Ponedeljak 24 Jun 2002 godine, počeo je za nas Vojnike Vojske
Jugoslavije na Topčideru kao svaki vojnički dan. Ustajanje, umivanje,
postrojavanje, fizičko, doručak, podizanje zastave, dnevna zapovest i
svako na svoje radne zadatke.
Lep letnji junski dan u ozelenilom Topčideru, oko 09,00 časova za nas postaje noćna mora. Dok smo se spremali da obavimo jedan šablonski zadatak i izvršimo neke provere na terenu, od komandanta bataljona, kao dežurni na nivou bataljona dobijam naredjenje da se sva 4 Voda, hitno postroje ispred našeg objekta.
Za manje od 5-6 minuta svim smo bili postrojeni sa punom borbenom opremom na sebi. Šta se dešavalo u tom momentu nismo znali. Stigli su naši pinc gaueri i kamioni 110 i 115. Naređenje bilo svi da udjemo u vozila. Moje odeljenje smešteno je bilo u prvom pinc gaueru, odma iza komandnog vozila. Sedeo sam do vozača. U svim vozilima, pa i u mom osećala se nervoza. Motori od vozila radili su u mestu, mi svi u vozilima, a napolju pakao. Naređenje je bilo nema priče. Naše starešine su na sistemima veze. Nervozno šetaju jedan do drugog i nazad. Po njima se vidi da je u pitanju nešto mnogo krupno. U jednom momentu, preko žičane ograde kasarne Topčider, vidimo u kasarni Dedinje na parkingu crvene beretke naša braća gardisti, isto pod punom borbenom opremom ulaze u pinc gauere i kamione 110 i 115, samo su suprotno vozilima okrenuti od nas. Zašto?? Šta se dešava?!? Nikome ništa nije jasno. Izlazim iz vozila, palim cigaretu i prilazim jednom od naših starešina, kome imena ne mogu da se setim. Pitam šta se dogadja!?! Poziva me sa strane, iza objekta i govori mi: slušaj s*anje u najavi. Pitam kakvo ?? Odgovara mi: načelnik general štaba Pavković neće da preda dužnost generalu Krgi. Mi smo jedinica koja je neposredno potčinjena načelniku general štaba generalu Pavkoviću. Ukoliko bude potrebe naš zadatak je da što kraćim putem, za što kraće vreme stigenemo do zgrade general štaba i pojačamo Vod vojne policije za obezbeđenje načelnika Pavkovića. Putanja naša biće za nedaj bože, izlaz na kapiju 6 u Drajzerovu, desno uz Topčider ka topčiderskoj zvezdi, preko nadvožnjaka u kneza Miloša do zgrade. Da li ti je Jasno? Odgovaram Jasno mi je. Pitam da li i gardisti idu sa nama?! Odgovara mi da molimo boga da oni nekrenu, jer će oni izaći na svoju glavnu kapiju, kružni tok zgrade Pinka ili na kapiju 4 Drajzerovu, krenuti bulevarom kralja Aleksandra Karađorđevića u pravcu nadvožnjaka iznad gazele kod Ruda i dalje ka general štabu u kneza Miloša. Njihov zadatak koliko mi znamo je, da obezbede preuzimanje dužnosti generalu Krgi. Pitam a šta ako se svi susretnemo kod nadvožnjaka tačnije kod Ruda?! Odgovara mi, e onda svima nama neka je bog upomoći. Potrudićemo se da pre njih stignemo, i da izvršimo blokadu, dok deo naših nestigne do zgrade general štaba. Pomislih u sebi milina, tamo u gardi iza žice su naša braća, naša klasa, naši momci sa oznakom Prva kategorija Vojnika 1KG. Isti grb ista zastava, ista vojska, a dva različita zadatka. Molim boga da ne krenemo, ili ako krenemo da bar MI pre njih stignemo izvršimo im blokadu puta, jer ako stigenemo u isto vreme NEDAJ BOŽE nesmem ni da pomislim šta bi se dogodilo... Vraćam se u vozilo. Motori rade, stojimo u mestu. Deo naše brigade uveliko je u kopnenoj zoni bezbednosti na jugu Srbije. Pročula se vest u jednom momentu, da je naš deo brigade kreno sa juga Srbije i da će do podneva biti u Beogradu. Vojska se i dalje pita šta se dešava?!?! Odgovori im se daju, ma ništa klasična vežba. Provera borbenih sposobnosti i gotovosti u slučaju neposredne ratne opasnosti. Vežbamo sa gardistima. Vozila se pale i gase. Vrućina u njima ubi, ali napolje nema. Dobili smo dozvolu da možemo upaliti cigarete. I tako malo se pale motori, malo cigarete, ali pokreta hvala bogu nema. Vreme na satu pokazuje da je već skoro dva sata popodne, a mi sa svom opremom, kao i oni sa gornje strane žice sedimo u mestu i čekamo, a šta čekamo ni sami ne znamo.
U jednom momentu jedan od starešina, koga sam tada prvi put video i nikada više, poziva me da izadjem iz vozila. Dobijam naređenje da odem dokle mogu gore do žice, i prebrojim koliko vozila ima spremnih sa one strane žice. Naravno obavezno zameni crnu beretku zelenom pešadijskom. Odgovaram razumem.
Samo što sam se popeo srećem svog druga iz garde, zajedno smo prošli paklenu obuku u Zaječaru u istom vodu, on je sad gardista, a Ja 46-ta. Bojan Miškov Stojilović gardista i moj drug sada poznati prvak Srbije u fitnesu na straži. Smeje se i pita me klaso gde si pošao?! Klaso pošao sam do žice, osmeh kod obojce. Grlimo se i ljubimo kao braća. Pita me šta se dešava, a Ja mu odgovaram istim pitanjem, a šta se dešava kod Vas?!? Vidim da ne zna ništa, i onda mu odgovorih izgleda opet vežba. Pita me klaso što nosiš zelenu beru, odgovorih zbog vrućine, crno privlači toplotu. Smejemo se. Uskoro mu smena, bolje da sidjem dole. Vidimo se u subotu brate idemo u grad u provod. Pozdravljamo se. Odlazim. Dole me dočekuje taj nervozni oficir, koji me je i poslao gore do žice. Pita koliko sam šta prebrojao, šta se dešava itd. Odgovaram kratko naleteo sam na stražu i ništa nisam prebrojao. Pa šta si radio toliko dugo gore?! Pričao..O čemu si pričao? O glupostima vojničkim, nisam im valjda trebao reći, da ste me poslali gore da prebrojim vozila koja su im u pripravnosti?!?! Aha e dobro, dobro si to uradio. I koliko stražara imaju? Imaju 4. Šta rade? Gledaju na nas dole, kako VI reko ste vežbamo. Vrati se u vozilo. Razumem. Naravno da sam izbrojao vozila i video ono što je njega zanimalo, ali je od mene odgovor nije dobio. Moj drug je gore na straži, ako njemu nisam mogao da kažem ono što znam, pa neću ni ovome, koga prvi put vidim da kažem. Ako ga zanima neka sam ode i vidi. Vraćam se u pakao od vozila. Taj dan sam imao utisak da i Topčider i Dedinje mirišu samo na izduvne gasove dizela i nafte. Na satu je skoro 18 časova popodne. Nekoliko momaka u polusedećem položaju hrču, neki i dalje puše nervozno, neki bi u toalet, a ne mogu, a neki bi bilo gde samo da ne sede u mestu. Jedan od tih što bi bilo gde, samo ne više u mestu sam i Ja. Tenzija od ranog jutra nam nije prestajala. Kod mene tenzija i nervoza bila izrazenija, pogotovo zato što sam znao zašto smo u pripravnosti, i šta nam je zadatak. Minuti prolaze kao sati. Razmišljam o svemu i svačemu.
Ne gde oko 19 časova, stiže naređenje opremu i naoružanje vratite na svoja mesta, nakon sredjivanja opreme do 22h imate voljno. Odahno sam. Vojska kao vojska mrmlja u bradu "izem vam vežbu, ceo dan smo presedeli u vozilima. Ako je ovo vežba, onda šta je prava vežba. Jesam došao u Vojsku ili čekaonicu govori jedan dok prolazi pored mene. Gledam ga i smejem se. Mislim u sebi dok ga gledam kako odlazi do ostave, danas je bilo bolje i po tebe i po sve nas što smo samo čekali. Iza ugla pojavljuje se komadant pozdravljam ga. Iza njega moj komandir voda. Pitam ga očima šta je? Glavom mi pokazuje da diskretno udjem kod njega u kancelariju. Pitam ga šta je bilo?!?! Odgovara mi bilo je gusto, zamalo da odemo u pm. Hvala bogu Pavković je popustio predao je dužnost. Hvala Bogu. Dok mi govori znoj mu od muke i olakšanja curi niz lice na oficirski sto. Slušaj me i sutra smo u pripravnosti, ali ne kao danas, za svaki slučaj, mada nema ništa od toga. Danas je bio najgori dan po sve nas, i po našu braću sa druge strane žice. Hvala bogu preovladao je razum, inače bilo bi svašta. Reci mi šta vojska priča? Odgovaram, ništa psuju vežbu koju su presedeli..pitaju se da li su u čekaonici ili vojsci..smejem se... Komandir se smeje i dogovara: neka tako i ostane na vežbi. Hvala bogu sve se dobro završilo. Slobdan si. Razumem. Dozolite mi da se udaljim. Odlazim. Olakšanje u grudima kod mene i prestanak nervoze, oslobadja mi plućna krila tek oko 21 sat tog 24/25 juna 2002 godine, da mogu opet disati punim plućima koliko god mogu.
Bilo prošlo, neponovilo se.
NAPOMENA: O tom prokletom danu i dogadjaju koji je mogao da preraste u bratoubilački rat, pisale su i novine VREME i novinar Miloš Vasić 27.06.2002 http://www.vreme.com/cms/view.php?id=316718. Novine su pisale a mi bili živi svedoci i akteri događaja, koji da se dogodio onako kako se nije desilo, mnogi od nas danas nebi bili živi. Hvala bogu milostivom što nas je spasao.
S poštovanjem
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština
Lep letnji junski dan u ozelenilom Topčideru, oko 09,00 časova za nas postaje noćna mora. Dok smo se spremali da obavimo jedan šablonski zadatak i izvršimo neke provere na terenu, od komandanta bataljona, kao dežurni na nivou bataljona dobijam naredjenje da se sva 4 Voda, hitno postroje ispred našeg objekta.
Za manje od 5-6 minuta svim smo bili postrojeni sa punom borbenom opremom na sebi. Šta se dešavalo u tom momentu nismo znali. Stigli su naši pinc gaueri i kamioni 110 i 115. Naređenje bilo svi da udjemo u vozila. Moje odeljenje smešteno je bilo u prvom pinc gaueru, odma iza komandnog vozila. Sedeo sam do vozača. U svim vozilima, pa i u mom osećala se nervoza. Motori od vozila radili su u mestu, mi svi u vozilima, a napolju pakao. Naređenje je bilo nema priče. Naše starešine su na sistemima veze. Nervozno šetaju jedan do drugog i nazad. Po njima se vidi da je u pitanju nešto mnogo krupno. U jednom momentu, preko žičane ograde kasarne Topčider, vidimo u kasarni Dedinje na parkingu crvene beretke naša braća gardisti, isto pod punom borbenom opremom ulaze u pinc gauere i kamione 110 i 115, samo su suprotno vozilima okrenuti od nas. Zašto?? Šta se dešava?!? Nikome ništa nije jasno. Izlazim iz vozila, palim cigaretu i prilazim jednom od naših starešina, kome imena ne mogu da se setim. Pitam šta se dogadja!?! Poziva me sa strane, iza objekta i govori mi: slušaj s*anje u najavi. Pitam kakvo ?? Odgovara mi: načelnik general štaba Pavković neće da preda dužnost generalu Krgi. Mi smo jedinica koja je neposredno potčinjena načelniku general štaba generalu Pavkoviću. Ukoliko bude potrebe naš zadatak je da što kraćim putem, za što kraće vreme stigenemo do zgrade general štaba i pojačamo Vod vojne policije za obezbeđenje načelnika Pavkovića. Putanja naša biće za nedaj bože, izlaz na kapiju 6 u Drajzerovu, desno uz Topčider ka topčiderskoj zvezdi, preko nadvožnjaka u kneza Miloša do zgrade. Da li ti je Jasno? Odgovaram Jasno mi je. Pitam da li i gardisti idu sa nama?! Odgovara mi da molimo boga da oni nekrenu, jer će oni izaći na svoju glavnu kapiju, kružni tok zgrade Pinka ili na kapiju 4 Drajzerovu, krenuti bulevarom kralja Aleksandra Karađorđevića u pravcu nadvožnjaka iznad gazele kod Ruda i dalje ka general štabu u kneza Miloša. Njihov zadatak koliko mi znamo je, da obezbede preuzimanje dužnosti generalu Krgi. Pitam a šta ako se svi susretnemo kod nadvožnjaka tačnije kod Ruda?! Odgovara mi, e onda svima nama neka je bog upomoći. Potrudićemo se da pre njih stignemo, i da izvršimo blokadu, dok deo naših nestigne do zgrade general štaba. Pomislih u sebi milina, tamo u gardi iza žice su naša braća, naša klasa, naši momci sa oznakom Prva kategorija Vojnika 1KG. Isti grb ista zastava, ista vojska, a dva različita zadatka. Molim boga da ne krenemo, ili ako krenemo da bar MI pre njih stignemo izvršimo im blokadu puta, jer ako stigenemo u isto vreme NEDAJ BOŽE nesmem ni da pomislim šta bi se dogodilo... Vraćam se u vozilo. Motori rade, stojimo u mestu. Deo naše brigade uveliko je u kopnenoj zoni bezbednosti na jugu Srbije. Pročula se vest u jednom momentu, da je naš deo brigade kreno sa juga Srbije i da će do podneva biti u Beogradu. Vojska se i dalje pita šta se dešava?!?! Odgovori im se daju, ma ništa klasična vežba. Provera borbenih sposobnosti i gotovosti u slučaju neposredne ratne opasnosti. Vežbamo sa gardistima. Vozila se pale i gase. Vrućina u njima ubi, ali napolje nema. Dobili smo dozvolu da možemo upaliti cigarete. I tako malo se pale motori, malo cigarete, ali pokreta hvala bogu nema. Vreme na satu pokazuje da je već skoro dva sata popodne, a mi sa svom opremom, kao i oni sa gornje strane žice sedimo u mestu i čekamo, a šta čekamo ni sami ne znamo.
U jednom momentu jedan od starešina, koga sam tada prvi put video i nikada više, poziva me da izadjem iz vozila. Dobijam naređenje da odem dokle mogu gore do žice, i prebrojim koliko vozila ima spremnih sa one strane žice. Naravno obavezno zameni crnu beretku zelenom pešadijskom. Odgovaram razumem.
Samo što sam se popeo srećem svog druga iz garde, zajedno smo prošli paklenu obuku u Zaječaru u istom vodu, on je sad gardista, a Ja 46-ta. Bojan Miškov Stojilović gardista i moj drug sada poznati prvak Srbije u fitnesu na straži. Smeje se i pita me klaso gde si pošao?! Klaso pošao sam do žice, osmeh kod obojce. Grlimo se i ljubimo kao braća. Pita me šta se dešava, a Ja mu odgovaram istim pitanjem, a šta se dešava kod Vas?!? Vidim da ne zna ništa, i onda mu odgovorih izgleda opet vežba. Pita me klaso što nosiš zelenu beru, odgovorih zbog vrućine, crno privlači toplotu. Smejemo se. Uskoro mu smena, bolje da sidjem dole. Vidimo se u subotu brate idemo u grad u provod. Pozdravljamo se. Odlazim. Dole me dočekuje taj nervozni oficir, koji me je i poslao gore do žice. Pita koliko sam šta prebrojao, šta se dešava itd. Odgovaram kratko naleteo sam na stražu i ništa nisam prebrojao. Pa šta si radio toliko dugo gore?! Pričao..O čemu si pričao? O glupostima vojničkim, nisam im valjda trebao reći, da ste me poslali gore da prebrojim vozila koja su im u pripravnosti?!?! Aha e dobro, dobro si to uradio. I koliko stražara imaju? Imaju 4. Šta rade? Gledaju na nas dole, kako VI reko ste vežbamo. Vrati se u vozilo. Razumem. Naravno da sam izbrojao vozila i video ono što je njega zanimalo, ali je od mene odgovor nije dobio. Moj drug je gore na straži, ako njemu nisam mogao da kažem ono što znam, pa neću ni ovome, koga prvi put vidim da kažem. Ako ga zanima neka sam ode i vidi. Vraćam se u pakao od vozila. Taj dan sam imao utisak da i Topčider i Dedinje mirišu samo na izduvne gasove dizela i nafte. Na satu je skoro 18 časova popodne. Nekoliko momaka u polusedećem položaju hrču, neki i dalje puše nervozno, neki bi u toalet, a ne mogu, a neki bi bilo gde samo da ne sede u mestu. Jedan od tih što bi bilo gde, samo ne više u mestu sam i Ja. Tenzija od ranog jutra nam nije prestajala. Kod mene tenzija i nervoza bila izrazenija, pogotovo zato što sam znao zašto smo u pripravnosti, i šta nam je zadatak. Minuti prolaze kao sati. Razmišljam o svemu i svačemu.
Ne gde oko 19 časova, stiže naređenje opremu i naoružanje vratite na svoja mesta, nakon sredjivanja opreme do 22h imate voljno. Odahno sam. Vojska kao vojska mrmlja u bradu "izem vam vežbu, ceo dan smo presedeli u vozilima. Ako je ovo vežba, onda šta je prava vežba. Jesam došao u Vojsku ili čekaonicu govori jedan dok prolazi pored mene. Gledam ga i smejem se. Mislim u sebi dok ga gledam kako odlazi do ostave, danas je bilo bolje i po tebe i po sve nas što smo samo čekali. Iza ugla pojavljuje se komadant pozdravljam ga. Iza njega moj komandir voda. Pitam ga očima šta je? Glavom mi pokazuje da diskretno udjem kod njega u kancelariju. Pitam ga šta je bilo?!?! Odgovara mi bilo je gusto, zamalo da odemo u pm. Hvala bogu Pavković je popustio predao je dužnost. Hvala Bogu. Dok mi govori znoj mu od muke i olakšanja curi niz lice na oficirski sto. Slušaj me i sutra smo u pripravnosti, ali ne kao danas, za svaki slučaj, mada nema ništa od toga. Danas je bio najgori dan po sve nas, i po našu braću sa druge strane žice. Hvala bogu preovladao je razum, inače bilo bi svašta. Reci mi šta vojska priča? Odgovaram, ništa psuju vežbu koju su presedeli..pitaju se da li su u čekaonici ili vojsci..smejem se... Komandir se smeje i dogovara: neka tako i ostane na vežbi. Hvala bogu sve se dobro završilo. Slobdan si. Razumem. Dozolite mi da se udaljim. Odlazim. Olakšanje u grudima kod mene i prestanak nervoze, oslobadja mi plućna krila tek oko 21 sat tog 24/25 juna 2002 godine, da mogu opet disati punim plućima koliko god mogu.
Bilo prošlo, neponovilo se.
NAPOMENA: O tom prokletom danu i dogadjaju koji je mogao da preraste u bratoubilački rat, pisale su i novine VREME i novinar Miloš Vasić 27.06.2002 http://www.vreme.com/cms/view.php?id=316718. Novine su pisale a mi bili živi svedoci i akteri događaja, koji da se dogodio onako kako se nije desilo, mnogi od nas danas nebi bili živi. Hvala bogu milostivom što nas je spasao.
S poštovanjem
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština
Нема коментара:
Постави коментар