A U BEOGRADU NIŠTA NOVO...

Dolazeći ovamo posle skoro 9 meseci provedenih van ovih prostora, očekivao sam nešto, bar nešto malo bolje, u odnosu na ono što sam ostavio kada sam otišao. Iako su mi prijatelji govorili da je sve isto, i da se nista promenilo nije, ma koliko im verovao, iskreno sam se nadao da postoji jedna trunka nade za bolje, ali posle prve prespavane noći u svom domu, i prvog dana setnje ulicama mog rodnog grada, brzo sam sebe uverio u suprotno. 
Trunke nade za bolje sutra nažalost ovde nema.I dalje na tv na svakih 10 minuta, jedni ti isti likovi ispiraju milionima ljudi mozgove da će biti bolje. Posle njih idu i cuveni nezaboravni reality programi, sa učesnicima "idealnih" biografija, profesija i zanimanja. 
Prelistavajući dnevnu stampu i dalje stoje politička prepucavanja, optuzbe bez dokaza ili sa dokazima sa kojima ova sadasnja "reformisana policija" moze samo da se slika. Nakon politickih naslovica i textova obavezno ide crna hronika, a u njoj kao u filmu vidimo se u citulji. Deci skolskog uzrasta na tacni se nude sex, nasilje, kriminal, pa se posle neko čudi sto je postala svakodnevnica povećano vršnjačko nasilje medju decom. Umesto da nam deca gledaju kulturno obrazovni program, njima se nude reality, emisije crne hronike, dosije sa rekonstrukcijama zlocina, naslovne strane sa imenima i slikama ljudi, sumnjivih biografija koje deca dozivljavaju kao idole, i iste te likove oponašaju u skoli na ulici i kod kuće. 
Šetajući svojim gradom videh i dalje ljude u crnom ispred Vlade Srbije, koji i dalje protestuju zbog potapanja valjevske gracanice, a na koje niko pažnju neobraća. Skupa i luksuzna vozila na ulicama grada vise nisu hit, ocito je to postala svakodnevnica. Skupstina Srbije pozoriste u kuci gadjanja, vredjanja, prosrakluk, fizicki obracuni sve to kao u reality-ima, pa pored standardnih reality-ja, gradjani plaćaju i Skupština Srbija reality show.Sećam se izjave glavešina nindza popova koji su ljude u crnom ispred Vlade Srbije što godinama stoje okarakterisali kao sektase.
Idući dalje gledajuci grad u kome sam se rodio, skolovao, odrastao i radio osim jeftinog kineskog kičeraja u vidu idiotske fontane na slaviji, videh i vašarski okićenu nekadašnju evropsku metropolu moj Beograd. Pored kičeraja videh i našminkane ulice u vidu najjeftinijeg asfalta, pa se setih idu gradski izbori, a što je asfalt loš nema veze, bitno je da je nov, pa ako bog da dogodine ga opet radili iznova. Šetajući od skupštine grada ka terazijama, videh "mnogo zaposlenog sveta", svi onako muški rade po kafićima i bastama kafica bas onako junački tj udarnički. 
Sedoh u jednoj od bašti prestonickih kafica, naručih espresso, i dok ispijam svoj espresso slusam "zaposlene ljude" oko sebe. Svi kukaju posla, novca NEMA, racuni i skup zivot, nema se za ovo i ono, ali se za bleju u kaficima IMA.Zavod za zapošljavanje radno sposobne snage preselio se u kafiće. Lepo. Evropski. Moderno. Šetajući svojim nekadašnjim reonima gde sam godinama radio, nigde policajca video nisam. A pa da, ovi novi stručnjaci za bezbednost koji se zaposliše od 2012 pa naovamo, i koji brzinom svetlosti napredovaše u službi, zahvaljujući novom sistematizacijom radnih mesta za napredovanje kompletnih idiota, njima posao nije ulica, njima posao ili piskaranje jednog papira u kancelariji, u kladionicama, kaficima, ili da sede i kafenišu u stanicama ( cast onim starim marljivim vukovima naseg zanata koji su danas u manjini).
I dok policije nema, dilera ima na ćoskovima ulica, parkovima, blizini skola itd. Nažalost mnoge od njih lično sam prepoznao, iz nekih dobrih starih vremena. Rekoh sebi hvala bogu bar neko da radi na ulici, pa makar to bili i dileri ( moja ironicna konstatacija). 
I dok tako razmisljam sedeći u basti drugog kafica, vidim oficire iz uprave policije za grad Beograd, kako šetaju tražeći pesacku patrolu na terenu. Mislim se u sebi, sta ih trazite kada i sami znate, da i da hoce da rade ne mogu, novi "demokratski zakoni" vezaše im ruke. 
Ali ok, ko sam ja da se mešam u rad te "nove reformisane firme, i tih novih stručnjaka za bezbednost koji juce u firmu dodjoše, a brzinom svetlosti napredovaše i sa zvanjima, činovima i radnim mestima, preko poslušničko poniznih, klečućih, uvlakačkih kanala", a ne na osnovu znanja, zalaganja, truda, marljivog rada i rezultata rada.
Rekoh sebi, idem ja dalje da bezveze netrosim svoje vreme. Vozim se po svome gradu i gledam grad koji više ne mogu da prepoznam.
Na licima ljudi osmeha nema. Svi negde jure, žure. Stao sam kod jedne trafike, i onako u prolazu pitah jednog ubraznog zamisljenog lika kuda brate žuriš?!?! Odgovori mi lik bez razmišljanja : " ŽURIM U PI*DU MATERINU, eto gde žurim". Dobacih mu:" Mogu li sa tobom?!?! Dobio sam odgovor u vidu podignutog srednjeg prsta na desnoj ruci.Ja se nasmeja, a on nastavi tamo negde gde je pošao, a po njemu se vidi, da ne zna ni gde je pošao, a ni da li je došao. Izgubljen u prostoru i vremenu, ali ne svojom krivicom, vec je to stanje zaradio od tog BOLJEG ŽIVOTA, koji očito čeka od 2012 pa na ovamo, bas kao i ostali ubrzani likovi, koji jure ko muve bez glave ulicama nekadašnje moje lepe istorijske i kulturne prestonice, bez starta i cilja. Na ćoškovima ulica samo roštilji. Na ulicama nema više starih baka sa cvećem, rucno pletenim stoljnjacima, goblenima, nema ni uličnih svirača, nema ni kolpotera, ni starih kafedzija, kafana, nema ni urbalih legendi moga grada, nema nicega onog sto je krasilo moj grad. Sada je sve fesnsi i jeftin sund i kiceraj. Moj Beograd izgubio je izgled i dušu.
Ovaj grad vise nije moj grad, i u njemu se osećam kao stranac. 
I na kraju da završim stihovima Bore Djordjevica:
" Beograde, Beograde koji ležiš na dveju reka ispod Avale, žicom nek te ograde".
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
diplomirani trener borilačkih sportova i veština.

MIGRACIONO ODELJENJE... INFORMATIVNI RAZGOVOR SA MIGRACIONOM POLICIJOM ( ODOBRAVAJU ILI ME ODBIJAJU)....IGRA ŽIVACA...PLAY THE GAME

Moja noćna smena upravo je završena.
07,00 časova Valletta se budi, radnici dolaze na posao, a Ja neispavan sa hrpom papira odlazim u migraciono odeljenje. Dugačka strma ulica od kaldrme, koja vodi do migracionog odeljenja, deluje mi kao da umesto 800 metara ima 8 kilometara. Jutro je sučnano i veoma toplo. Nakon hladne noći, jutro upeklo a ja, ni na nebu ni na zemlji. Ispred migracionog kolona novih migranata postrojrna u koloni u dvoje, moja procena da nas ima tu oko 1000.
Na začelju sam kolone. Ispred mene maležani, tunižani, braća crnci iz svih afričkih država, bangladežani, pakistanci, indijci, mali, bali, libijci, sirijci, bosanci, makedonci, dva crnogorca i mi SRBI.
I kao u kultnom filmu "Most na reci Kvaj" stojimo u redu, dok policajac kao da smo u zatvoru šeta od početka do začelja kolone, sa rukama na ledjima i svakog odmerava. Sve kao u kultnom filmu, samo što mi za razliku od likova sa filma nismo zviždali.
07:30 migraciono tj po njihovom ATC otvara velika drvena zelena vrata. Ulazimo u paru. Na pultu namrgodjeni migracioni policajci u čijim pogledima i stavu se vidi velika netrpeljivost prema svima nama. Za gradjane zemalja trećeg sveta odeljenja su u podrmu, a prostorije gde ulazimo nalik sobama i hodnicima centralnog zavtvora. Za gradjane EU koji su otišli desno od nas, da se prijave osmeh, ljubaznost, sredjene prostorije, hodnici, a za nas ovamo...Ok, dolazim do pulta i dobijam broj B 89, znači pola dana cu presedeti tu jer brojevi idu od A1 do A99, pa kreću brojevi na slovo B i tako redom do zadnjeg slova abecede.
Neispavan, umoran sedim sa ljudima u malom ćumezu gde su nas nabili kao svinje u obor. Uz dužno poštovanje svim narodima i nacijama, ali jedino mi sa balakana što smo mirisali, bili okupani, doterani, ispeglani i sredjeni. Svi ostali su smrdeli kao da se nikad okupali nisu.Vrućina je, klime za nas u ovoj prostoriji nema, svi se znoje, a smrad od ovih drugih sve je jači.
Slušam komentare i pratim rad migrantske policije. Najviše paznje obraćam, kakav odnos imaju prema našim ljudima sa balkana. Bosanci su došli red, dve porodice jedna iz Republike Srpske a druga iz Federacije kanton Sarajevo. Slušam pitanja: zašto ste ovde? Razlog vašeg emigriranja? Da li je politički, ekonomski, socijalni, polni, rasni, verski? Osudjivani? Zašto Malta? Da li ste pokušavali već u nekoj drugoj zemlji EU? Učestovali u ratu na prostoru bivse SFRJ?! Da li ste bili pripadnici oruzanih snaga vaše zemlje?! Ista pitanja dobijaju i makedonci, crnogorci, i srbi. Slušam odgovore koje daju, korpucija, kriminal, male plate, politički ološi, borba za egzistenciju, trazimo bolji zivot za nas i nase porodice, želimo da zaradimo i pomognemo kućama. Dok slušam odgovore u sebi govorim POGREŠNI ODGOVORI. I na žalost bio sam upravu. Dve bosanske porodice njih 8, 4 makedonca 2 crnogorca i 15 srba momentalno su ODBIJENI.
Rok da napuste Maltu kako za koga od 24, 48, 72 do 96 sati za porodice.
Žene plaču, deca vrište, nećemo kućama ovde imamo lep život koji kod kuća nemamo, muževi i očevi pokušavaju da ih uteše, a u grlu im stala knedla. Rok za aplikaciju je do 70 dana od dana ulaska na Maltu. Ukoliko dodjete ranije ako je navala velika, vraćaju Vas da dodjete sutra i tako do isteka roka, jer da se ne lažemo niko ne voli migrante pogotovo ekonomske i socijalne.
Slušam gledam, teško mi je ali nisam u mogućnosti da im pomognem.
Dosao sam i ja na red. Predajem papire na šalteru. Policajka iz migracione policije gleda čita moj CV, inače meni je zapala ta za koju važi da je najarogantnija, najbezobraznija. i bezosećajna osoba kojoj u podcenjivačkom pogledu piše " MRZIM MIGRANTE. Razmišljam pustim li je da me bilo šta pita, postaviće autoritet, i neću navesti vodu na svoju vodenicu. Samo što je zaustila da me nešto pita, na njenom vratu vidim zlatni lančić sa imenom Nataly, a na levoj ruci burmu. Aha zoveš se Nataly i udata si. Super.
Ako išta znam znam sa ženama.
Krećem u napad, ma da slobodno se može reći flert.
Krećem sa pričom u nameri da ne može da dodje do reči ,da je zbunim, pošto glasno pričam i da pocrveni jer prostorija je mala, do nje su kolege, a iza mene armija migranata. Osmeh mi je na licu dok joj se obraćam: Ćao Natali bas imaš lepo ime. Od kako sam došao ja lepšu maltežanku video nisam. Imaš bistre oči kao ovaj mediteran. Imaš jako lep osmeh ( a uopšte se nije nasmejala). Hvala bogu pa sam na red došao, kod tako lepe žene ( ružnih žena nema, ali Natali nije ni ž od žena koje se meni dopadaju). Gleda me u čudu. Diskretno gleda kolege. Neprijatno joj je. Ja fin kulturan, ne može da mi odgovori, niti da me ućuti tj prekine.
Baca pogled iza mene i vidi podsmehe ostalih migranata. Crveni. Ruke joj su se zatresle, jer je očigledno da ju je bio blam. Na kraju dodajem, jao izvinite i Vi Natali i Vaše kolege, tek sad vidim burmu, moja namera nije bila loša, nisam želeo da vas uvredim, ili dovedem u neprijatnu situaciju, samo sam hteo da Vam udelim kompliment kao dzentlemen iz zemlje trećeg sveta, dami iz zemlje prvog sveta, jer ja kad vidim lepu ženu ne mogu a da joj ne udelim kompliment. Moje papire je listala rukama dok je pogled umesto u papire, zbunjeno bio usmeren na mene. Naravno imao sam sve regularne papire, ali ako hoće da Vas odbije, a to sam zakljucio na osnovu ljudi ispred mene, primetio sam da na jedno postavljeno pitanje odma postavlja 3-5 potpitanja, nedozvoljavajući da joj odgovorite na pitanje do kraja, a kamoli na potpitanja. Taktika koju sam primenio bila je prosta, zamenio sam uloge, ja sma bio u njenoj poziciji, a ona u mojoj, matirao sam je. Fasciklu sa mojim papirima je štiklirala, što mi je i bio cilj.
Čekam u sledećem redu drugi deo razgovora.
Moja fascikla dolazi do drugog policajca. Ljudi koji su iz moje branse tj koji su se bavili poslovima kojima sam se i ja bavio kod svojih kuća, obično u CV ne navode te poslove, već navode obične poslove da su tokom svog života radili.
Moj CV je napisan onako i ono što ja zapravo jesam. Ko je sam poslove u životu radio. Koliko dugo. Kojim veštinama raspolažem. Koja znanja posedujem i ko sam zapravo ja.
Ispred mene 20 u redu. Svi prolaze. Došao je red na mene. Uzeo je moj CV pročitao i samo mi je rekao Vi gospodine izadjite iz ove prostorije, blago desno prva vrata levo.
Ustao je kreno sa mojom fasciklom ispred mene.
Nasmejao sam se. Znam u napred Vladimire sada ćeš malo da pričaš sa njihovom službom bezbednosti. Tako je i bilo.
I kao u američkim filmovima, sto, stolica sa jedne strane, stolica sa druge strane, desno od mene staklo i to ono vakumirano. Opa lepo iza tog stakla neko gleda, sigurno je ozvučen prostor, taman da se ispričam sa ljudima. Smejem se. Sedam ulaze dvoja prepotentnih u odelima namrgodjeni. Pozdravljam ih ljubazno i sa osmehom na licu. Njima nije do smeha, a meni jeste, jer znam šta će me pitati. Posle dobar dan gospodine, mi smo služba bezbednosti, želimo da vam postavimo neka pitanja. Kazem izvolite. I krenuše pitanja ista ona koja sam znao da će me pitati i koje sam čuo u čekaonici. Bili ste to i to, posedujete te i te veštine, imate iskustava u tome i tome. Imate lepu sportsku karijeru itd itd ( dok jedan priča drugi na lap topu gleda moje you tube snimke) recite nam razloge vašeg napuštanja vašeg posla i dolaska ovde i zašto bas Malta?!
Vidite zasitio sam se svega, oduvek sam želeo da živim na mediteranu pored mora na ostrvu. Vaša istrorija i kultura je meni fascinirajuća. Sama arhiktetura i gradjevine koje posedujete mene vraća u vreme vitezova. Želeo sam da promenim sve u svom životu, a koliko sam čitao na intenetu mnogi ljudi kažu najbolje za nov početak izabrati ostrvo i atraktivnu destinaciju.
Usledila su pitanja koje su postavljali ljduima sa balakana. Iako su svi oni kukali na plitičare, kriminal, korupciju, male plate, kukali na svoje države, vlade, socijalno ekonomsku egzistenciju, ja sam sve govorio suprotno, ma koliko u tom očaju i besu prema kompletnim idotima, zbog kojih sam sve napustio i došao ovamo, nisam želeo prvo da ponižavam svoju državu, svoj narod i sve ostale pa i moje KOMPLETNE IDIOTE, jer time bi i sebe ponizio i prošao bi kao svi drugi sa balakana ispred mene. Niko ne voli da čuje da ste pobegli iz svoje zemlje, da u Vašoj zemlji ma koliko oni znali vlada haos, kriminal , korupcija, koliko je ekonomska i socijalna politika loša ,niko ne voli i ne želi ekonomske i socijalne slučajeve, a pogotovo da im kažete došao sam ovde da radim i da šaljem kući novac, to Vam je odma karta u jednom pravcu nazad ka kući.
Moje KOMPLETNE IDIOTE ja ću na moj način da rešavam verbalno, ali pred strancima, stranoj službi bezbednosti sve što je moje najbolje je, pa makar i najgori bili kao što i jesu KOMPLETNI IDIOTI. Učen sam da prljav veš iz kuće ne iznosim napolje, pa u skladu sa tim nepada mi napamet da pred stranom agenturom u stranoj državi, štetim ugledu svoje Srbije kojoj sam časno i pošteno služio svih tih godina, noseći grb i njenu zastavu na svojim ramenima. Srbija se nebrani samo u ratu, ona se u tzv prividnom miru u kome se nalazi brani na razne načine, a jedan od njih je kakva god da je moja Srbija to je najbolja zemlja na svetu i nabolji narod bez obzira na sve KOMPLETNE IDIOTE koje ima. Ako je drugi gaze, vredjaju, ponizavaju, potcenjuju, ja necu. Ja najmanje imam prava da to radim, jer me je moja Srbija podigla, gajila, skolovala, hranila i zaposlila. Ja sam se dva puta zakleo svojoj drzavi i narodu na vernost, odanost, zaštitu njene celovitosti, integriteta i nezavisnosti, da sam spreman da za nju i poginem, pa ako bi ista o njoj ružno rekao stranoj agenturi, stanoj drzavi i strancima, ja nebi bio to što jesam, i što ću biti do kraja svog života.
Na pitanje kolika mi je plata bila u Srbiji i koliko ovde očekujem da zaradim i čime ću da se bavim, odgovorio sam kao što ja znam koliko je vaša plata ovde, takoće te i vi znati kolika je moja plata bila tamo, koliko znam to je privatno i lično pitanje i na njega nisam dužan da odgovorim. Klimnuli su glavom potvrdno. Jes bravo za mene. Ovde očekujem da zaradim za normalan život, a radiću u kompaniji na papiru, koji ispred Vas. Pogledali su naziv kompanije, pogledali se, pogledali su mene, ustali pružili ruku i obratili mi se mr Savic welcome to Malta. Mr Savic vi ćete sada preći u prvu kancelariju gde će vas slikati, uzeti vam otiske, ma šta Vam pričamo kada znate sve kolega da vam otvorimo dosije i što se nas tiče vi ćete papire dobiti. Na kraju su se nasmejali, ali sad sam ja bio ozbiljan, a oni zbunjeni. Jbg držim do sebe. Dok sam ja imao osmeh na licu, oni su glumili veličine i nadobudne face.
Kada sam ih matirao, i kada nisu mogli da dobiju dogovore na osnovu kojih bi me odbili, odkazali boravak i pravo na rad, sada se smeju, sad smo još i kolege, e sad se VI smejte, a ja odo dalje.
Dosije mi je kompletiran.Plavi papir je u mojim rukama.
Lična karta za strance mi je na sledećem stepeniku.
Iako sam bio iscrpljen od dvanesto časovnog aktivnog nocnog rada, celodnevnog čekanja, razgovora, razmisljanja, analiziranju mojih sagovornika,odgovaranja na sva pitanja, nisam sebi dozvolio da metlano i fizički klonem, niti da me mentalno slome i time što ću im odgovre davati po difoltu prosečnog ubijenog migranta koji bukvalno, jadnim odgovorima moli za njihovu milostinju da se sažale i ostane ovde.
Naprotiv držao sam do sebe. Ispred njih sam bio jak, pokazivao sam im ono što nisu očekivali da vide od jednog migranta iz Srbije. Iako u dubini moje duše bio sam kao i svi ti ostali migranti razočaran u sve i svašta, ubijen u pojam, nezadovoljan, besan, kivan, ljut, moj ponos i inat nije mi dao da pokleknem.
Ako kod kuće nisam pokleknuo pritisku, ucenama, ponizavanju KOMPLETNIH IDIOTA, neću ni ovima ovde da kleknem i da se poklonim. Ja sam to što jesam i nepada mi napamet da budem ono što nisam.
.Da se ne lazemo mogao sam ja da pozovem i da idem laksim putem, ali to nebi bio ja. Hteo sam da idem ovako do kraja i išao sam.Nikada se na nikoga nisam pozivao pa nisam ni tada.
17,30 časova je, sa plavim papirom napuštam migraciono. Krećem se Valletom iscrpljen i umoran. Kome je od prolaznika gledao posmilio bi da sam narkoman, razmisljam dok idem i spavam, hodajući u pravcu svog stana
Šta me briga šta drugi misle dok prolazim pored njih, ja sam svoje zbog čega sam došao obavio i završio, a oni nek se J*BU.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.

SAM POČETAK... MOJ PRVI POSAO NA MALTI...

Sam dolazak u nepoznato tog 21 marta 2017 godine za mene je bilo veliko iskušenje, ok i veliki stres. Iako sam sve i svašta prošao u životu ( više ružnog nego lepog, jbg tako mi je očito zapisano), uopšte nije bilo lako.
22 mart je osvano. Nalazim se u svom novom stanu.
Sunce sija,more tirkizno plavo, talasi se čuju, a celo stan prazan.
Gledam u novčanik, ok ima se za neki početak, ali ne dovoljno.
Sve je ovo lepo raj za oči, odmaranje provod, ali ovde nisam došao na odmor i uživanje. Posao na koji sam došao naravno preko SRBA, baš tog 22 marta kada sam trebao navodno da počnem da radim, već su primili drugog iako sam imao garancije da me posao čeka. SRBSKA POSLA. Zlatno pravilo zaobidji srbe u inostranstvu u širokom luku.
Lepo, znači opet Vladimire Sam Protiv Svih. Super. Krećemo od NULE.
Malta sama po sebi egzotična turistička destinacija.
Poslovi koji se najčeće nude konobari, perači sudova, sobari, kuvari, recepcionari, čistači, i naravno gradjevinski radnici. Konobar nisam, ugostitelj nisam, kulinar nisam, od gradjevinskih poslova ni ekser ne znam da zakucam, za sport i borenje oni su nezainteresaovani, a i ono što imaju je totalno amaterski. Šta mi preostaje?!? Potraga za agencijama koje se bave poslovima bezbednosti. Idem od jedne do druge. Gde god sam došao na razgovor, predadao CV, odgovor je bio Vi imate mnogo iskustva za nas, znate mi smo klasične čuvarske službe, i obično zapošljavamo penzionere kao part time ( dodatni posao), ali pokušajte kod Djovanija u Signal 8, on će Vas sigurno primiti, on radi malo ozbiljnije poslove,inače pukovnik u penziji malteške policije.
E sve si mi rekao. Ništa, na telefonu palim google mape, da vidim koliko je ta Birkikara udaljena od mesta gde se nalazim. Milina par kilometara idem peške. Em je zdravo, em upoznajem zemlju gde sam došao. Prevoz da plaćam neću. karta je dva evra, što znači da odem i da se vratim ukupno 4 evra, a računica iz novčanika kaže pazi i štedi na svemu, ovde si bukvalno sam. Sunce sija, mnogo je vruće .
Od Vallette preko Il Hamruna do Birkikare krećem se lagano.
U rancu flaša vode od dva litra i pešači, kao nekada na borbenim obukama koje sam prošao. Prolazim gradove, ulice, zapažam neke meni u tom momentu bitne detalje, zaustavljam ljude, raspitujem se o svemu i svačemu dok idem ka toj Birkikari. Slušam Gunse i marširam, baš kao nekada, kada sam počinjao. Sećanja naviru, mojih odeljenja, vodova, komandira, komadanata, drugova iz stroja, ali ovaj put nema nikog, ovaj put ka cilju marširam sam sa sobom, znajnem i iskustvom koje sam stekao svih tih godina. Ulazim u neki kafic da popijem kafu. Pitaju me odakle sam. Kažem iz Srbije. Izadji iz lokala ne služimo SRBE. Malo dalje odatle vidim pekaru. Hteo sam da pojedem picu. Kako sam prišao i naručio picu, dobih isto pitanje odakle si ?! Iz Srbije. Ne služimo srbe. Pitam zašto? Čemu tako ponašanje?! Dobih krajnje ironičan i ciničan odgovor: " 21 marta na dan kada sam sleteo u gradu Budziba, poznat kao mala Srbija, baš taj dan, jedan srbin vozeći auto oglušio se o naredjenje policajca da poštuje obavezan smer, izašao je iz kola udario policajca, policajac glavom udario u ivičnjak i nalazi se u komi". Milina. Pomislih kakav sam baksuz. Šta sad da radim. Ceo dan ništa nisam jeo, gde god se okrenem taj dan NE SLUŽE SRBE. Odmazda i to kolektivna. Za razliku od nas, oni svoje policajce vole i poštuju, jer su oni plaćeni da ih štite i brane, i zbog jedne budale naše, ja sad trpim odmazdu. Ništa, ajde ti Vladimire gde si pošao, pa ako te i tamo odbiju J*BI SE.
Dolazim do agencije. Tražim Djovanija, kažu nije tu. Ko ste, ta ste, kako ste došli do nas, da li ste već bili u drugim agnecijama i pitali za posao, zašto baš mi itd.
E paz da vam ne kažem bio sam tu i tu, oni mi rekli nisam za njih, pa me uputili kod Vas. Odgovorih jedan moj poznanik zna za Vas, pa me je upito na Vas. Predajem papire cv, potvrde da nisam osudjivan u Srbiji, diplomu trenera borilačkih sportova, medjunarodnu instruktorsku licencu za instruktora borenja. Kažu sačekaj. U stomaku mi mučnina. Pregladneo sam. Od vode koju pijem muka mi je, a da je non stop pijem necu, jer mi je zeludac prazan.
Ali ok znam koliko mogu da izržim. Ko se nadao da nigde neću moći da kupim da jedem, inače poneo bi sendvič ili neko voće.
Ispred vrata izlazi krupan visok čovek bele kose i brade. Pitam me Vi ste Vladimir? Ja sam, udjite ja sam Djovani. Sedim preko puta njega. Gleda mi papire, you tube snimke, oficijalni fb profil, studira me. Klasična pandurčina. Nakon 5 min obraća mi se. Ovo je više nego odlično. Imaš više iskustva, zvanja i znanja nego cela naša ovde policija i vojska. Primam te. Početni sat pošto nemaš papire ti je 4 evra po satu. Čim sredimo papire imaćeš 4,5, ako hoćeš više možeš da radiš na vratima klubova, tu dajemo 5 i 5,5e po satu.
Ne, hvala Vam klubovi, narkomani, ludaci, alkoholičari hvala lepo. Dosta mi je takvih budala u životu. Ok imam za tebe jako bitan i važan objekat u glavnom gradu, budući tržni centar najveći na mediteranu ARKADIA, upravo se gradi. Tamo je jako skupa oprema, nameštaj, materijal, alati i sve drugo.
Posao znaš, iako te prvi put vidim, ja ti verujem, vidim ko si.
Sutra počinješ jel to OK? Naravno da jeste.
Realno 4 evra po satu za Maltu je jako malo, da ne kazem podcenjivački, ali šta je tu je, igra je počela, znam zbog čega sam ovde nazad nema, zagrizi, kidaj i napred. Da bi došao do plate od 1200 eura prvih mesec dana, radio sam svaki dan po 12 sati bez slobonog dana. Kada nemas papire, nema praznicnog rada, nema prekovremenog rada nema dodataka, bonusa nema ničega. Ok ni kod kuće mi nije bilo bolje. Ko je smene želiš da radiš? Kažem noćne. Danju spavam, noću od 19 do 07 radim. Prva plata je za 45 dana. Milina rekoh u sebi. Došao je 23 mart počeo sam da radim. Prva smena, zaduženja, procedure šta kad gde kad i kako sve ispisane do najsitnijeg detalja. Meni smešno jer sve to znam , ali razumem ih, ovaj posao ovde, rade i oni koji bezbednost nikad videli nisu.
Objekat je pokriven sa 245 kamera. Svaki ćošak se vidi.
Noću šetam obilazim, proveram, baš kao što sam radio i kod kuće. Iako je bilo jedno mesto za odmor, nije mi padalo napamet da spavam. Dani su prolazili, ja sam jako brzo upoznavao ljude, sve osim vlasnika i menadzmenta. Došao jedan dan, nekoliko dana pred prvu platu, a ja bez i jednog evra u dzepu. Da zovem kući i kažem saljite prvo ne ide, nemaju, a drugo ja sam ovde da bi njima slao, a ne oni meni. Razmišljam šta da radim. Gledam niz ulicu do objekta gde radim restoran. Ma idem do njih, pitaću ih da mi daju da jedem, pa kad bude plata platiću im, a kao garant da ću im platiti založiću svoj pasoš, ionako on više za mene nema nikakvu vrednost. Država kojoj sam sve dao, postupcima kompletnih idiota oterala me je iz zemlje koju mnogo volim. Prilazim konobaru, govorim mu šta želim. U bašti iza mene dok sam prilazio, snimio sam neke ljude u crnimo odelima, naočarima i ne tako divnog pogleda.Konobaru hvatam pogled koji ide preko mog ramena, i kako tamo iza mojih ledja očima pita te likove za stolom, da li može. Po njegovom pogledu vidim da je dobio potvrdan odgovor. Rekao mi je da sednem u baštu. Ledja sam namerno okreno tim likovima, jer ko zna ako ih pogledam čudno, ili više puta možda pomisle da provociram, dodje do problema, strana država ja bez papira i problem u najavi. Ispred mene stiže oval mesanog mesa, salata, dezert i koka kola. Završio sam svoj ručak. Ustajem, krećem ka konobaru da ga pitam koliko sam dužan sa pasošem u ruci, u nameri da mu dam pasoš kao garant. Iza njega pojavio se vlasnik ( sada moj drug Jerramy) ništa nisi dužan. Svaki dan kod nas imaš besplatan ručak. Molim? To što si čuo, i na loše srpskom jeziku kaže BRATE. Ja se nasmejem, zahvalim se i kazem mu hvala BRATE.
Vratio sam se na objekat. Šetam, razmišljam o svemu i svačemu. Posle par minuta, na objekat ulaze likovi iz bašte restorana. Reko opet milina, šta li sam sad z*srao. Aj videćemo.
Pitam ih ko su, i govorim da je zabranjeno zadržavanje na objektu nepoznatim licima. Smeju se i predstavljaju ja sam vlasnik ovog objekta Antuan, ovo je Stiven direktor za bezbednost, Derajn operativni menadzer i Dejvid budući direktor celog ovog objekta.
Mi smo ARKADIA TEAM, i pripadamo Holding Korporaciji MIZZI GROUP u vlasništvu moga oca Moreusa Mizzi-ja.
Odgovaram drago mi je i predstavljam se. Iz torbe vlasnik vadi tablet poziv me da vidim neke snimke. Pita me da li sam ja na njima?! Opet odgovaram, da to sam Ja. Mi ovaj objekat gradimo vec dve godine, ni jedan radnik obezbedjenja ovako savesno nije radio posao kao VI, svaka čast. Ko ste vi? Odakle ste? Čime ste se bavili?! U torbi sam sa sobom uvek nosio kopiju CV u nadi da ću naći plaćeniji posao, koji sam im predao. Odvojili su se sa strane. Većaju, dogovaraju se, čitaju. Uzale u kancelariju. Pozivaju me. Pitaju me da li sam ja ovaj sa you tube cannala Vladimir Speed Savic koji je naveden u CV, odgovaram ja sam. Gledaju mi oficijalni fb. Pogled im je zadivljen. Vladimire da li bi ti radio za nas direktno?! Kako to mislite radio?! Lepo mi, Vam damo ugovor o radu, završimo papire, Vaša cena rada biće ** fiksna plata toliko, a rad vikendom po satu po ceni **. Nisam dugo razmisljao, odgovorio sam im da hoću. Sutra radite noc ovde. Budite u 18 časova sa svim vasim papirima, ovde kod nas u kancelariji. Tako je i bilo. 8 Maj stižem 5 minuta ranije od dogovoreno vremena.
Oni zadivljeni , svaka čast ne kasnite.
Sedim, ispred mene hrpa papira.
Molim Vas potpisite svaki papir gde je vaše ime, i dajte nam Vaše papire.
Mogu li da pročitam šta potpisujem? Naravno samo izvolite Vladimire.
Svaki papir sam potpisao, a u njemu tj na njima sve piše sve to meni ide u korist. Dok sam potpisivao, Antuan je telefonirao.
Ok Vladimire sutra kad zavrsite smenu dole niz ulicu migraciono, sva svim ovim papirima idite da aplicirate za vašu ličnu kartu, koja vam je radna dozvola, boravak i sredstvo za legitimisanje, ako bude nekih problema zovite me. Migraciono puno kao oko, a dole pored svih onih bangladezana, indijaca, sirijaca, indonezana, pakistanaca, libijaca i mi srbi. Milina. Došao sam na red. Predao sam papire, uzeti su mi otisci, slikali me za dosije sve u fulu, i naravno od kolega iz migracione policije pitanje: " kolega Vladimire, zasto ste vi emigrirali sa ovakim iskustvom, poslom koji ste radili, sportskom karijerom?! Ako možete objasnite nam. Odgovor mi je bio kratak, ma koliko u tom momentu osećao bes i prezir prema kompletnim idiotima, zbog kojih sam ovde, nisam hteo da kukam i pljujem po zemlji koja me je rodila, gajila, skolovala, obucavala i hranila.
Nisam pričao ono što su svi ispred mene govorili, samo sam rekao želeo sam da nešto promenim u svom životu, i živim na mediteranu. Volim more, sunce i primorski način života". Pogledali su me nasmejali su se, zahvali se na odgovru. Prilikom davanja plavog papira koji je korak do lične karte, poželeli su mi dobrodošlicu na Malti.
Došao je dan kada su me pozvali dodjem u migraciono i podignem svoju ličnu kartu. Red je bio jako dugačak. U jednom momentu na kraju reda čujem policajca migracione policije: " MIZZI GROUP ARKADIA, mr Vladimir Savic It was here"? Javljam se preko reda prolazim, dobijam ličnu kartu.
Dolazim do objekta Antuan me čeka i smeje se.
Pita me i kako je bilo preko reda podici ID ?! Smejem se kažem VIP .
Odgovara mi "ARKADIA uvek ima prednost u odnosu na druge, sad zvanično dobrodošao u ARKADIA TEAM MIZZI GROUP direktore za bezbednost ( kod nas direktor za bezbednost objekta je šef obezbedjenja) našeg tržnog centra, izvolite rešenje za Vaše radno mesto i srećno vam bilo".
Osmeh mi je na licu, a u očima suze.
I ovaj put sam uspeo sam protiv svih.
I ovaj put sam pobedio sebe i dokazao koliko mogu i ko sam.
Ono zbog čega sam došao, ostvarilo mi se, kada sam se najmanje nadao.
I kao što kaže text pesme " život ide dalje, drumovi me vode, takvi kao Ja se uvek dočekaju na noge" ....
Sve što treba nekome u životu je da ima veru u sebe, svoj uspeh,
samopouzdanje i nikako i nikada, pokleknuti red preprekama, koji im se nadju na putu. Put do zvezda je težak i trnovit.
U životu uspevaju samo najodlučniji, najspremniji, odvazni, samouvreni, i hrabri, koji su spremni da pobede sve životne situacije koje život nosi sa sobom .
Treba pobediti sebe i dobiti bitku protiv sebe, i podneti sve prljave udarce koje vam u životu zadaju drugi kao i sam život.
S poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.
Valletta Malta
11.11.2017.

SRBI USPEH NEPRAŠTAJU...

Tek kada napustite sve i odete daleko, tek onda nakon nekog vremena vidite da sve oko Vas je bilo namešteno i lažno.
Kako dani prolaze tako Vam se vidici proširuju, vidite sve ono što niste videli dok ste bili zaslepljeni lažima, foliranjima i obmanama Vama bliskih ljudi tzv "prijatelja". Jedino ko Vas nije nikada izdao i prodao su oni vaši, oni najbliži porodica.
Niko od nas nije cvećka. Svako od nas nosi svoj krst. Svako ima dobre i loše strane. Svako je nekada uradio neku glupost. Svako je od nas imao lomove, padove kao i uspone, i u svemu tome svako od nas je očekivao neku podršku tzv prijatelja, braće, kumova, ali najača podrška je uvek dolazila od kuće i porodice. Svi mi smo nekada pa čak i više puta zbog drugih zanemarivali porodicu zarad, prijatelja, braće, kumova,kolega poznanika, jer u tim nameštenim i lažnim prijateljstvima, kada Vam je video krug sužen, kao da na očima imate konjske amove, vi ne vidite, da i ta pomoć, podrška je iz čistog interesa,koristi, dobro planski izračunata, sa pretpostavkom da će Vam kad tad naplatiti tu pomoć i uslugu sa kamatom. Realno kada pogledate, Vama u tom momentu kada se prepustite životu, kada tonete na dno bez dna, kada ste zaslepljeni verovanjem ljudima koji su Vam bliski, ta njihova pomoć, podrška deluju ogromno, stičete utisak da Vam više znače od porodice. Zahvaljujete se svima njima, osmeh vam je na licu, letite, mislite uspeli ste uz Vas su tzv prijatelji, kolege, braća, kumovi itd.
I dok vi pored njih letite, radujete se, oni uz lažan osmeh, grljenje, hvalospevom i lažnim osmesima kao i lažnom radošću, u svojim glavama kalkulišu i računaju kada će svoje malo, naplatiti mnogo. Za svo to vreme, oni kod kuće sve to vide, ćute, tuguju, nekada i plaču. Ponekad pokušavaju i svadjom da dodju do Vas i otvore Vam oči koje oko Vas i da je sve to lažno, ali ne vi i dalje idete da Vaša porodica ne vidi dobro, da ne zna ko su ti oko Vas i da su ti isti uradili "veliku stvar za Vas".
Vreme ide, sat otkucava, dani na kalendaru prolaze, baš kao i nedelje, meseci, a i godina je na kraju. Vreme svoje čini, pa tako izdvojeni od svega i svačega, vraćate film unazad sa pogledom unapred gde su sada svi ti koji su nekada bili tu ?!?!
Telefon gledate viber whats app prazan. Mail-ovi samo obaveštenja i službeni spisi sa vašeg novog posla.
Skype, Viber, Whats app, FB, Massenger, su umrli.
Prilikom davanja sedmodnevnog pomena tu ste VI, porodica i prepolovljen broj tzv prijatelja, braće, kumova, drugova, poznanika.
Na četrdesetodnevnom pomenu tih aplikacija bili ste VI, Vaša porodica i poneki tzv prijatelj, brat, kum ,drug, poznanik koji se slučajno z*jebao pa bio prisutan. Na šestomesečnom pomenu tih društvenih aplikacija prisutni ste samo VI i Vaša porodica.
I tako dok podizete spomenik svim tim tzv prijateljima, braći, kumovima,kolegama, drugovima, poznanicima, tamo iznad vrha spomenika, polako ali sigurno Vaš vidik se napokon širi.
Tek sada vidite koje bio uz Vas svo vreme. Tek sada sabirate dva i dva i vidite koje oko Vas svo vreme bio iz ljubavi, a ko iz interesa. Svo vreme dok ste drugima činili, bili dobri, bili iskreni prijatelj, drug, kolega, brat, čovek, pomagali i to nekada na Vašu i štetu Vaše porodice, dotle porodica je ćutala, gutala, trpela, sve te KOMPLETNE IDIOTE oko Vas, samo i samo iz razloga jer ste VI, a ne oni bili srećni u tim trenucima.
Kada se Vaš brod otisno iz luke u kojoj je godinama bio usidren bez pomaka i pomeranja pramca, a na kome su se okupljali kompletni idioti, raširo jedra uz pomoć vetra u ledja ( porodice), zaplovio novim mirnim i uspešnim vodama, i kada ste napokon postali kapetan svoje ladje,svatate da jedino na palubi Vašeg broda mesta ipak ima samo za Vašu porodicu. Iako ste sanjali da će pored Vaše porodice, mesta biti i za one za koje ste mislili da su pravi tzv prijatelji,braća, kumovi, drugovi, poznanici, napokon ste svatili da za njih mesta nema niti će ikada biti.
Vaš brod je zaplovio, uspešna plovljenja mediteranom se nižu jedan za drugim. Nove luke, nove destinacije, novi svet, novi život. Ponekad dok upravljate svojim brodom koji plovi maximalnom brzinom, i kojim prelazite brzinom svetlosti hiljade nautičkih milja u toku samo jednog dana, Vi se osvrnete da vidite samo taj podignuti spomenik, kao podsetnik za dugo pamćenje i sećanje, odakle su stizali svih ovih godina talasi i bure zbog kojih Vaš brod toliko godina, nije mogao da normalno zaplovi i stane na svoje mesto pod suncem i Vama pruži,
Vaših 5 minuta pod tim istim suncem. Oblaci, kiše, gradovi, uragani, cunami, bure, oluje i talasi ostaju za Vama.
Vaša turbina radi kao nikada do sada.
Onog momenta kada ste pokrenuli turbinu, a ona Vaš brod kojim ste krenuli uz jak vetar u jedrima, tog momenta svi ti tzv prijatelji, braća, kumovi, kolege, poznanici više nisu mogli da Vas prate, da se besplatno goste, voze, sede i uzivaju na vašem brodu, tada su pokazali ono što su svih ovih godina krili, lica su im se napokon pokazala, pa u to ime dobiše i trajni spomenik u vidu dugog pamćenja i sećanja na jednu "budalu", koja je isplovila iz nemirne luke, i zaplovila otvorenim morem.
(čast veoma malom broju ljudi iz vremena iza mene, koje mogu izbrojati na prstima jedne šake).
Post posvećen mojoj PORODICI    
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.
Valletta Malta
02.11.2017.godine.