam da stičem i branim pesnicama. O tom periodu mog života u getou zvanim "blokovi", može da posvedoči i moj drug iz tog vremena momak iz bloka 64 Nenad Mihajlovic. Ja sam, protiv celog kraja. Jbg to je kad dodjes nov u novi kraj. Brzo su me prihvatili posle par tuča, gde sam bio tučen, a i Ja sam tukao.
Kreće moje utapanje u getto blokovi. Po ceo dan igrali smo basket ispred zgrada, a noću trenirali. Kako je moje prijateljstvo raslo i širilo se, stalno me je pratio "čika Mirko". Totalno neupadljiva osoba, tada srednjih godina,prosečne visine, inače naš dugogodišnji kućni prijatelj. O njemu sam znao samo da radi u nekoj državnoj firmi i da je neki "šef" tj poslovodja. Uvek kada bi me video sa nekim momcima, fliperani, ili lokalnom kafiću govorio mi je : " Šta radiš tu ?!? Šta će ti to??! Šta će ti oni idi kući!!! Skloni se odatle itd". Ono što sam o njemu tada znao da je bio veliki prijatelj mog pokojnog očuha, koji mi je bio kao otac Aleksandra Milenkovića rodjenim 1927 godine u Požarevcu oficira JNA, po činu kapetana one stare vojne službe, koji je sa generalom Pekom Dapčevićem oslobodio Beograd, tada kao pripadnik neke OZNE.
50-60 godina, i čini mi se i 70-tih godina na Vojnoj Akademiji u Beogradu predavao je kako mi je majka posle rekla, neki " glupi i dosadni predmet" koji se zvao " Vojna istorija i Bezbednost". Umro je 1993 godine. Iskreno koga još u 16 godini života zanima koje "čika Mirko", koji stalno smara kada me vidi.
25.mart 1999 godine, moj 18-rođendan, Klinton šalje čestitke i vatromet, cela Srbija gori za moje punolestvo. DIVNO. Početkom marta te godine, pri ulasku u stan, zatičem majku sa dvoje ljudi u odelima, preozbiljnog pogleda, sa nekim rokovnikom na stolu. Posle dobar dan, rekla mi je idi u sobu. Ništa mi nije bilo jasno, ali nisam ni pitao ništa, jer kod nas u kući se znalo, da ono što treba da znam reći će mi se, što ne treba nepitam. Par dana posle mog rodjendana u toku najveće NATO agresije, majka me sa prozora doziva, Ja na terenu blokova igram basket sa getto momcima, dok nato pogadja toplanu na Novom Beogradu, par autobuskih stanica od nas. Majka zove ja trčim,a getto momci me prozivaju " vidi ga kako trči majkin sin". Iskreno bas me je bilo birga sta oni pricaju, mene majka zove. Ulazim u stan. Ona sedi na stolu osmeh joj od uva do uva, a na stolu ispred nje PLAVA KOVERTA. Kaže otvori.
Otvaram, vadim beli papir, a na njemu velikim ćirilčnim slovima piše: "OTADŽBINA TE ZOVE", a ispod moji lični podaci, mesto vreme, gde i kad treba da se javim . Pitam je šta je to? Samo mi je odgovorila: " JAVI SE TAMO, VREME JE". U tom mometu u stan ulazi naša kuma Rada čiji je sin, moj kum u to vreme bio u PJP na Kosovu, a koji je godinu dana ranije bio ranjen kod Srbice kada su napadnuti policijski autobusi, sa smenom koja je krenual u Bgd. Viče Zoro da li si normalna, gde će?!?! Vidiš kako je moj Pedja proša i gde je sad??! Vlado ne slusaj je...Zoro dete je. Majka sa osmehom samo je rekla : "SINE IDI SREĆNO". Dolazi dan kada odlazim u osnovnu školu 7 sekretara skoja, pod sirenama i explozijama vojna komisija. Čitaju nas sve. Nekih 8-9 momaka odvojiše sa strane, kada su mene pročitali, rekli su mi da stanem sa njima. Ništa mi nije jasno, ali ništa i nepitam. Čekam. Čujem samo da jedan, iako se tad nisam razumeo u vojne činove, najviši sa onim crtama na činu: "kaže ovo su onih 10, PROVERENI". Momci podjite sa nama. Izlazimo iz škole čekaju nas dva bela dzipa MICUBISHI PAJERA, bez oznaka. Voze nas u medicinu rada na Novom Boegradu, sada je to preko puta Delta city-ja. Tamo nam uzimaju krv, mokraću, visina težina, EKG i sve ostalo. Na njihovim belim mantilima u vidu nekih ID piše VMA. Kada su završili sa nama opet u dzipove ulazimo. Voze nas van Beograda na periferiju ( nebi lokaciju navodio). Tamo u jednoj kući, dočekuju nas opet neki ljudi u uniformama i činovima. Stolovi kao u školi, ispred pano.Govore nam da smo tu da pomognemo " CIVILNOJ ZAŠTITI", da obratimo pažnju u svojim krajevima na strance, kako izgledaju čuveni " lokatori", kao i na naše ljude koji u to vreme podržavaju nato agresiju, i ako čujemo tako nešto, odma se javimo na ********.
Sumrak počinje, Beograd gori. Vraćaju nas kućama. Majka sedi, ulazim a ona se smeje. Kažem joj sve da me smorila ta " civilna zaštita", da sam propustio turnir izmedju blokova u basketu, koji mi je vazan, a ona se samo smejala. Da moja Zorka Milenkovic rodjena Mitrovic 1938 Čačak. Poslednji potomak narodnog heroja Ratka Mitrovića, koga su uhvatili kada je njoj donosio lek za oči, i ona bila prisutna kada su ga ljotićevci sa nemcima obesili u Čačku, a njenu rodjenu braću streljali pred njom. Ostala je sama. Godinama posle dobila je nas 5. Moje tri sestre, četvrta sestra koja je umrla u trećem mesecu života, po kojoj moja mladja ćerka nosi ime, i na kraju mene 1981.
Prolo je NATO ludilo, nista se posebno nije dešavalo u mom životu. Basket, aikido, škola, sto bi se reklo stanje redovno, bez vanrednih dogadjaja.
Dolazi 2000 godina. U toku ludila 5 oktobra, na naša vrata zvoni komšija "čika Mirko". Kafa, časica domaće i kaže mi, mali vreme je da malo radiš, majka se smeje. Sutra u 12,00 sati idi do zgrade POLITIKE, na portirnici će biti "Mile" javi mu se. Prolazim kroz grad masa ljudi, slavi se, ludilo, grad kao Sajgon. Dolazim na portirnicu. da li ste vi Mile? Aha ti si. Idi dole, iza lifta traži Vuka. Dolazim. Neki ljudi sede. Pitam ko je Vuk? Ja sam ko si ti? Mene je Mile poslao za posao. E pa, ja nezaposljavam, idi na 17 sprat traži organizatora Nešu Šalipura, i producenta Vladu Dobroša. Odlazim gore. Nikako da stigem liftom. Izlazim iz lifta, da li si ti Miletov? Ja odgovaram Ja sam svoj, a Mile me poslao. Ok daj mi ličnu kartu, ja sam Vlada Dobraš producent TV Politika, ovo ti je Neša Šalipur budući šef, a najbitniji ti je Vuk njega si upoznao. Kada su me zaposlili kao honorarca, rekoše idi kod Vuka dole, sa njim si. A ko je zapravo VUK. Radi se o sinu generala Peke Dapčevića i majke Milene, čuvene jugoslovenske glumice koji je završio Prašku školu za film, kameru i režiju. Od njega počinjem da učim da snimam kamerama beta SP 300,600,900. Vreme prolazi ulazim u montazu. Tamo učim da sirov materijal montiram za prilog vesti. Posle toga par meseci organizator me salje u desk top, gde sedi elita srpskog novinarstva: Olivera Kovačević, Jugoslav Ćosić, Tamara Šibinac, Bojana Odović, Duško Šibinac, Marina Maksimović ( sada izveštac iz Brisela), Dragana Joksimović, Joca Ajšek i drugi. Tu usavršavam sa njima pisanje, koje će mi u daljem životu pomoći. Prihvatili su me kao klinju od 19 godina, koga sve zanima. Brzo sam učio. Kako se piše, kako se šalju vesti, šta je bitno, a šta nije, šta ide u lajv, a šta kao prilog. Kako najbrže i najlakse šalju vesti.
Početkom 2001 godine. "Čika Mile" koji više nije radio tu, pozvao me je da predjem na televiziju YU INFO kanal. Milina. SIV 3 narandzasta zgrada iza policijske stanice Novi Beograd. Kaže mi "čika Mile", da snimaš znaš, da montiraš znaš, da pišeš znaš, e sad da naučiš sredstva komukacije bazne stanice, repetitori itd. Yu INFO kanal, tada je bio osnovan kao Radio Televizija Jugoslavija kao balkanski CNN. Obuka mi je prošla. U 20 godini postajem šef, ENG ekipama ( electronic news getering) . Dobijam posebu propusnicu, pratim sva desavanja u Srbiji i Crnoj Gori. U zgradi gde smo smesteni, samo propusnica može od prizemlja do 6 i 7 sprata . Od 1 do 5 ne moze, kazu sluzba bezbednosti to je njihovo, a ne kazu i da je cela zgrada. Iskreno koga bre to zanima, u 20 godini postaješ sef, ima platu, sluzbeno vozilo, koga bre zanima te sluzbe. Na YU INFU upoznajem Tatjanu Vojtehovski i Sanju Marinkovic. Desk top čine novinari Nenada J. Ristica, Stanojevica sa sada RTS izvestaca, Brankicu Jovanovic, Mikija ( sad ne mogu da se setim prezimena, sada je u vladi za saradnju sa medijima) i druge koje su upravo kod nas pocele da vode svoje emisije. Na YU INFU nadogradjujem svoje znanje pored vukova iz tadasnjeg desk topa. Sredinom 2001 godine, zove me " čika Mirko" kaže oćeš da radiš na Pinku?! Pitam što bi, kad radim na INFU? Kaže samo ti idi na Pink, stigla najnovija oprema, javi se tamo, ****,
i kaži rekao ti Mirko da dodješ. Dolazim u zgradu koja je tada bila kao spejs Šatl zvani Pink.Dolazim. Čim sam rekao ko me šalje, odgovor je bio aha, aj ovamo, ovo ti je ovo ovo ovo, ovo su ti kolege, vidi radi ti i na INFU, ali ovde moraš dolaziti dok nesvaldaš tehniku tako mi je rekao Mirko i naravno biće plaćen. Au čoveče dve plate za mene i majku život laganica. Očeva penzija koju sam primao bila je jako mala. Sada smo majka i Ja mogli da plaćamo normalno račune sve, i da nam ostane. Sreći nikad kraja. Na pinku upoznajem gotovo sve. Išao sam sa posla na posao i kući na spavanje. Relacija mi je bila blok 64, SIV III, Dedinje Pink.
2002 godine dolazim kući, kad majka opet za stolom, opet plava koverta, opet BELI PAPIR, opet OTADŽBINA ZOVE. Opet njen osmeh od uva do uva, opet sve sa novom rečenicom umesto vreme je, sada je bilo: " DOBRO DOŠAO SINE". Poziv za Zaječar 9 pešadijska brigada kasarna Nikola Pašić. Vojna knjizica doneta na kućnu adresu, moja slika, tamo neki VES i oznaka 1 KG ( prva kategorija vojnika). Kaže mi samo da odem do opštine, da joj izvadim neke papire, trebaju joj i do policijske stanice Nbgd. U opštini problem. Po dokumentima iz MUP-a podaci su mi Vladimir Tomislava Savic, a u opštini Vladimir Aleksandar Savic. Matični isti, majka ista, adresa sve se poklapa, ali sta je ovo ?!?! Zovem majku iz opštine, kazem joj evo me kod maticara u kancelariji problem. Kaže sačekaj. Okrenula je jedan broj. Za dva minuta u to vreme zamenik predsednika opštine je sišao dobio sam papire i sve OK. Ali zašto je meni pisalo Aleksandar?!?! Nije mi bilo jasno. Godinama posle sve mi je bilo jasno. Njegovo ime koje i danas stoji u mom biračkom spisku, bilo mi je ulaznica za mnoga vrata, koja su mi se posle otvorila i otvarala. Stigao sam u Zaječar. Kad tamo u vrsti onih 9 momaka iz 1999, koji su bili samnom na kursu "CIVILNE ZASTITE". Kroz priču sazanjem da je i njih neki " prijatelj", svako je imao svog prijatelja koji ih je zapošljavao u odredjenim firmama kao honorarce, pa je jedan radio u EPS-u od kanala do montera sve prošao, drugi u vodovodu, treći u nekoj dravnoj firmi, četvrti u BIG-zu, jedan u muzeju Jugoslavije itd.
Došlo je postrojavanje klase mart 2002 godine. 1500 vojnika. Prepoznajem neke dripce sa ulica Bgd u stroju. A onda ŠOK.
Pojavljuju se ljudi sa crnim beretkama i visokim vojnim činovima. Njih dvojca staju ispred mog Prvog Voda u kome stojim.
Gledam i neverujem. " Čika Mirko i čika Mile", u uniformama ispred nas. Vi Prvi Vod za nama. Dolazimo u učionicu. Nije mi jasno što mi se nejave?!?. Prave se blesavi, kao da me ne znaju. Čitaju nas i kažu: " Vi sa oznakom Prva kategorija Vojnika nakon zavrsene osnovne obuke ovde, idete u 46 Zaštitno Motorizovanu Brigadu Beograd Topčider, sve ostalo što znate i što ste radili u civilstvu, trebaće Vam i pomoći će Vam u daljem radu". Prilazim da se pozdravim, ali jok...Popih OSTAV. Kada sam ponovo pozdravio vojnički, odgovorili su mi isto, i tada sam saznao da niti su oni komšije iz kraja, portiri iz zgrade politike, a niti se zovu ni čika Mirko ni čika Mile, već neko drugi.. neko mnogo veći ( moja Zorka je sve to znala zato se i smejala) sada mi je sve bilo delimično jasno, kao i ona " CIVILNA ZAŠTITA"......
NASTAVAK USKORO...Šta je bila 46 ZAŠTITNO MOTORIZOVANA BRIGADA, koja je bila direktno počinjena načalniku general štaba za operativne i komandno štabe poslove...
S poštovanjem

Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.