JOŠ JEDNA KVALITNA ZNAČKA JE VRAĆENA...

Krećem da pišem, a ni sam ne znam odakle da počnem.
Juče još jedan od nas spustio je ručnu kočnicu, dodao gas i kreno da se pomeri sa mesta, gde je vreme odavno za njega, kao i za sve nas pre njega stalo.

Nakon 15 godina profesionalnog rada odlučio je da ode, napusti sve i kaže DOSTA JE BILO . Još jedan od nas, koji će spakovati ceo svoj život u polovni kofer, i koji će potražiti sreću i bolji život na Severu Evrope. Svoj radni vek od decenije ipo, počeo i završio na Severu Srbije.
Sad već za "NEKE" bivši samo broj sa značke 128676, a za nas drug, prijatelj, brat i kolega po zastavi, grbu i oružiju, počeo je da radi 20 Maja 2003 godine, kao uniformisani policajac i sektorski radnik. Rasvetlio preko 80 Krivičnih Dela i podneo toliko krivičnih prijava. Završio je Višu Školu i diplomirao 2006 godine. 2010 godine diplomirao je i završio fakultet za sport u Novom Sadu.
11.11.2009 godine počeo da radi kao inspektor u " Odseku pograniče policije za strance, suzbijanje ilegalnih migracija i trgovine ljudima" i tu je radio sve do 19.01.2018 godine. Obećavali su mu rešenje za radno mesto na kojem je radio, ali od obećanja nikada ništa nije bilo. Radio je sa srednjom školom do današnjeg dana. Pošto se na rasporedu rada vodio da radi svaki dan od 07,00 do 15,00 časova nije mu se plaćao ni smenski a ni noćni rad, a radio je i u smenama danju i noću tako mu je plata bila manja 3-4 hiljade od pozornika, radio kao inspektor a vodio se kao policajac do 19.01.2018.
Sada kao i mi pre njega, kao i oni koji su pre nas otišli, odlazi tamo daleko u njemu, ma koliko putovao i poznavao neki drugi svet, za njega će ovo biti NEPOZNAT SVET, ostavljajući za sobom suprugu i decu, a sve u nadi za BOLJIM ŽIVOTOM. za sebe i i svoju porodicu.
Druže moj, čekate težak, trnovit, dug put, pun neizvesnosti i novih izazova i iskušenja, koji smo svi mi pre tebe prošli.
Nazad NEMA, postoji samo NAPRED. Pred prvim preprekama koje će ti se pojaviti na ovom za tebe novom putu nemoj klonuti, nastavi da koračaš i veruj u sebe, svoje znanje i svoje zvanje. Put do uspeha i boljeg života je dug i trnovit.
Nemoj nikada da se kaješ, niti da te bude sramota toga što si do juče bio. Budi ono što si uvek bio, i nemoj nikada biti ono što nikada zapravo nisi bio, niti ćeš ikada biti pa čak i da poželiš da budeš ti to nećeš biti. Ono što te razlikuje od drugih, koje ćeš sretati, upoznavati i raditi, na novom poslu i novom životu, jeste to i ako si sa pravne strane sada civil, ti to zapravo nikada NEĆEŠ BITI. Obraćaćeš i dalje pažnju na sve ono što ti civili neće videti, zapaziti i čuti. Čućeš, zapažaćeš i vidjati sve ono što neko ko nije deo nas, nebi ni primetio, ni video, ni čuo, niti obratio pažnju.
Danju dok budeš šetao tom evropskom prestonicom gde odlaziš, šetajući medju drugim ljudima, turistima itd, dok svi oni budu gledali u arhitekturu, kulturu, istoriju, ti ćeš pored svega toga, obraćati i dalje pažnju, na ponašanje ljudi oko tebe, pokrete, gestikulacije, na potencionalnu opasnost. Za prvo vreme možda ih ne budeš razumeo, ali po njihovom načinu govora i ponašanja, čitaćeš njihove namere, mišljenja i stavove.
Noću kada legneš i pokušaš da zaspiš, vraćaće ti se sećanja iz onih dana, kada si sve davao od sebe, zarad onog zbog čega sada odlaziš.
Dešavaće ti se da kada zaspiš ili kada se duboko zamisliš, i dalje čuješ u daljini motorolu, zvuk sirena, žurbu i povike nekog od nas. Dešavaće ti se da prilikom odlaska na posao u novm svetu, zamišljen, mahinalno vidiš plavu uniformu.
U sekundama ti se javi bes i prezir, a zatim jako brzo pomisliš mozda je neko od nas, pa mali osmeh, a onda tek kad izbistriš pogled i dobro pogledaš videćeš istu boju, ali drugi grb i zastavu.
Nemoj to da te buni, niti da se takvih stvari plašiš.Preispitivaćeš svoje odluke da li si trebao da odeš ili ne?! Da li si trebao ovo ili ono?! Da li je moglo ovako ili onako, ali na kraju kad završiš sa tim i sa premotavanjem filma u svojoj glavi, odgovor će ti se sam od sebe dati, baš isti onaj koji ti se sam pojavio kad si odlučio da ODEŠ. To ti je naša PROFESIONALNA DEFORMACIJA, pomešana sa emocijama besom, razočarenjem, tugom i ljubavi, prema onome što smo do juče radili, što smo bili, zašta smo živeli i postojali. To ti je naš život, i sa time ćeš morati da se saživiš i sa time da živiš. Ne pišem ti ovo da bi te demoralisao, niti da bi te sputavao sa tvog puta, koji je sada put poput svih nas koji smo ga prošli, samo te spremam za ono šta te sve čeka.
Takodje ovo pišem i za one koji će možda uskoro krenuti našim, tvojim tj svojim putem, u cilju pronalaska BOLJEG ŽIVOTA, poštovanja profesionalaca i svakog od nas ponaosob.
Svi mi pre tebe smo to prošli i sa time živimo.
Neko od nas će ti sve ovo potvrditi, a neko možda i neće, jer im je lakše da lažu sami sebe kako više ne čuju sirene, ne čuju motorole, kako ih u snu tamo daleko od kuće i porodice, iz sna netrgne i neprobudi neko sećanje iz događaja ili situacije u kojoj smo bili. Većini nas i dalje na ulici kada čujemo njihove sirene proradi adrenalin, ali brzo se oladimo kada vidimo njihove, a ne naše oznake, grbove i zastavu koju nose na sebi.
I na kraju da završim gore ti ne može biti, nego što ti je bilo do dana kada si odlučio da odeš. Zlatno, bajno i sjajno takodje nije tamo daleko gde odlaziš, ali bar nema KOMPLETNIH IDIOTA u tvom video krugu.
Profesionalizam, znanje, zvanje i rad, napolju se i CENI i POŠTUJE i PLAĆA..
Mi smo bili ono što KOMPLETNI IDIOTI NIKAD BITI NEĆE.
Veliki Pozdrav bivšoj znački 128676
od bivše značke 106239

LJUBOMIR LJUBA VRAČAREVIĆ... (Legenda koja i posle smrti živi).

Imao sam skoro nepunih 7 godina, kada su me prvi put odveli u salu. Niti sam ja znao šta je sala, niti šta je aikido, niti ko je Ljuba, niti gde me vode. Znam samo da sam došao medju neke ljude, tj obučene u belo, i da je ispred njih bio isto neki čovek u gornjem belom odelu, a dole nosio je neku crnu suknju ( HAKAMU). Znam da sam majku stezao za ruku i krio se iza nje. Oni su se srdačno pozdravili, popričali, a Ja, ja sam gledao svuda oko sebe i krio se iza mame.
Godinama posle majka mi je ispričala njihov razgovor.
Doveli smo te i rekli Ljubi: " Ljubo od danas ovaj je tvoj".
On te je pogledao i rekao napravićemo momčinu od njega".
Godine su prolazile, ja sam zbog obaveza koje sam imao prestao da dolazim na treninge. Trenirao sam tamo negde, na ulici i "firmama" gde sam radio.
Leto 2008 godine, radeći na aerodromu ponovo smo se sreli Ljuba i Ja.
Dolazio je iz Moskve, ja sam radio na dolaznom peronu. Uveliko je imao čin generala Lajhmanta. Pozdravljamo se. Pa gde si ti čoveče?! Pa evo me majstore u službi?! Smeje se znam, znam a koja ti je to "firma" po redu..treća za sada...smejem se..Smeje se i on kaže: " gde Treća tu i četvrta, a i peta..smeje se ", i nastavlja "nego planiraš li ti da se vratiš u salu"?! Pa planiram, al služba znate majstore kako ide smenski rad, zadaci itd..Da da znam, znam i vidim samo gledaš za suknjama ovde po aerodromu ove iz aeroflota, ove plave ruskinje :-). Daj mi tvoj broj, ali mobilnog smeh...I kad se vraćaš u salu?! Pa majstore uskoro?! Slušaj čoveče od Septembra krećemo posle odmora punim gasom i da te vidim u sali. Jasno majstore...E sad, nastavi sa svojim zadacima i radom, eno prodje ti ona plava stijurdesa nisi je snimio, možda je terorista :-) Ljuba je otišao, ja sa po zadatku gledao da stignem " potencionalnog teroristu, vitku plavušu aerofolta sa dve kašikare, medjutim pobeže mi ispred nosa" :-)
Prošao je Septembar, naravno ja se Ljubi nisam javio..
Bavio sam se "terorizmom, kako domaćim, tako i medjunarodnim." :-)
Došao je Novembar ja sam prešao u Palilulu. Jedan dan zvoni mi telefon. Javljam se...i ko drugi nego Ljuba. Umesto dobar dan, šta ti meni obeća u Julu?! Pa da dolazim u salu..I kad dolažiš?!
Šta ću, kako ću sad...evo u Sredu...Dodji u Petak. Ok.
Došao je Petak 10,00h ujutru, bio sam na vratima centra za obuku na Slavujevom Vencu. Dočekuje me, uvodi kod sekretarice Slavice i govori: " Ovog u početničku grupu, beli pojas, kod Saleta Cvejića u grupu. Ja: Majstore pa što u početnike?! Ljuba: "Čoveče ako ne voziš 10 godina, možeš li auto da vožiš kao nekada"?!
Ja: "Pa može majstore, pa vozio sam po firmama, po salama"..
Ljuba: "E možda neko može, ali ti ne možeš, u salu ulazi, a tu vožnju kako VI vozite po firmama ja odlično znam. U početnike :-) I tako, ja jovo nanovo, dok Ljuba ne kaze veći pojas :-)
Dani, nedelje, meseci su prolazili, Ljuba me je driblao, ispravljao po njemu " budalaštine" kojima sam ovladao u "firmama", pojasevi išli gore, seminari itd.
I stalno mi ponavljao: "ništa od tvog protiv terorističkog rada, slabo ti znanje, aerofolt veoma ozbiljna ekipa, i moraš da budeš u treningu, ako ćeš da reaguješ kako treba.." Smeh.
Novi stari prijatelji svi na okupu. Ljubina ekipa na broju :-) .
Stari novi klinci svi u sali, a njemu srce puno.
Za svoj radni vek preko 300.000 ljudi je proslo kroz njegov trening centar.
Sedimo tako jedan dan u kaficu iznad sale, pijemo čaj. Pričamo.
Pitam ga kako nikad zvanično nije ušao u Vojsku i MUP da vrši obuku, a skoro ceo svet je trenirao druge. Kratko je odgovorio: "svuda sam priznat, pun pohvala, uspeha, medalja, diploma, zahvalnica, samo moja država me nepriznaje. Zapam ti Vladimire, srbi NEPRAŠTAJU USPEH ".
2010 godina, Kreno rat u Libiji ..Bombarduju Tripoli. Ljuba nervozan. Pitam ga šta se dešava?!. Zamišljen sa pogledom u daljinu, odgovara mi : "gadjaju jednu divnu zemlju, napadaju Gaddafija najvećeg našeg prijatelja, i ubijaju jedan divan narod". Sramota, užas. U tom trenutku zazvonio mu je telefon. Novinari. Traže interviju. Naravno šef Ljuba ne odbija, i govori mi sutra da si u sali, dolaze novinari.
Tako je i bilo. Sutradan Ljuba i ja u sali. Fotogoraf viče ponovite ovo, ponovite ono, a Ljuba me ubi ko vola u kupusu. Očistio čovek salu samnom,kao da sam domestos :-) Došlo mi da kažem majstor Ljubi : "može li par minuta pauza, da popričam sa fotografom u 4 oka, pa da nastavimo", ali naravno da nisam želeo. Čast mi je bila raditi sa njim ovakav interviju, koji jes da je boleo, ali je i vredelo :-). Sutra naslov u novinama "SRBI SU VIŠE PUTA SPASILI GADDAFIJA", a na naslovojnoj strani Ljuba i Ja :-). U službi krenulo cimanje i pod*ebavanje. "Savicu spasili ste više Gaddafija ti i tvoj Ljuba" ?!. "Nema ko, ako ti i Ljuba, sad ne pomlatite ove iz NATO-a, ode Libija u p... materinu"..
Naravno neke kolege su se šalile, a neki iz zlobe su komentarisali i pravili klasičnu dripačku sprdnju ravnu klošarima sa ulice.. Šta reći srpska posla, više je bilo njih od zlobe što su se šegačili, na račun Ljube kome nisu bili ni do kolena. Klasični komplexi i komplexaši, koji preko veze zalutaše u MUP SRBIJE, bez trunke poštovanja prema nikome koje bolji od njih.
Kao što reče i sam Ljuba: " SRBI NEPRAŠTAJU USPEH".
Prošlo je neko vreme Ljuba i ja bili smo pozvani na jedan koktel, kome su prisustvovali tadašnji ambasadori Ruske Federacije Aleksandar Konuzin, Ambasadorka Kube, Ambasador Alžira itd.
Majstore ja ne mogu da obučem odelo, ruka mi u gipsu kako da idem?! ( Par dana pre koktela, imao sam službeno objašnjenje nekim " finim ljudima" šta su to ljudska prava, njihova prava i tako, lepo ponašanje itd, pa tako i ruka ode u gips..mnogo sam mahao rukama, dok sam pričao sa tim " finim i kulturnim ljudima"). Ljuba: "Ne zanima me obuci šta oćeš, trenerku bilo šta, čoveče i polazi. OK. Dolazimo na prijem. Domaćini nas pozdravljaju.
Upoznajemo se sa ostalim zvanicama, mada skoro sve smo već znali.
Iz jednog ugla vile na Dedinju, pojavljuje se naš proslavljeni glumac Goran Sultanović smeje se i domacuje: "Pa ko bi rekao Ljubo, da će moj drug iz školske klupe, iz gimnazije biti ruski general, i da će još imati telohranitelja ?! Smeh.Ljuba mu odgovara: " čoveče nije to telohranitelj već moj učenik..u tom trenutku ja se ubacujem i kažem, ispravka ne telohranitelj nego poslovni partner iz Katanage. Ljuba me pogleda i samo mi je rekao idi prošetaj, vidi imali terorista aerofolota u blizini :-) Smeh je nastao. Konuzin je održao zvaničan govor.
Nakon Konuzinovog govora Ljubu je pozdravio kao svog generala, kako je inače Ljubi i dolikovalo, nažalost opet od stranca, a samnom se upoznao. U toku prijema iza ledja pojavljuje nam se, a ko drugi nego DZEJ pevač. DZEJ: "Ej Ljubo, znaš me, ja sam šibicar, kockar, leva ruka desni dzep, moguli i ja malo tog tvog nindza stil da ubrzam ruke, al da me ova tvoja GORILA ne hapsi, i da i meni ovako ne slomiš ruku ko njemu" ( Dzej i ja znali smo se odavno još sa tašmajdana) SMEH...
Ljuba : Dzej može dodji sutra u centar. Dzej "ma došao bi ja, ali Ljubo oko tebe murija, a da mi popijemo nešto..Konobar dodji.. Dzej: " evo ja ću viski, a vidim ti ćeš Ljubo sok živeli, a pandur ne može ništa, ON je na zadatku, panduri nepiju dok rade hahahaha" :-) Ja: Dzej a da ti sutra dodjes malo do Palilule?! smeh.. Dzej: " konobar piće za pandura nije na dužnosti" hahaha smeh opet :-)
Dani su nam prolazili u znoju u sali, a nakon toga u ispijanju kafe ili čaja u klubskom kafiću. Sedeći tako jedan dan, Ljuba me pita a što ti ništa ne studiraš?!? Šta da studiram?! Ja sam svoje završio. Ljuba: "Slušaj me, sport ti ide od ruke, poznaješ ga, zašto ti nebi sutra imao zvanje diplomirani trener relanog aikidoa?! Ja: Ne zanima me. Ljuba: Pa da, pametne stvari tebe ne zanimaju, ne zanimate ono gde možeš biti uspešan, samo te zanimaju teroristi u suknjama aeroflota i to one vitke plave, sa velikim bombama na grudima " :-) . Dobro upravu ste, šta da uradim?!. Spremi se za prijemni, dobićeš sta treba da spremiš, i od septembra ideš na fakultet. Svakom tvom policajcu koji trenira kod mene govorio sam i govorim, mene država nije priznala nikada, ali možda Vas nekad neko i prizna, i da nove mlade policajce naučite onome što sam ja ceo svet učio, iako nikad to zvanično kod kuće nisam radio, jer me država moja nije priznavala.
Možda vi budete bolje sreće.
Tako je i bilo. Prijemni sam prošao, i fakultet upisao na nagovor Ljubomira Ljube Vračarevića, gde sam stekao još veća znanja i veštine koje će mi u daljem mom radu pomoći. Na fakultetu sam saradjivao sa velikm stručnjacima iz domena našeg sporta od kojih sam bukvalno krao znanja. Život je tako namestio niz situacija, da ne diplomiram kao dil. trener relanog aikidoa, već kao dipl. trener borilačkih sportova i veština AIKIDO-a.
Život je hteo da odem u drugom pravcu, nekom mom pravcu, ali ne i da zaboravim odakle sam počeo.
Na dan sahrane Ljube Vračarevića službeno sam bio angažovan, i nisam mogao prisustvovati sahrani, ali sam u svoje ime poslao telegram saučešća, na staru dobru adresu Slavujev Venac 1a WCRA.
Zahvaljujući njemu i njegovoj viziji, kao i pogledu u budućnost,
ja se danas sa punim pravom potpisujem, kao diplomirani trener borilačkih sportova i veština.
Za sve što sam postigao i dostigao u svom životu, jedino mogu da se zahvalim pokojnom i večnom LJUBOMIRU LJUBI VRAČAREVIĆU, LEGENDI KOJA I DALJE ŽIVI.
S' poštovanjem
Vladimir Speedy Savic
Poslednji Urbani Samuraj
dipl.trener borilačkih sportova i veština.

BIO SAM U DRUŠTVU GENERAL PUKOVNIKA STEVANA MIRKOVIĆA

( Učesnika NOB-a i bivšeg nacelnika General Štaba JNA).
Uvek sam se razlikovao od drugih. Nikada nisam išao u stadu ovaca ni privatno, a ni službeno. Ako su svi išli desno, ja sam išao levo. Ako su svi klicali jednom, ja sam ga bojkotovao. Nisam nikada bio po onoj narodnoj: "gde sva raja, tu i mali Mujo".
Nisam želeo da me novokomponovane patriJote, oblikuju kako su oni želeli i hteli. Nisam želeo da učim novu izmišljenu istoriju i propagandu onih, koji su do juče kroz istoriju bili saradnici okupatora, kolaboracionisti i izdajnici.
Zato je Vladimir uvek imao svoj pravac.
I tako dok oko sebe gledam pomodar patriJote, pomodar profesionalce, i druge kompletne idiote, uvek sam se ponosio time sto nisam po difoltu. Dok su drugi izlazili po splavovima, moj izlazak bila je kafana Pavle Korčagin u sklopu GO Zvezdara. Kafana uradjena u znak sećanja na bivšu SFRJ.
Kafana je cak imala i svoj tzv plavi voz, deo za sedenje u plavim foteljama, a oko Vas sve slike Tita i drugih drugova.
Kafana gde su se okupljali i stari i novi komunisti.
Knjiga milion, dok se ispija kafa da se procita nesto pametno i zaboravljeno poput onog šta je to radnicko samoupravljanje, organizacija rada u drustenim kolektivima, do Marksizma itd. Tu sam i upoznao general pukovnika Mirkovic Stevana. Dolazio sam tu i u civilu, i u uniformi. Pre i posle posla, a boga mi kad bi mi javili da je general Mirkovic tu, presao bi Ruzveltovu popio sa njim domacu kafu uz obavezan ratluk. Mnogo prica i dogadjaja iz NOB-a od njega sam saznao. Od momenta kad je pristupio Partizanima do njegovog penzionisanja sa mesta nacelnika GŠ 31.12.1989. Sedeći jednom tako u bašti Korčagina sa generalom Mirkovicem pitao me je: "a ovi tvoji, nepraveti problem što sedis sa komunistom"?! Odgovorih mu: "generale niti ko pita, niti koga to zanima". Odgovorio mi je uz osmeh: "vreme strucnjaka, a i kome smo mi zanimljivi ja mator i penzionisan, a ti mlad".
Umeo je tako danima da sedi za stolom, pije domacu kafu, cita dnevnu stampu i puši drinu bez filtera. Stalno je govorio i bio je kivan na novopečene starešine visokih činova u Vojsci i Policiji, da smo mi ovako vodili službu, nikada drzavu nebi imali. Često je govorio državu smo čuvali od spoljnog neprijatelja više, nego od unutrašnjeg. Unutrašnji iz naših redova potpomognut spoljnim neprijateljom, razbio je ono zašta smo se mi borili i krvarili. Nismo bili dovoljno jaki i spremni da adekvatno se tome suprostavimo. Koliko mu je bilo teško zbog raspada SFRJ govorio mi je moj Vladimire da sam ja bio 1991 nacelnik GŠ nebi došlo do rata i SFRJ se nebi raspala. Nakon jednog tv gostovanja čini mi se kod Olje Bećkovic general Mirkovic bio je izrazito oštar povodom pitanja ako se dobro sećam o raspadu SFRJ. Posle par dana okupili se drugovi u Korčaginu. Vodi se priča o Mirkovicevom gostovanju. Sedim za stolom pijem kafu i slusam drugove..malo se nasmejem, malo se uozbiljim...U jednom momentu iza njihovih ledja pojavljuje se general Mirkovic. Oni opleli po njemu kako mozda nije trebao tako, kako je mogao ovako, a u jednom momentu samo im je sa ledja rekao sve bi ja Vas na vojni sud, pa dali je u redu da mi sudite, a da nisam prisutan. Nastao je smeh.
Bilo je dana kada je general pukovnik Mirkovic zamisljen dok sedi sam i ispija kafu. Bilo je dana i kada se salio, ali bilo je dana i kada je žalio što vise nije ono sto je bio, jer je bio uveren da je jos mnogo toga mogao da da narodu i drzavi.
General pukovnika Stevana Mirkovica zadnji put sam video 04. Maja 2014 godine na polaganju venca Maršalu Titu u kući cveća, kojom prilikom sam za TanJug dao izjavu, a povodom smrti najveceg drzavnika koga je balkan imao. ( izjava data tanjugu moze se videti na mom you tube cannalu Vladimir Speed Savic). Nakon davanja izjava ispred kuće cveća moj general i ja smo se pozdravili poslednji put. Vec se otezano kretao. Pri kretanju su mu pomagala dva ratna druga. Jednom drugom kao vojnici pozeleli smo dobro zdravlje.
26. Septembra 2015 godine, na internetu sam pročitao vest, danas u toliko i toliko časova u Beogradu premino je učesnik NOB-a, nacelnik GŠ JNA General pukovnik Stevan Mirkovic.
Naš poslednji susret ostao mi je u najlepšem sećanju. Ispred kuće cveća general me je upitao: " Savicu da li si napredovao u službi"?!
Odgovorih mu: " nisam generale, a kako stvari stoje i neću". Uz osmeh mi je odgovorio : " I nećeš napredovati, a znaš zašto? Zato što si komunista kao i ja, ako odeš u bradonje napredovaćeš". Odgovorih mu: " generale nikad moja noga u bradonje otići neće".
Poslednji naši osmesi, poslednji pozdrav za dugo pamćenje i sećanje na general pukovnika Stevana Mirkovića, učesnika NOB-a i nacelnika GŠ JNA..
S'poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
Dipl.trener borilackih sportova i veština.

KAKO SAM UPOZNAO GENERAL MAJORA JOVU KAPIČIĆA ( Upravnika Golog Otoka i oficira OZNE)

Kao sto sam vec pisao u svojim predhodnim blogovima, u policijsku stanicu Palilula iz granicne policije presao sam 1.Novembra 2008 godine. Moj teren na kome sam dugo godinama radio, bio je od Ruzveltove do Takovske i od Ilije Garasanina do Cvijiceve ulice. Ceo kvart sam obicno držao sam. Sam kvart bio je poznat po tome sto je u centralnom delu grada, i po urbanim legendama koji su ziveli i zive u njemu, preko pevača, glumaca, sportista, političara, umetnika itd. Radeći na pozornici i sektoru na kojoj je davno počeo da radi i svoju karijeru da gradi Radovan Stojčić Badza pokojni zamenik ministra unutrašnjih poslova RS, na svakom ćošku sam od starih sugradjana slušao o njegovim dogodovstinama i hapsenjima. Takodje tu na tom sektoru odrastao je i ziveo Arkan. Što bi se reklo malo Dedinje u 27 marta . Vreme je prolazilo, dosta ljudi iz kvarta me je znalo, a pogotovo iz kluba penzionera sa kojima sam se najvise druzio. Kao sto napisah u svojim predhodnim postovima, dok su drugi policajci isli po kladionicama i jurili kratke suknje, ja sam sedeo sa penzionerima pio sok, slusao sta ima novo u kraju, slusao price iz njihovih zivota i lepo se provodio. Da se ne lazemo išao sam i ja po kafanama, obilazio i proveravao kafiće, ali najvise vremena sam bio sa mojom obavestajnom sluzbom, oni su bili moje oči i uši na terenu. Bilo je leto 2010 godine čini mi se Jul ili možda čak i Avgust mesec. Obilazio sam palilulsku pijacu jer su dzeparenja bila svakodnevna. Kreno sam duz 27 marta u pravcu Kraljice Marije, kada sam uočio jednog penzionera, mrsavog, vitnog, po njemu se videleo da ima bas dosta godina, ali vojnickog dobro drzeceg stava, kako zaslepljen jutarnjim suncem zeli da predje ulicu van pesackog prelaza. Zaustavio sam saobracaj, pomogao mu da predje ulicu. Zahvalio mi se i rekao TAKO RADI NAŠA SLUŽBA. Nisam znao ko je. Pitao me ko sam, zbog visine da li sam iz Crne Gore, rekao sam da nisam i da su moji Čačani. Pitao sam ga gde živi kaže tu u blizini. Nastavili smo priču o Beogradu, saobracaju i uopste o životu. Dopratio sam ga do ulice Stanoja Glavasa i zgrade gde je živeo. Poželeo mi je uspesan dan i tu smo se rastali.
Vratio sam se istom putanjom, dosao do nacionalne stedionice, stao sam i gledam sta se desava oko mene. U jednom trenutku prilazi mi vlasnica lokalne prodavnice i kaze mi: znas li kome si pomogao da predje ulicu? Ne, nemam pojma?! Pomogao si narodnom heroju generalu Jovi Kapičiću oficiru cuvene Ozne i upravniku Golog Otoka. Stvarno? Da njemu.
Au, od očuha i majke o njemu sam znao dosta. U mojoj kuci se o njemu pricalo sve najbolje. Dosao sam kuci, ispricam majci, ona se nasmeje i kaze mi kada ga opet vidis pozdravi generala od mene, i reci mu da je Aleksandar umro. Pozeli mu dobro zdravlje. Dani su prolazili ja sam obilazio kvart, ali nikako da stretnem generala. Jedan dan video sam ga ispred zgrade, prisao sam mu. Pozelo dobar dan, oslovio me je po imenu. Zacudio sam se, jer na uniformi stajalo mi je samo prezime. Smeje se, kaze da li te je nacelnik nagradio, ja mu rekoh jeste, rekao mi je da ste zvali stanicu. Kada sam mu rekao da mi je ocuh umro, u ocima i po grimasama lica, video sam da su se dobro poznavali, i da mu je bilo tesko.
Kapetan Milenkovic Aleksandar i ja bili smo zajedno u Ozni. On je bio sa generalom Pekom Dapcevicem u Prvoj Armiji, odlican oficir.
Po tebi vidim da su ti i on i majka preneli sve ono sto jedan uniformisani pripadnik NAŠE SLUŽBE treba da poseduje. Krenuli smo da šetamo, malo po malo, ali onako dozirano oficirski, pricao mi je sacim su se sve susretali u karijeri dok su bili aktivni, i na koji način su stitili drzavu i narod. Znam da me mnogi ne vole, znam da o meni pričaju svasta, znam da nisam na dobrom glasu, ali to ti je Vladimire teret naseg poziva i posla. Posao nam je danas ne vole, da gledaju kako da nas sapletu, ocrne i ojade. Nas posao je da sve to prevazidjemo, proverimo i radimo najbolje sto mozemo. Drzava i narod je ono zasto smo se tvoj ocuh, ja i mnogi nasi borili da bi nekim drugim generacijama obezbedili bolji zivot sto smo i uspeli, dok se Jugoslavija nije raspala.
U sluzbi budi profesionalac, radi kao sto radis, iako je sad tu dosta ljudi koji u nase vreme, nebi do ulaznih vrata sluzbe dosli bez poziva, ima jos ljudi poput tebe. Neveruj nikome, proveravaj, slusaj sta drugi pricaju, alaniziraj i veruj samo samom sebi. Nista nije ni crno, ni bilo. Istina je nesto izmedju kao siva boja. Odlicno ti ovo ide druzenje sa penzionerima, dosta mozes da saznas i naučiš od nas bivsih. Rastali smo se posle jedno 40 minuta uz obostrane zelje za dobro zdravlje. Uvek sam ga oslovljavao sa generale, sto mu je po izrazu lica vidno prijalo. Dani su prolazili, sve redje sam ga vidjao.
Kada ga nisam vidjao, desavalo se da sretnem njegovog sina, proslavljenog kosarkasnog stucnjaka Dragana Kapičića i da po njemu pozdravim generala.
12.12.2011 godine, dan kada sam, koliko se sada secam bio kod kuce, gledao vesti, a udarna vest bila je danas oko..u ulici Stanoja Glavasa, napadnut narodni heroj general Jovo Kapičić. Napadač sa ledja pretukao je coveka u skoro 10 deceniji zivota i u krvi ostavio na asfaltu. UŽAS. Obukao sam se izleteo iz stana i otišao do Stanoja Glavasa. Tamo je vec bila nasa parola. Uvidjaj je radjen, tv ekipe itd, a ja sam stojao sa strane i nemo posmatrao da nebi ometao uvidjaj koji je radjen. U tom delu kamera nije bilo. Uspeo sam samo kad se sve zavrsilo da Draganu kazem pozdravi mi generala. Bez obzira koga nije voleo, mrzeo ali pretuci nekog u tim godinama, i ostaviti na ulici ravno je uzasu. Bilo mi je krivo sto taj dan nisam radio i sto sam bio slobodan. Da sam mogao samog sebe bi pojeo. Dani su prolazili vise ga nisam video. Od komsija sam cuo da se general oporavio, ali da mu je zdravlje kao zdravlje naruseno. Ne dugo zatim dobio sam novo radno mesto i promenili su mi teren. Generala vise nisam video. Dve godine nakon sramnog napada 09.12.2013 godine, svi mediji su preneli informaciju, umro je general major Jovo Kapičić. Bila mi je izuzetna cast i zadovoljstvo, bez obzira sta ko mislio o njemu, da sam imao prilike da upoznam tu istorijsku licnost, generala OZNE Jovu Kapičića i sa njim provedem krarko, ali lepo vreme u setnji i razgovoru.
OZNA SVE DOZNA.
S' postovanjem
Poslednji Urabani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
Dipl. trener borilackih sportova i vestina.