VREME KOMPLETNIH IDIOTA...

Kao i svuda u svetu, kada se pametni opuste, kada pomisle da je sve u najboljem redu, da su stvari dovedene u granicama normale i da su pod kontrolom, da se krenulo napred, da je društvo izlečeno od boleščina od koji je više decenijski bolovalo tačnije krajem devedesetih godina prošloga veka, tada se obično dešava, ono što se nama desilo, da pametni nestanu, da kompletni idioti dođu do izražaja, na odgovorna mesta i preuzmu kormiral, vozeći naš brod u svim mogućim pravcima tačnije u začarani krug nalik Viru, sa konstantnim osvrtom unazad.

Da bi dalje nastavio sa pisanjem, prvo moram da Vam dam  klasifikaciju KOMPLETNIH IDIOTA, kako bi me što veći broj Vas razumeo. Klasifikacija je reč latinskog porekla i znači raspodeliti. 

 Pojam KOMPLETNI IDIOTI, u Srbiji se pojavio tek od sredine 2012 godine, i označava skupinu tj družinu, onih koji misle da su veći i od samog pape, da su vladike iznad vladika, da njihovo priučeno znanje i kupljeno zvanje, dovoljno da mogu upravljati kormilom, jednog tek jedva izlečenog drušva, čiji se imunitet tek nalazio u fazi oporavka nakon više decenijske bolesti. 
KOMPLETNE IDIOTE podelićemo na :

1. Idiočiće ( botovi, vođa smena, poslovođe, ševčići, šefovi smena itd).

2. Klasične Idiote ( pomoćnici, zamenici, savetnici, komandiri, šefovi odseka, načelnici itd).

3. Kompletne Idiote ( direktori, sekretari, ministri, poslanici, urednici, vlasnici kompanija-sponzori, anal-itičari, menadžeri, predsednici).

Sam šematski prikaz funkcionisanja, koordinisanja i rada ove tri grupe IDIOTA, koji  svi zajedno čine u sienergiji, kohezijom i svojom skupinom čine KOMPLETNE IDIOTE, veoma je prost kao što su i oni sami.  Kompletni Idioti usled neznanja, nestručnosti, nedovoljnog poznavanja oblasti, funkcionisanja i organizacije rada, teoretski i praktično, na svoj držak, neobrazovan i bezobrazan stil i način ponašanja i izražavanja, izdaju upustva, dopise, naređenja, uredbe i druga biserna pisanija klasičnim idiotima. Klasični idioti po dobijanju pisanija od kompletnih idiota, usled posedovanja amova na očima, smanjenog i suženog videokruga, bez korišćenja svoje percepcije, zdrave logike i razuma, znanja ( klasični idioti ruku na srce, imaju više znanja od kompletnih idiota, ali usled čuvanja fotelje ponašanju se kao ati sa amovima), bez ijedne provere, kako stigne pisanije, tako potpisu upoznat i prosleđuju svojim idiočićima na postupanje i realizaciju. Idiočići su skup bukvi i stena neklesanih, mentalno ograđeni kao terase, koji su totalno nepismeni, neobrazovani i mentalno nedovoljno razvijeni, vremenu, prostoru, situaciji, mestu i funkciji koju obavljaju. Za idiočiće kada stigne pisanije kompletnih idiota, kao sam bog da je poslao sveto pismo. Idiočići za realizaciju i postupanje po pisanijama KI ( kompletnih idiota), odabiraju svoje poslušne VOLOVE, sa brda sišle čobane, koji će bez odlaganja, trunke mozga, zdrave logike, i po svaku cenu realizovati navedene pisanija, pa čak i ako oni nisu u skladu sa  ustavom, zakonom ili skupom zakona zemlje, u kojoj žive i za koju rade. Bitno je da Volina postupi, Idiočić pun sebe izvesti Klasičnog Idiota, a klasični idiot da se zadovoljno uvuče Kompletnom Idiotu u analni otvor celom dužnim, bolje rečeno dužinom pertli od svoji  cipela, usled čuvanja svoje fotelje i funkcije, bez trunke srama, časti, obraza, ljudskog dostojanstva i ponosa.

 Kada dođe takvo vreme, gde gore pomenuti šablon KOMPLETNIH IDIOTA,  vedri i oblači, odlučuje, naređuje, sprovodi, realizuje u ime tek jedva ozdravljenog naroda,  čiji je imunitet bio u fazi oporavka, kod istih ponovo se javljaju simptomi boleščina kojim su bili zaraženi devedesetih godina krajem prošloga veka, i time dovode u fazu mentalnog, psihičkog i fizičkog izumiranja jedne nacije. 

U takvom vremenu, profesionalci u svojim profesijama, ljudi od struke, znanja i zvanja, koji su godinama sticali znanja, zvanja i određene veštine, mukoptrnim učenjem, zalaganjem, radom, odricanjem, postaju sivila u svetlu KI, sklonjeni tamo negde na kraju tunela, vraćeni unazad par godina, a neki i decenijama, nepitajući se nizašta, bez prava glasa i mišljenja. Takvi ljudi profesionalci, nakon sumiranja celokupnih rezultata, shvatanja, da tek jedva na pomolu ozdravljena nacija slabašnog imuniteta, zbog obećanja šarenih laža, masovno zavedena čobanskim povicima, glasa, bez trunke mozga i osveštenja, fanatično kliče i klanja KOMPLETNIM IDIOTIMA, pakuje kofere i masovno odlaze, tamo daleko,
tamo daleko gde cveta Limun žut, bez želje za povratkom u dogledno vreme, jer im je obraz, čast i ponos iznad svega. Jedan od takvih profesionalaca, koji su napustili sve i otišli tamo daleko gde cveta Limun žut, je i moja malenkost. 
Nisam dozvolio da niko od mene pravi VOLA, IDIOČIĆA, KLASIČNOG IDIOTA, ili nedaj bože KOMPLETNOG IDIOTA.

"Ja članke pišem često, vešto, uvek kidanje sa zverkom, ali ne ko Carry Bradshow, nego SPEEDY MAESTO". 

S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
diplomirani trener borilačkih sportova i veština.

ŠTA JE SLOBODA GOVORA I MIŠLJENJA?!?

( WHAT IS IT FREEDOM OF SPEECH AND OPINION).....
Sloboda govora, mišljenja u Srbiji je misaona imenica, kao i na facebooku. Našta i na koga se ovo zapravo odnosi?!? Odnosi se na to i na one, što mnogi od Vas bi nešto rekli, ali da ipak ne kažu, odnosno ako to može neko drugi, jer ako neko čuje, ili vidi šta ste napisali, lajkovali ili podelili, nedaj bože možete da imate probleme na poslu?!? Ako pak neko u ime Vas nešto i kaže,opet ne možete podržati, opet problem na poslu?!? Čekaj !!! Stani!!! Znači li to da se Vi bojite da iznesete svoje mišljenje i da koristite ustavom zagarantovano pravo slobodu govora?!?! Vidite da se nešto dešava što Vam ne ide u prilog i nanosi štetu, hoćete da nešto promenite, ali ipak da se ne čuje Vaš glas?!? To je klasično LICEMERSTVO sa jedne strane, a sa druge strane, sve dok ti koji se bave praćenjem FB-a, tj onih plaćenika čiji je posao ispred stranke da bulje u monitor. i dok vide da se bojite da kažete svoj stav i mišljenje, oni će Vas gaziti i ponižavati do daljnjeg. Lično i dok sam bio u Srbiji-Beogradu i radio u službi, svi koji me znaju, znaju da sam svoje mišljenje i stavove iznosio javno. Nisam pisao po četovima, šaputao po hodnicima, ili pričao na telefon, tako da me nedaj bože neko ne čuje. Ne jasam uvek govorio JASNO, RAZUMLJIVO I GLASNO, da me svi lepo čuju. Već odavno u porukama mi stižu poruke: "bravo care, rekao si istinu, možeš li da napišeš ovo znaš to mi je bitno, al ne mogu ja znaš gde radim pa mogu imati problem?! Samo nastavi najjači si, svaka čast za sve napisano, mnogi bi to od nas uradili, ali znaš i sam zašto ne možemo, ti si tamo na Malti pa možeš da pišeš itd. Znaš kakvi su ovi sada vladajući odma daju otkaze, niža radna mesta, kažnjavaju na disciplinskim, pa ne smem ni da lajkujem sve ono što bi hteo ili htela na fb, jer ko zna ko vidi, a kamoli da napišem". Kada pročitam ovakve poruke u inboxu želudac mi se okrene, jer ispada da sam se Ja raspisao i progovorio tek kada sam došao ovde, ali mnogi od vas ne znaju, da sam Ja i pre Malte pisao i govorio ono što sam mislio, i ostajao iza svojih reči. Niko nema prava da Vam prigovara za Vaše mišljenje, stavove i govore ( osim ako oni sadrže elemente krivičnog dela, pretnje po život i telo drugog lica, diskriminaciju versku, sexualnu, nacionalu itd). Sve dok javno većina Vas neprogovori, manjina će vladati strahom nad Vama.
Moje je pravo da se ne složim sa ovim ili onim, moje pravo koga ću podržati kao političku opciju, moje pravo da imam svoje mišljenje, svoj govor, A KO IMA PRAVA DA MI TO ODUZME, ILI DA MI ZBOG TOGA DA OTKAZ NA POSLU ILI PREMESTI NA NIŽE RADNO MESTO?!?!?! TO PRAVO NEMA NIKO....Ljudi osvestite se, iznesite svoja mišljenja, recite svoje stavove javno, pokažite da im da više se ne bojite ucena, pritisaka, premeštanja, nameštanja na poslu, otkaza, diskriminacije kao i mobinga na poslu i životu.
Vaše pravo je da budete slobodni gradjani, bez obzira ko vladao i kako se on zvao...Ako nešto NEVALJA, onda se to kaže, a ne klima se glavom pred šefovima, smeška, a iza ledja, po čoškovima i četovima fb o tome priča.
To što radite je TRAČARENJE, a ne govor slobodnih gradjana. O tome se priča na tom mestu gde treba da se kaže i u tom momentu. Tamo gde se brani vaš ugled, dostojanstvo, vaša čast, vaša inteligencija, vaša ličnost, tamo javno pričajte, a onda sve to kasnije prenesite javno i na facebook.
SLOBODA IZRAŽAVANJA, MIŠLJENJA, NE ZNAČI ANARHIJA, POZIVI NA LINČ, PROGON ITD, ALI ISTO TAKO TA SLOBODA NIJE NI STRAH OD GORIH OD SEBE, NITI DOZVOLA ZA PROGON ZBOG SUPROTNIH MIŠLJENJA, STAVOVA I GOVORA...
S' potpšvanjem
Vladimir Speedy Savic
Poslednji Urabni Samuraj
dipl. trener borilačkih sportova i veština

DAN KADA JE IZGOREO SMIP (Savezno Ministarstvo Inostranih Poslova)

 14.09.2002 godine. Hrvatski agenti izvršili diverziju i podmetnuli požar.
46 ZMTBR ponovo na zadatku....
Ponedeljak 16.09.2002 godine, za nas je bio opet još jedan vojnički dan. Stigla nam je junska klasa u prekomandu, tzv junci.
Obuku smo sa njima izvodili od ranih jutranjih časova. Na pisti iznad čuvenog manježa sa novajlijama u našim redovima, izvršavao sam strojevu obuku. Sve ono što nisu savladali na osnovnoj pešadijskoj obuci, ili su traljavo usvojili, kod nas su morali da dovedu do perfekcije, jer ipak dolaze u jednu elitnu jedinicu, koja je direktno bila potčinjena načelniku generalštaba za komandno operativne poslove. Negde oko 10,00 časova, jedan od razvodnika trčećim korakom dolazi do mene i tada vodnika prve klase  Živote Jovanovića Psiha, pozdravlja nas i prvo se po hijararhiji njemu obraća. Hitno da se javite na specijal. Psiho me poziva sa njim da pođem gore, a Ja sam tada čini mi se već bio mladji vodnik, obuku sa juncima, prepuštam razvodniku koji je došao do nas.
Dolazimo do kancelarije Psiho se javlja, klima glavom, kratko odgovara razumem, jasno, razumem, primljeno. Spušta slušalicu i obraća mi se: " gde je tvoj Prvi Vod? U krugu, danas imaju slobodne aktivnosti, neki su otišli na sportske aktivnosti, a neki i do grada. Što ? Psiho: Što pre da si ih sve, ali sve do poslednjeg obavestio da se što pre svi nacrtaju ispred objekta. Odgovaram razumem. Razvodnike i desetare šaljem po krugu da one koji su tu okupe, a putem mobilnog ostale pozivam i izdajem naređenje da što pre kako znaju i umeju stignu u bazu. Deo koji je bio u bazi brzo se okupio, a nakon 10-15 minuta par taksi vozila bila su već ispred kapije naše baze. Momci su brzo ušli u krug baze, presvukli se u uniforme i postrojili. Ispred svog Voda stojim i čekam dalja upustva. Nakon par minuta, isped našeg objekta pojavljuje se naš glavni bezbednjak kapetan B.P.
Pozdravlja nas, odpozdravljamo. Mene i mojih 4 desetara komandira odeljenja Prvog Voda, sa Vodnikom Prve klase Psihom poziva u kancelariju.
Obaveštava nas da je u Subotu 14.09.2002 godine, u ranim jutranjim časovima, na 3 spratu zgrade Saveznog Ministarstva Inostranih Poslova u ul. kneza Miloša preko puta Vlade Srbije i generalštaba, izbio požar i da tamo uništeni neki spisi, koji su veoma važni za državu. Zvanično je bilo da je do požara došlo usled neispravih elektro instalacija, tako su taj dan i svi mediji preneli tu vest. Svakom pa i laiku je bilo čudno da su instalacije bile problem u zgradi, koja je nakon oštećenja u NATO bombardovanju, renovirana baš u tom delu gde je izbio požar, i gde je cela elektro instalacija bila nova. Izražava sumnju da iza požara stoje hrvatski agenti, koji su se infiltrirali u SMIP. U to vreme savezni ministar za inostrane poslove bio je onaj Goran Svilanović-Svileni ( koga je baš u to vreme grupa Beogradski Sindikat lepo spomenula u pesmi GOVEDINA: "a sada vesti dana, vidim stigo nam Solana, u ustima mu havana, medju nogama SVILANA, vamo viski za ortaka, biće kožna jaša, i nove promoterke za sajt moga ministarstva"), koji je do pre 5 Oktobra 2000 godine, bio predsednik treće razredne stranke Gradjanskog Saveza Srbije, a sada nesposobni ministar inostranih poslova, koji jedino što je znao, jeste da dovede do gašenja čuvenog SID-a ( služba za informisanje i dokumentaciju pri SMIP-u), i tim postupkom doveo do ovog dogadjaja. Od kapetana P.B. dobijam naređenje da sa 10 odabranih vojnika koje lično odaberem, hitno pinc gauerom odem u zgradu general štaba, javim se u komandu naše brigade po dalje instrukcije i naređenja. Stigli smo na kapiju jedan GŠ, momci su ostali u vozilu. Dok užurbano trčim ka komandi gore na spratu, na stepeništima srećem generala Branka Krgu tadašnjeg načelnika GŠ VJ, pozdravljam ga po PS-u, odpozdravlja me i pita : "mladji vodniče ti si iz 46-te??" Odogovaram: Jesam, gospodine generale. "Vrlo dobro, ajde požuri u komandu gore, čeka Vas ozbiljan zadatak". Razumem. Dozvolite mi da se udaljim. U komandi dobijam dalja upustva i naređenja ( koja nisu bitna ta ovaj blog), nakon čega sa svojih 10 vojnika odma treba da udjemo u zgradu Svilana-Solana ( tako smo medjusobom zvali zgradu SMIP-a) i gore se javimo nekome. Prelazimo ulicu. Na ulazu u zgradu Svilana-Solana, dočekuje nas policajac, koji čim nas je video, bez preterane priče, pozdravlja nas i pokazuje pravac gde treba da idemo. Došli smo do mesta događaja, a tamo kao i na svakom zgarištu posle "požara". Miris paljevine, voda na sve strane, pena za gašenje požara i naši. Dok stojim i gledam nigde ne vidim da je u pitanju požar od instalacija ( logično glavno mesto bi bilo tamo gde je instalacija, a po onome što sam video, sam požar je izbio, koliko se sad sećam sa ove vremenske distance ne gde u ćošku, baš gde su stajala neka izgorela i nagorela dokumenta. Javljam se prvom oficiru koga sam video. Šalje me u kancelariju ispred mene, a tamo me dočekuje taj neko. Taj neko bio je pukovnik T.Ć. Čovek koji je vodio čuvenu operaciju "OPERA" ( o kojoj se može pročitati na internetu). Vi ste iz 46-te? Da gospodine pukovniče. Vas šalje P.B??
Da gospodine pukovniče. Odlično 46-ta Prva kategorija Vojnika, naši odabrani i provereni momci. Koliko Vas je ovde sada?? Samnom gosp. pukovniče 11. Odlično. Sve Vam je jasno šta se dogodilo, šta treba da radite, nema potrebe da vam i Ja pričam. Ne gosp.pukovniče sve znamo. Vrlo dobro. Javi se kapetanu P.B, da ste stigli i da ovde ostajete do daljnjeg. Razumem. Kada se njemu javiš, kancelarija do mene, javi se pukovniku S.S. i što pre krenite sa radom.
Tu jedete, tu odmarate, odatle ne idete, dok sve nezavršimo, mobilne telefone ostavite ovde. Kada krenete sa radom koncentrišete se na rad, bez preterane medjusobne priče, jer i svaki delić papira je veoma važan. Razumem.
Krenuli smo sa radom. Na tom zgarištu bilo je svega i svačega.
Kad bi i hteo više nebi ni mogao da se setim šta je sve bilo na tim nagorelim papirima. Svako je imao svoju poziciju, i bukvalno od zadnjeg mesta gde je gašeno, do samog mesta gde je izbio požar, išli smo korak po korak, vodeći račun na svaki papirić. U jednom momentu pukovnik S.S. nas je zamolio da stanemo svi zajedno i slikamo. Vojnik do mene šapuće mi: "le le što nas slikaju?? Jel za uspomenu "?? Odgovaram: aha za dugo sećanje i pamćenje sa sve posvetom. Vojnik: imaću sliku sa zadatka, a kada će da nam daju slike?? Odgovaram mu: "čim odeš kod bezbednjaka".
Slikaju nas za potrebe službe, i te slike niko od nas nikada videti neće, nastavi sa radom. Naše angažovanje u zgradi Svilana-Solana trajalo je nekoliko nedelja. Po završetku našeg angažovanja, u neformalnom razgovoru, saznao sam da je požar namerno izazvan, i da su nam hrvatski agenti izvršili diverziju, u odeljenju za granicu u kome su čuvana veoma važna državna dokumenta. Milina. Kod Svilane mogao je da udje ko god je hteo, i kada je hteo.
Jbg došla nam DEMOKRATIJA.
U to vreme ludila, malo je bilo onih koji su vodili računa o bezbednosti drzave i naroda. Po dolasku nove vlasti, jedino što je bilo bitno otvori sve, dozvoli sve, ugasi ove, oformiti one, smeniti ove, postaviti one i tako dalje. Sistematsko urušavanje bezbednosnih struktura uveliko je već tada uzelo maha. Pola godine nakon ovog angažovanja, pod izgovorom reforme vojske, ugašena je i 46 zaštitno motorizovana brigada, brigada u kojoj su dolazili samo najbolji od najboljih, oni provereni sa oznakom 1KG( prva kategorija vojnika) . Prvo je pretvorena u kurirsku službu, onda logistički bataljon-metlare, da bi trajno bila ugašena krajem 2003 godine. Ko je pametan shvatiće koliki je bio značaj i postojanje 46 ZMTBR, kao i koja je bila svrha i namena te brigade.
NAPOMENA: O samom tom događaju novinar Miroslav Antic napisao je članak 10.Oktobra 2002 godine, pod naslovom " POSLEDNICE POZARA U SAVEZNOM MINISTARSTVU INOSTRANIH POLSOVA" https://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg08121.html
S poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.

BALKANSKO PROKLETSTVO I BALKANSKA BRAĆA...

Kada postigneš sve u životu, i kada ti se ostvare sve želje, o kojima si sanjao, želeo i maštao ( poštovanje i uvažavanje tebe kao profesionalca-stručnjaka, stan, dobar posao, dobru platu, mesto za život o kome mnogi sanjaju i maštaju), da normalno živiš, a ne da preživljavaš, tada svatiš da pored svega toga što sada imas, TI nemaš samog SEBE. Ne gde si se izgubio, samo gde ?!? Rodjen si na brdovitom i vrućem balkanskom tlu, gde biju razni vetrovi sa sve 4 strane sveta, naučen od malena da se boris, i da sve što dobijas, dobijas kroz odricanja, večitu borbu izmedju dobra i zla, odjenom se nadjes na drugoj strani sveta, gde malim trudom i zalaganjem, sve se brzo stiče i dobija, sada si se našao ustvari u Alisinoj zemlji čuda. I dok je to domaćinima gde se sad nalazi normalan život, bez stresa, bez žurbe, bez pritisaka, laži i obmana, koji poštuju i vrednuju njegov rad, trud i zalaganje, koje adekvatno pohvale i nagrade, njemu to sve deluje čudno i neverovatno, jer na naučen vaspitavan i odgajan da do cilja uvek dodje težim i daljim putem. U njegovoj zemlji do cilja lakim putem dolazili su samo ološi, prevaranti, lažovi, dripci, neznalice, vezare, probisveti, kurve, kriminalci i tzv politicari. Sada kada je i on u toj situaciji da svojim znanjem i radom bez preterane muke i dokazivanja, stoji na cilju do kog je zeleo doći svih godina, sada oseca se nekako ubijeno i totalno nezainteresovano za sve, jer do cilja nije dosao onako kako je ceo zivot radio i bio učen da radi. Suviše sve lako postignuto. Za njega sa brdovitog balkana zivot je svakodnevna borba, a za domacine njegove život je uživanje. Pokušava da i tu sebe okrene ali ne ide. 22 godine borio se za cilj, a ovde gde je sad nema ni vetrova ni vetrenjaca sa kojima može da se bori. Pokusava da objasni svojim domacinima, zasto je ravnodusan prema svemu onome sto je od njih za kratko vreme dobio, ali mu ne ide. Ne ide jer ljudi sa ovih prostora ne mogu da shvate balkanski mentalitet i potrebu, za konstantnom borbom za život i egzistenciju. Za njih balkanci su ocito ludi narodi, koji ne znaju da uzivaju u životu i svemu onome lepom sto život nudi, a oni pak za balkance su nekako debilasti, jer su klasični hedonisti. Njih ispunjava zivot u zivotu, a nas borba sa životom. Ono što je za njega lako, za hedoniste domacine i suviše teško. Pokušava danima sebi da da odgovor na pitanje zašto se tako uči i živi na balkanu? Zar ne možemo i mi da budemo kao ostatak sveta? Zašto sve u životu moramo da stičemo kroz krv, suze i znoj, a ne na lakše, lepse i bolje nacine bas kao sto sticu ovi domacini?!? Balkanci ovde u zemlji domacina srbi, makedonci, bugari, rumuni, bosanci, crnogorci svi oni ovde žive, kao da su jos na balkanu, jer svi oni na lepo nisu navikli i svi su oni ovde usmereni jedni na druge...Proklestvo balkanskih naroda, ma gde bili, ONI će uvek nositi sa sobom, jer za sve njih ŽIVOT nije UŽIVANJE tj HEDONIZAM, već je ŽIVOT KONSTANTNA BORBA sa vetrovima i vetrenjačama, kojih ovde realno nema, ali tamo daleko 3000 km odavde, na brdovitom i vrućem balkanu kod svojih kuca imaju i previše. Koliko god se kroz istoriju balkanski narodi nisu voleli, delili, svadjali, tukli, ratovali i ubijali, tamo ne gde svima njima srce je puno, kada se zajedno svi tamo okupe na jednom mestu, odakle u pauzama rada, zamisljeni gledaju u pravcu svog brdovitog, krvlju natopljenog i namučenog BALKANA. I dok tako svi zamisljeno zajedno gledaju u pravcu svojih kuca, tamo ne gde, tamo daleko svi se oni isto pitaju, ZAŠTO SMO OVDE SVI KAO JEDAN, A KADA SMO NA BRDOVITOM BALKANU, JEDNE DRUGE PONIŽVAMO, VREDJAMO I MRZIMO ?!?! ZAŠTO SE KOD KUĆA DELIMO NA OVE I ONE, KADA SMO USTVARI SVI MI BALKANCI ISTI?!? ISTO S*ANJE, SAMO DRUGO PAKOVANJE...
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
diplomirani sportski trener borilačkih sportova i veština

DAN KADA PAVKOVIĆ NIJE ŽELEO DA PREDA DUŽNOST NAČELNIKA GENERAL ŠTABA GENERALU KRGI..24/25 JUN MESEC 2002 GODINE

Ponedeljak 24 Jun 2002 godine, počeo je za nas Vojnike Vojske Jugoslavije na Topčideru kao svaki vojnički dan. Ustajanje, umivanje, postrojavanje, fizičko, doručak, podizanje zastave, dnevna zapovest i svako na svoje radne zadatke.
Lep letnji junski dan u ozelenilom Topčideru, oko 09,00 časova za nas postaje noćna mora. Dok smo se spremali da obavimo jedan šablonski zadatak i izvršimo neke provere na terenu, od komandanta bataljona, kao dežurni na nivou bataljona dobijam naredjenje da se sva 4 Voda,  hitno postroje ispred našeg objekta.
Za manje od 5-6 minuta svim smo bili postrojeni sa punom borbenom opremom na sebi. Šta se dešavalo u tom momentu nismo znali. Stigli su naši pinc gaueri i kamioni 110 i 115. Naređenje bilo svi da udjemo u vozila. Moje odeljenje smešteno je bilo u prvom pinc gaueru, odma iza komandnog vozila. Sedeo sam do vozača. U svim vozilima, pa i u mom osećala se nervoza. Motori od vozila radili su u mestu, mi svi u vozilima, a napolju pakao. Naređenje je bilo nema priče. Naše starešine su na sistemima veze. Nervozno šetaju jedan do drugog i nazad. Po njima se vidi da je u pitanju nešto mnogo krupno. U jednom momentu, preko žičane ograde kasarne Topčider, vidimo u kasarni Dedinje na parkingu crvene beretke naša braća gardisti, isto pod punom borbenom opremom ulaze u pinc gauere i kamione 110 i 115, samo su suprotno vozilima okrenuti od nas. Zašto?? Šta se dešava?!? Nikome ništa nije jasno. Izlazim iz vozila, palim cigaretu i prilazim jednom od naših starešina, kome imena ne mogu da se setim. Pitam šta se dogadja!?! Poziva me sa strane, iza objekta i govori mi: slušaj s*anje u najavi. Pitam kakvo ?? Odgovara mi: načelnik general štaba Pavković neće da preda dužnost generalu Krgi. Mi smo jedinica koja je neposredno potčinjena načelniku general štaba generalu Pavkoviću. Ukoliko bude potrebe naš zadatak je da što kraćim putem, za što kraće vreme stigenemo do zgrade general štaba i pojačamo Vod vojne policije za obezbeđenje načelnika Pavkovića. Putanja naša biće za nedaj bože, izlaz na kapiju 6 u Drajzerovu, desno uz Topčider ka topčiderskoj zvezdi, preko nadvožnjaka u kneza Miloša do zgrade. Da li ti je Jasno? Odgovaram Jasno mi je. Pitam da li i gardisti idu sa nama?! Odgovara mi da molimo boga da oni nekrenu, jer će oni izaći na svoju glavnu kapiju, kružni tok zgrade Pinka ili na kapiju 4 Drajzerovu, krenuti bulevarom kralja Aleksandra Karađorđevića u pravcu nadvožnjaka iznad gazele kod Ruda i dalje ka general štabu u kneza Miloša. Njihov zadatak koliko mi znamo je, da obezbede preuzimanje dužnosti generalu Krgi. Pitam a šta ako se svi susretnemo kod nadvožnjaka tačnije kod Ruda?! Odgovara mi, e onda svima nama neka je bog upomoći. Potrudićemo se da pre njih stignemo, i da izvršimo blokadu, dok deo naših nestigne do zgrade general štaba. Pomislih u sebi milina, tamo u gardi iza žice su naša braća, naša klasa, naši momci sa oznakom Prva kategorija Vojnika 1KG. Isti grb ista zastava, ista vojska, a dva različita zadatka. Molim boga da ne krenemo, ili ako krenemo da bar MI pre njih stignemo izvršimo im blokadu puta, jer ako stigenemo u isto vreme NEDAJ BOŽE nesmem ni da pomislim šta bi se dogodilo... Vraćam se u vozilo. Motori rade, stojimo u mestu. Deo naše brigade uveliko je u kopnenoj zoni bezbednosti na jugu Srbije. Pročula se vest u jednom momentu, da je naš deo brigade kreno sa juga Srbije i da će do podneva biti u Beogradu. Vojska se i dalje pita šta se dešava?!?! Odgovori im se daju, ma ništa klasična vežba. Provera borbenih sposobnosti i gotovosti u slučaju neposredne ratne opasnosti. Vežbamo sa gardistima. Vozila se pale i gase. Vrućina u njima ubi, ali napolje nema. Dobili smo dozvolu da možemo upaliti cigarete. I tako malo se pale motori, malo cigarete, ali pokreta hvala bogu nema. Vreme na satu pokazuje da je već skoro dva sata popodne, a mi sa svom opremom, kao i oni sa gornje strane žice sedimo u mestu i čekamo, a šta čekamo ni sami ne znamo.
U jednom momentu jedan od starešina, koga sam tada prvi put video i nikada više, poziva me da izadjem iz vozila. Dobijam naređenje da odem dokle mogu gore do žice, i prebrojim koliko vozila ima spremnih sa one strane žice. Naravno obavezno zameni crnu beretku zelenom pešadijskom. Odgovaram razumem.
Samo što sam se popeo srećem svog druga iz garde, zajedno smo prošli paklenu obuku u Zaječaru u istom vodu, on je sad gardista, a Ja 46-ta. Bojan Miškov Stojilović gardista i moj drug sada poznati prvak Srbije u fitnesu na straži. Smeje se i pita me klaso gde si pošao?! Klaso pošao sam do žice, osmeh kod obojce. Grlimo se i ljubimo kao braća. Pita me šta se dešava, a Ja mu odgovaram istim pitanjem, a šta se dešava kod Vas?!? Vidim da ne zna ništa, i onda mu odgovorih izgleda opet vežba. Pita me klaso što nosiš zelenu beru, odgovorih zbog vrućine, crno privlači toplotu. Smejemo se. Uskoro mu smena, bolje da sidjem dole. Vidimo se u subotu brate idemo u grad u provod. Pozdravljamo se. Odlazim. Dole me dočekuje taj nervozni oficir, koji me je i poslao gore do žice. Pita koliko sam šta prebrojao, šta se dešava itd. Odgovaram kratko naleteo sam na stražu i ništa nisam prebrojao. Pa šta si radio toliko dugo gore?! Pričao..O čemu si pričao? O glupostima vojničkim, nisam im valjda trebao reći, da ste me poslali gore da prebrojim vozila koja su im u pripravnosti?!?! Aha e dobro, dobro si to uradio. I koliko stražara imaju? Imaju 4. Šta rade? Gledaju na nas dole, kako VI reko ste vežbamo. Vrati se u vozilo. Razumem. Naravno da sam izbrojao vozila i video ono što je njega zanimalo, ali je od mene odgovor nije dobio. Moj drug je gore na straži, ako njemu nisam mogao da kažem ono što znam, pa neću ni ovome, koga prvi put vidim da kažem. Ako ga zanima neka sam ode i vidi. Vraćam se u pakao od vozila. Taj dan sam imao utisak da i Topčider i Dedinje mirišu samo na izduvne gasove dizela i nafte. Na satu je skoro 18 časova popodne. Nekoliko momaka u polusedećem položaju hrču, neki i dalje puše nervozno, neki bi u toalet, a ne mogu, a neki bi bilo gde samo da ne sede u mestu. Jedan od tih što bi bilo gde, samo ne više u mestu sam i Ja. Tenzija od ranog jutra nam nije prestajala. Kod mene tenzija i nervoza bila izrazenija, pogotovo zato što sam znao zašto smo u pripravnosti, i šta nam je zadatak. Minuti prolaze kao sati. Razmišljam o svemu i svačemu.
Ne gde oko 19 časova, stiže naređenje opremu i naoružanje vratite na svoja mesta, nakon sredjivanja opreme do 22h imate voljno. Odahno sam. Vojska kao vojska mrmlja u bradu "izem vam vežbu, ceo dan smo presedeli u vozilima. Ako je ovo vežba, onda šta je prava vežba. Jesam došao u Vojsku ili čekaonicu govori jedan dok prolazi pored mene. Gledam ga i smejem se. Mislim u sebi dok ga gledam kako odlazi do ostave, danas je bilo bolje i po tebe i po sve nas što smo samo čekali. Iza ugla pojavljuje se komadant pozdravljam ga. Iza njega moj komandir voda. Pitam ga očima šta je? Glavom mi pokazuje da diskretno udjem kod njega u kancelariju. Pitam ga šta je bilo?!?! Odgovara mi bilo je gusto, zamalo da odemo u pm. Hvala bogu Pavković je popustio predao je dužnost. Hvala Bogu. Dok mi govori znoj mu od muke i olakšanja curi niz lice na oficirski sto. Slušaj me i sutra smo u pripravnosti, ali ne kao danas, za svaki slučaj, mada nema ništa od toga. Danas je bio najgori dan po sve nas, i po našu braću sa druge strane žice. Hvala bogu preovladao je razum, inače bilo bi svašta. Reci mi šta vojska priča? Odgovaram, ništa psuju vežbu koju su presedeli..pitaju se da li su u čekaonici ili vojsci..smejem se... Komandir se smeje i dogovara: neka tako i ostane na vežbi. Hvala bogu sve se dobro završilo. Slobdan si. Razumem. Dozolite mi da se udaljim. Odlazim. Olakšanje u grudima kod mene i prestanak nervoze, oslobadja mi plućna krila tek oko 21 sat tog 24/25 juna 2002 godine, da mogu opet disati punim plućima koliko god mogu.
Bilo prošlo, neponovilo se.
NAPOMENA: O tom prokletom danu i dogadjaju koji je mogao da preraste u bratoubilački rat, pisale su i novine VREME i novinar Miloš Vasić 27.06.2002 http://www.vreme.com/cms/view.php?id=316718. Novine su pisale a mi bili živi svedoci i akteri događaja, koji da se dogodio onako kako se nije desilo, mnogi od nas danas nebi bili živi. Hvala bogu milostivom što nas je spasao.
S poštovanjem
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština

DOLAZAK NA MALTU...

Dani su prolazili, u mom životu nije bilo nikakvih pomaka na bolje.
Iz dana u dan sve je bilo isto. SIVILO. Isti ljudi, iste priče, kućni budžet sve gori, to je valjda bila posledica onog boljeg života koji dolazi na svake DVE GODINE. Posao mi se sveo na sedenje ispred policijske stanice, ili policijskog odeljenja. Internet mi je bio jedini izduvni ventil. Sedenje 12 sati u mestu i gledanje u nebo, koje nekad više bilo crno nego svetlo plavo, u meni je izazivalo depresiju, nezadovoljstvo i bes prema svemu i svačemu. To nije bio moj život kojim sam hteo da živim. Od 2012 godine, tačnije od Juna 2012 godine, kada se sve promenilo, osmeh i moje lično zadovoljstvo kao čoveka i profesionalca, polako je nestajalo. Osmeh i radost polako ali sigurno gasila su se kao sveća, i na kraju zauvek ugasila marta 2017 godine. Nisam mogao više da gledam kako skazaljke na satu idu u nazad. Nisam mogao više da dozvoljavam svoje lično zatupljivanje, i da neko od mene pravi kompletnog idiota, u vremenu kompletnih idiota i prirodno talentovano glupih ljudi. Razmišljao sam šta i kako dalje ?!? Sa značkom se nisam rodio. Posao policajaca nije bio Prvi koji sam radio, znači neće biti ni poslednji. Plata je bila sve manja, kredit sve veći, troškovi života 3 puta skuplji. I dok sedim kod kuće i na televiziji slušam svakodnevne dramosere, u vidu kako nam je uvek drugi kriv, a ne mi sami, odlučujem da odem definitivno iz zemlje za koju sam dva puta položio zakletvu, za koju sam bio spreman i život da dam. Moj posao definitivno je izgubio smisla, kada je na mesto direktora policije doveden SAOBRAĆAJAC. Da se razumemo, mnoge moje bivše kolege iz Uprave Saobraćajne Policije su visoko obrazovani ljudi, profesionalci u svom poslu, iako se i medju njima nadje po koja bitanga, većina njih koje lično znam, a znam ih dosta su časni i pošteni ljudi i policajci. Problem i nezadovoljstvo kod mene je nastalo onog momenta kada su njega postavili na to mesto. Svako ko je radio i radi u službi, zna da je srce službe UKP Uprava Kriminalističke Policije, i da je logično i uvek bilo, da direktor policije dolazi iz srca službe, pa makar i on bio najgori operativac, šef, načalnik itd u UKP-u, ali je prošao kroz srce službe.  Ne nisam mogao da više gledam sabor kompletnih idiota.  Na svom oficijalnom profilu obnavljam svoj blog "ZAŠTO TREBA OTIĆI ODAVDE" koji sam napisao 16.09.2016 godine i koji je do tada imao preko 10.000 čitalaca. Prošlo je par sati od objave mog bloga, kada mi je stigla poruka u inbox sa pitanjem "DA LI BI DOŠAO NA MALTU" ??!? Prvo sam bio šokiran, pa sam pomislio da se neko šali samnom, pa sam nakon toga pomislio da je ovo još jedan idiot sa fb, kome je dosadno, pa eto veli  ajd da malo i ja nešto kažem i ubijem vreme. Dani su prolažili učestala i svakodnevna dopisivanja, su bila bukvalno na svaka dva sata. 
A ko mi je zapravo pustio poruku?!
Poruku i poziv uputili su mi oni mali, a opet veliki ljudi, diskretni heroji, naša radnička klasa, srpska sirotinja, porodica koja je zbog srećnog života u Srbistanu morala da napusti Srbistan, da glava porodice koji je ceo zivot bio profesionalni mesar na Vračaru, ovde dodje na gradjevinu, i njegova supruga koja je ceo život imala svoju prodavnicu, sada ovde krene kao čistač restorana i noćnih klubova sa dvoje maloletne dece. Razmenili smo whats app, viber, skype. Naši razgovori su trajali satima i danima. Ono zašta su bili upravu jeste, da mi na Malti ne može biti gore, nego što je u zemlji Srbistanu. Ono što su mi ponudili jeste da preko Wester Uniona pošaljem im 600 eura da mi rezervišu stan, i da za početak krenem kod njega u gradjevinskoj firmi, da radim kao vozač miksera sa betonom, sa početnom cenom rada od 6,5 eura, i da mi za start ovde treba oko 1600 eura do prve plate.  Novac gotov nisam imao. U banci sam već imao kredit 8000 eura, za kuću koju sam počeo da zidam. Odlučujem da  refinansiram kredit, uzmem još gotovog novca i da odem. U kući sam imao sumnju i svadju, da li sam normalan, ipak koliko se ljudi činili dobri ne znam ih, uplatiću 600 eura i šta ako se nejave?!?! Instikt koji me nikada prevario nije, govorio mi je URADI TO. Išao sam logikom u dugu sam već 8000eura, ako propadnem za još 600eura, baš me briga i ovako sam propao, život mi ne mogu oduzeti, otići ću negde dalje.Sledeći dan stigla mi je uslikana potvrda, da je ovde stan rezervisan na moje ime i da me čeka. Radosno sam pokazao potvrdu i time otklonio svaku sumnju unutar moje porodice. Pripreme za moj odlazak su počele. Skupljanje papira, prevod na engleski i kupovina avio karte u JEDNOM PRAVCU. Najteža ČETRI dana su mi bila, Prvi dan kada sam pisao zahtev za sporazumni prekid radnog odnosa, Drugi dan razduženja moje službene legitimacije 106239, koja je uvek služila svojoj zakonskoj svrsi i nameni, zaštiti i bezbednosti gradjana Republike Srbije i njihove pokretne i nepokretne imovine, a ne da bi sticao ličnu materijalnu i nematerijanu korist.  Treći dan mi je bio užasno težak. Otišao sam na Avalu da vidim moju majku Zorku od 80 godina. Iako je znala da ću otići, zbog godina koje ima nisam mogao da joj kažem da odlazim za dva dana. Na meni osmeh, a u duši i srcu tuga i bol, sa pitanjem hoću li je sledeći put kad dodjem da je vidim živu. Četvrti dan takodje mi je bio jako težak. Dan pred polak kada sam otišao da vidim Ivu i Anu, kojima nisam mogao da kažem da sutradan odlazim, iako su znale da tata odlazi, nisam mogao da im kažem da je taj dan SUTRA, jer su mnogo emotivno vezane za mene.  Vratio sam se u stan. Ćutim i gledam u jednu tačku. Izlazim često na terasu i gledam iz Košutnjaka moj Beograd. U očima suze, u duši tuga i bol, ali nazad NEMA. Agencija Terra Travel me zove i potvrdjuje da kombi dolazi po mene u 03:20 tog 21. Marta 2017 godine. Celu noć nisam mogao da zaspim. Nervoza, suze, tuga, bes bol, hiljadu misli šta me čeka, gde idem, kako će biti, šta će svi oni tu bez mene me ubija. Cigareta za cigaretom gori u pepeljari. Telefon je zazvonio. Kombi je ispred zgrade. Izalazim pozdravljam se sa Vesnom koja plače i neuspeva od suza ni zdravo da mi kaže. Ulazim u unutra, a kombiju ljudi poput mene. Na licima im čitam ista tuga, isti bol, isti razlog odlaska. Ćutimo. Prolazimo Novi Beograd, Zemun, Batajnicu. Svanjava. Beograd i Srbija se budi. Sunce tog dana iznad mog grada i Srbije nekako je bilo za mene, tog jutra najlepše na svetu. Prolazimo Novi Sad. Prekrasna ravnica moje zemlje. Idemo ka Subotici. Na 10 km pred granični prelaz Horgoš, stajemo pauza na EKO pumpi 10 minuta. Dok tako stojimo ispred pumpe, hvatam trenutak kada ostajem sam. Odlazim iza pumpe, i nalazim grumen zemlje koji ljubim, i lagano ga ostavljam na mestu gde sam ga našao. Pauza je gotova krećemo. Našu i madjrsku granicu smo prošli. Stigli smo ispred aerodroma  Ferenc u Budimpešti. Svi ćutimo... Šalimo se medju nama, novim migrantima koji beže u nepoznato, a svi bi ujedali koliko smo srećni. A onda u jednom momentu na aerodromu, pojavio se moj ludi drug, moj crazzy cousent Nikola Šarčević, koji živi na relaciji Subotica Budimpešta. Došao je da me isprati. Suze su mi krenule kada sam ga video, jer tu nikog nisam imao, osim njega. Smejem se, a ispod naočara suze mi idu. Kako je blesav po prirodi i uvek nasmejan, dok mi prilazi govori: "Pa Speedy zar Ti i Ja samo u emigraciji da se vidjamo, prvo u Grčkoj, pa sada i ovde"?? Smejmo se i plačemo. Pijemo kafu na aerodromu Ferenc, smejemo se sećamo se našeg ludovanja po Paralia Beachu, a ujedno i plačemo, jer ko zna kad i gde ćemo se opet sresti, i videti nas dvojca. Dok Nikola pokušava da me oraspoloži, počinjem da pevam: " Moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu, a i Ja sam ptica selica, pa ih ponekad sretnem u letu". Zamnom i Nikola počinje da pevuši, isto tužnim glasom. Vreme kao i uvek kad ti je najbolje, ono najbrže prolazi. Vreme je da se prodje carinska, pašoška i kontra diverziona kontrola. Ispred samog ulaza Nikola i ja se pozdravljamo. Njemu tuga i suze u očima, i kod mene ista priča. Prolazim rampu, okrećem se i vidim ga uplakanog kako mi maše. Mašem i  Ja njemu, dok zalazim iza stuba. Gotovo je sada, sada sam u tranzitnom delu. Broj leta i gate A 13 su ispred mene.
Ulazim u avion i sedam na svoje mesto. Polećemo, a ispod sebe vidim Budimpeštu, a tamo u daljini negde je SRBIJA. Prelećemo Hrvatsku, Italiju. Iznad Sicilije kapetan oduzima visinu, spuštamo se. Kroz oblake nazire se Malta. A Ja poput one narodne izreke: "Nit znam kud sam pošo, a ni gde sam malte ne došo"...
Avion je dotakao pistu. Motori su ugašeni. Vrata se otvaraju. Izalzim. Dotačinjem dno države Malta i u sebi govorim: 
"NAZAD NEMAŠ KUD".

S poštovanjem,
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savić
diplomirani trener borilačkih sportova i veština

OSUDJEN BEZ DOKAZA....

( pred disciplinskim Sudom PU za grad Beograd)

Znao sam da će doći dan, kada će me poslati na disciplinski sud, samo sam čekao zašta?! Poznavanje svog posla, zakona po kojima postupam, bez premca sam poznavao. Najveći uspeh "starešina u MUP-u i njihov rezultat", njihovog kompletnog idiotskog komandovanja i rukovođenja ljudima je, kako poslati onog ko neda na sebe, onog ko ima ponos, koji ne kleči, koji se ne uvlači, koji ide podignute glave i ko nije ponizan, kako takvog poslati na DISCIPLINSKU?!?! . Umesto da rade svoj posao i bave se kriminalitetom, narušavanju jrm-a, procenom bezbednosti u zoni svoje odgovornosti, oni se bave kako poslati nekog na disciplinsku, jer im je lični amozitet, sujeta i komplexi, nedozvoljavaju da u svojoj blizini, imaju one koji se NE KLANJAJU,  NE KLEČE i sebe NE PONIŽAVAJU zbog tuđih komplexa.
A šta je ustvari taj j*beni disciplinski sud u MUP-u?!?!
To Vam je sabor kompletnih i uvećini slučajeva, nepismenih idiota na jednom mestu. Čast pojedinim starešinama i oficirima, koji su silom prilika disciplinske sudije, ali takvih je jako malo. Da bi Vam umanjili vrednost, malo zaprljali personalni dosije, i sprečili dalje napredovanje, u koliko im ne ližete d*pe, oni Vas šalju na tu disciplinsku, na kome Vas obično čeka SABOR KOMPLETNIH I NEPISMENIH IDITOTA, koji su Vam po direktivi " odozgo" već presudili, jer bože moje tako naređeno, a iznošenje dokaza, odbrana optuženog je PRO FORME radi..Šta se dešava kako sam dospeo na tzv diciplinsku.
25.08.2014 godine, ispred zgrade u Rakovici gde sam tada živeo, u toku noći, razbijen je prozor na mojim privatnim kolima sa vozačeve strane. Tom prilikom uzete su igračke i ukrasi, kojima je bio okićen moj auto od strane moje dece, kao i moje privatne beleznice, koje su mi služile kao podsetnik prilikom poziva na sud u svojstvu svedoka. Zašto imamo podsetnike?? Veoma prosto. 
Ove godine, lišimo lice slobode, podnese mu se krivična prijava redovnim putem. Posle godinu dana,  sud Vas poziva u svojstvu svedoka. Pola dogadjaja ne mozete da se setite, nedostatak dokaza i taj ološ je na slobodi. U stanici svoje beležnice nisam držao. Nosio sam ih sa sobom. U njima nije bilo strogo poverljivih informacija, nije bilo službenih spisa, sa oznakama strogo poverljivo, nije bilo pečata mupa itd.
Lično moje beležnice, koje svako ko radi, bilo koji posao ima.
Došla je uvidjajna ekipa PS Rakovica. Kada su me pitali šta nedostaje iz auta, rekao sam i moje lične beležnice, moji podsetnici. Mogao sam da ne kažem, ali išao sam logikom, u tom kraju su narkomani, često obijaju kola, kolege će ih uhapsiti, naći će moje beležnce, biće a što to nisi prijavio.
Uvidaj od strane PS Rakovice završen, dobio sam potvrdu, i tu se prvi deo završio. Krajem Septembra iste godine, ako ne i početka Oktobra, od strane inspektora moje stanice Palilula, dobijam poziv da dodjem u stanicu. Kada sam ga pitao zašto, kaže SUK i Odeljenje za Zakonitost u radu vode postupak protiv tebe, jer su ti ukradene privatne beležnice. Smejem se. Kolega B.Lj. kaže dodji molim te.
Zovem druga čuvenog starog beogradskog advokata, pričam mu, smeje se čovek kaže montiraju te, idi daj izjavu, ako hoćeš doći ću i Ja ,ali to je bre glupost.
Zovem drugaricu tužioca Prvog osnovnog suda, i ona se smeje.
Kaže Jao nepismena policija, te montira.
Daj im svoju izjavu nema tvog krivičnog dela tj krivične odgovornosti. Odlazim u Palilulu. Došao stručnjak vidi se balavi akademac. Pita me kako su mi beležnice izgledale, da li su imali korice, kakvi su listovi bili, Ja se smejem i kažem mu imali su srciće, cvetiće, pužiće i znaš pisalo je Aca + Maja= Tara. 
Budala sve upisuje. Zovu tužioca, tužilac kaže nema dela. Završeno. Izlazim smejem se i kažem kolegi LJ.B. koji mi se izvinjava, i koji je video o čemu se radi, sada će mi stručnjaci poslati poziv za disciplinski sud. B.LJ. neće valjda. Kažem hoće.
Tako je i bilo.
Novembar mesec te godine, stigao poziv, zaključak o porektanju postupka protiv mene, zbog LAKŠE povrede radnih dužnosti, i nesavesno čuvanje SLUŽBENIH SPISA , shodno čalnu 156 Zakona o Policiji stav 1    . Čitam, i plačem od smeha
Pa ovo su KOMPLETNI IDIOTI.  J*beš šta je rekao tužilac, to je Savić pravi se pametan, ajde mi njega interno osudimo, da mu personalni dosije zaprljamo, jer ko zna kako je kreno i skreće pažnju na sebe, možda nam preuzme radno mesto, glup nije, a i fakultetski je potkovan.
Došao je dan kada treba da izadjem pred SABOR KOMPLETNIH I NEPISMENIH IDIOTA ( čast malom broju vrhunskih starešina i oficira kojih jako malo ima, u tom disciplinskom sudu). 
Mere koje za to delo LAKŠE povrede radnih dužnosti, mogu da mi izreknu su: OSLOBODJEN, OPOMENA, 10% UMANJENJE PLATE. Znam da me osloboditi neće, čim su pokrenuli postupak. Da me opomenu nemaju zašta, ali da mi uzmu 10% od bedne policijske plate, TO HOĆE. SLEPCI SU TO. Smejem se. 
 Advokata nisam poveo i ako je on hteo, rekao sam mu: "da ti toliko vređam inteligenciju, NE MOGU i NEĆU". Idem sam. Dolazim. Tužilac mukica, niti zna, gde je pošo, ni gde je došo. Predsednik komisije oficir sa had hock fakultetom Donji Ljubiš kod gornje Trešnjevice, odma pored Donjeg i Gornjeg Brijanja, do juče bio autopatroldžija u jednoj stanici policije u Beogradu. Znam ga 15 godina, a sada MAJOR  U jbt kakav oficir, u normalnoj državi, takav bi bio portir. Ulazim i kažem mu Ćao Arhimandride . 
 "Alo Ja sam oficir, kako to pričaš SAS MENE"?! Daj bre ne loži se, do juče si smrdeo kao Ja po ulici, sad glumiš ludilo... "Ovo je sud, a Ja sam sad sudija". Arhimandride, sudija si čisto sumnjam u svojoj kući, nemoj da vičeš, možda i poletiš, nego daj da sve ovo sročimo, da ti mene rebeneš 10% i da odemo kući.
I tu se kreten izleti. Kako znaš da ću ti uzeti 10%?! Zbunjena faca. Ja blefiram. Ja: "Sa kime si jutros u ovoj zgradi razgovarao, i rekao onog sa Palilule, danas ću da rebnem 10%"?!? Zapisničarka i tužilac zbunjeni...A ovaj crveni, Ja blefiram, a vidim da je moj blef ispravan. "Pa ja ja, to jesam rekao, ali"...Eto vidiš Arhimndride, osudio si me bez dokaza, bez saslušanja, i to ti je rečeno "odozgo" jel tako ?!?! Zbunjeno govorii crveni: "Pa pa jeste upravu si, moram..Tako rekao šef, a i onaj tvoj iz Palilule". E sada, da ti mene lepo osudiš 10% od plate, i preneš i svom šefu, a i onom akademcu sa Palilule, da mi se sledeći put, sva trojca napasete mu*a, kao zec kelerabe, ali pre toga pašenja da dobro opereš zube colagate totalom, jer si opet dole u restoranu jeo meso i crni luk, pa ti da prostiš smrdi iz usta, dok pričaš SAS MENE. :-)
Naravno tok suđenja, iznošenje dokaza i presudu, vodio sam Ja samom sebi. Iskreno nije bilo teško, kada ispred sebe imam, SABOR KOMPLETNIH I NEPISMENIH IDIOTA.    
Zapisnik završen, Ja uljudno svoju presudu, koju sam sam sebi izrekao potpisujem. Istu potpisuje i veliki MAJOR  . 
Pružam mu ruku protokolarno, smejm se i kažem mu: "E VOLINO JEDNA. JE*O TE ONAJ KO TI DAO ČIN MAJORA. 
Dokazao si da nisi vredan tog čina i funkcije. Čin veliki, a mozak kao kod pileta. Naseo si na moj blef, i sam sebe, a i drugare odao. Volino jedna". Tužilac i zapisničarka se smeju do suza, a ovom MAJORU brada i otvorena usta do poda. Gleda me i kaže: " izj*bao si me". Ja: kao i uvek, i tih 10% molim te potroši na ku*ve uličarke, to ti je i onako fetiš bio, a izgleda i ostao.
Teško budalu na natak led navesti.
Odlazim smejem se. Prolazim hodnikom, i čujem druge kolege: "Osuđen uzimaju mu 10%, a veseo. Ovaj Savić nije normalan, pukao kao lajsna". Dok koračam podignute glave, i sa osmehom na licu, odgovaram : pukao jesam, ali ponizio se nisam.
I tako u svojoj profesionalnoj karijeri, morao sam da popasem kako Šojić kaže i disciplinsku.
Popasao sam Ja nju, ali napasli su se su i oni ne čega ...
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
diplomirani trener borilačkih sportova i veština.

DAN KADA SAM OSUMNJIČEN ZA PRIMANJE MITA...

( U rukama SUK-a i Odeljenja za zakonitost u radu)...

Bio je to još jedan radni dan, bar je izgledao kao običan dan.
Čini mi se da je bila Sreda, a datum kao da je juče bio 09.09.2009 godine ( Tri Devetke), na Marakani odigravala se fudbalska utakmica Srbija-Rumunija.
Tadašnji komandir koji je već primio rešenje za odlazak u Policijsku Brigadu, odlučuje da dvojca kolega i Ja, od 10,00 časova pre podne do početka utakmice ne gde do oko 21,00 časova, postavimo kontrolni punkt na pančevačkom mostu, na mestu gde se ukrštaju Pančevački i Zrenjanski put smer ka Beogradu, sa zadatkom da zaustavljamo vozila, izvšimo kontrolu lica, vozila, kao i da o uočenim obeleženim navijačkim vozilima sa navijačima koji se kreću u smeru ka Beogradu, iste zaustavimo i odma izvestimo dalje po liniji rada. Nakon završetka smene u obavezi smo bili da sačinimo poseban izveštaj koja smo lica, u kojem vozilu, zaustavili i pregledali, naravno mesto i vreme.
Brzo smo postavili punkt. Dogovor je bio da jedan zaustavlja, drugi proverava i upisuje, a treći da prvo pregleda lice, pa u prisustvu pregledanog lica i vozilo. Kako je bio pravi letnji dan, a na mostu pako od vrućine, često smo se rotirali medjusobno.
Taj dan posla je bilo mnogo. Što navijača Srbije, što navijača Rumunije. Napokon utakmica je počela, mi smo u bazi, kucamo izveštaje, potpisujemo i odlazimo kućama.
Došao je Petak sredina Februara 2010 godine. Tadašnji komandir Kostić i Ćelavi me zovu na mobilni. KK: Savčo gde si ??! Ja: Kod kuće. KK: Mozes li da dodjes do stanice? Ja: Mogu, što? KK: Trebaš nam. Ja: Ok, stižem, da obučem ders?? KK: Ne samo dodji i požuri. Ja: Ok. Krećem ka stanici, mislim opet neka Tošina akcija, opet nešto radimo tajno u p*čku materinu, a slobodan mi dan.
Dolazim u kancelariju komadira. Sede komandir i Ćelavi. Posle gde si, šta ima, kreće ono u tom momentu najgore.
Slušaj, sećaš li se 9.9.2009. kontroni punkt ti, taj i taj bili ste tu i radili to i to.
Ja: da secam se. KK: sva lica ste i vozila popisali na izveštaju? Ja: Koliko se sećam Da. Vodja patrole je kucao. KK: Ovaj izveštaj i pokazuje mi...
Ja: da baš taj, eto ga moj potpis.
KK: Ok. Stigla je prijava od strane tužilaštva, da je taj dan, neko od Vas trojce, od lica iz vozila, tog i tog koje NIJE upisano na izveštaju, uzeo NOVAC 1000 dinara. Ja: MOLIM?! Slušajte da nekog pošaljem na urgentni centar, nije problem, ali da uzmem novac NIKADA.
Ćelavi: Savke znamo, da nisi ti. U opisu koje oštećeni dao, jedino što je karakteristično da ste ti i taj iste visine. Po ostalom opisu, TI nisi, a i znamo te. Drugo i da nema opisa, sva trojca ste radili zajedno, sva trojca ste osumnjičeni za uzimanje mita.
Ja: Ljudi da li ste normalni, novac nikada uzeo nebi. KKi Ćelavi: znamo, mi smo svoje mišljenje o Vama već prosledili, Sektoru Unutrašnje Kontrole i Odeljenju za zakonitost u radu. Oni moraju u Sredu da Vas saslušaju. Dolazi tužilac, idete na prepoznavanje.
Ja: Kostiću, Ćelavi ljudi dogadjaj je od septembra 2009, na prepoznavanje nas pozivate februara 2010, posle skoro 6 meseci?!?!
Ćelavi: Znam sve. Lice je isti dan otišlo u tužilaštvo i podnelo prijavu. Dok je to prošlo kroz tužilaštvo, prosledjeno SUK-u, dok su Vas oni identifikovali, dok smo pronašli izveštaje Vaše, dok su Vas oni malo posmatrali tokom ovih meseci u radu, prodje vreme.
Ja: i šta sada, em nisam uzeo novac, em vreme prošlo, em taj pacijent pokaže prstom na mene, i Ja ni kriv ni dužan odo 30 dana u Centralni Zatvor.
Kostić: ako ti je za utehu, mi znamo da TI nisi.
Izlazim ispred stanice, haos mi u glavi. Odlazim kući. Kod kuće bolesna majka, tadašnja supruga Iva i Ana imale su nepunih 5 godina. Majka se nervira plače, bivša supruga besna, a njih dve onako male govore iako nerazumeju o čemu se radi: "tata biće sve dobjo". Subota, Nedelja, Ponedeljak, Utorak niti jedem, niti pijem..samo kafa i cigarete i šta će biti u Sredu. Znam da nisam uzeo novac, znam da bi pre umro nego to sebi dozvolio, ali šta ako idiot pokaže prstom na mene, i šta ako odem tamo gde sam nekada radio u je*eni CZ?!?! Sedim sam izolovan u sobi od ostatka porodice, i tako gledam ujednu tačku, kada zvoni mi telefon. Javljam se, kad ono **.Gde si Savke šta ima?? Ja: ništa. **: Izadji za 5 min ispred zgrade. Čeka me naša patrola. Voze me kod nas u bazu. Rekao **, da dodjemo po tebe. Ulazim kod **, sede on i **. Vidi znamo da nisi, i to boga nema. Znamo ko si. Slušaj nas. Nepadaj u vatru. Znamo šta ti se monta po glavi. SUK je plaćen da nas s*ebe, a ti pošto si ispravan, pošten i častan, pričaj samo istinu i kako je bilo, svega što možeš da se setiš. Tebi je ovo prvi put. Hvataće te na emocije, porodicu, bolesnu majku, malu decu da priznaš, provociraćete, da će ti biti lakše kada potpišeš, da im kažeš da jesi. Znaš kako mi ovde obrađujemo dobar -loš ,e tako ti je i tamo.
Zapamti prijatelja sa druge strane stola nemaš. Njima je to posao, i iskreno njih briga jesi ili nisi. Njih samo zanima da reše slučaj, da napisu, pa se ti posle j*bi na sudu i dokazuj nevinost. Oni nikada nisu bili policajci na terenu, ne znaju kroz šta mi prolazimo, i kako izgleda biti nevin a osumnjičen.
Oni emocija i savesti nemaju.
Budi ono što jesi, i tako se ponašaj. Advokata sva trojca imate i srećno.
Došla je i ta prokleta Sreda. U pratnji pomoćnika komandira dovode nas trojcu u 29.novembar, u policijsku upravu za grad Beograd. Sva trojca smo po naredjenju u interventnim uniformama. Čim smo ušli, kolege sa prijavnice zgrade nam oduzimaju opasače, službene legitimacije, iako su nas znali i vreme provodili sa nama, u njihovim pogledima čitam bes, prezir, gnev. Javljam se jednom gde si druze? Odogovara mi : marš p*čka ti materina korumpirano djubre, da se Ja pitam odma bi vas streljao". Gorčina mi je u grlu. Penjemo se liftom na 4 sprat.
Na 4 spratu čeka nas odbor za doček. Tužilac, radnici SUK-a i Odeljenja za zakonitost u radu. Razdavaju nas. Standardna procedura. Ulazim unutra.
Posle uzetih ličnih podataka, kreće psihička tortura. SUK: Ajde da ne gubimo vreme, imamo sve za tebe, uzeo si novac, nije ti prvi put. Pratili smo te, snimali. Pričaj. Udara rukom o sto. Urla. Čuješ li me ološe jedan PRIČAJ, nemoj da ti Ja vadim reči iz usta. Odgovaram mu: nemojte vikati na mene, imam pravo nevinosti i dok mi ne dokazete Ja sam i dalje UOSL ( uniformisano službeno lice). SUK: ti si moj KU*AC. Ok ne moras da priznaš, budeli ti covek prepoznao drugacije ćemo razgovarati. Što si pi*ko nervozan ako nisi kriv?!? Ja: slušaj me debilčino, Ja novac uzeo nisam, ne bude li me prepoznao pričaćemo drugačije, kunem ti se u ono dvoje dece, a nervozan sam ne zato što sam kriv, već što znam da nisam, a prolazim sve ovo kao da jesam. SUK: Da li su to stvarno tvoja deca, cinican osmeh mu na licu. Meni zeludac se prevrće, dodje mi da predjem preko stola, ali znam namerno me provocira, smirujem sebe, a kidam se.
Izvode me napolje. Uvode sledećeg. Čujem urlanje. Isto sve. Kada su završili prvu fazu, vode nas dole u sobu za prepoznavanje.
Razmak izmedju nas trojce, po 3-4 metra.
Prolazimo hodnicima, gledaju nas kolege iz Uprave Kriminalističke Policije, naravno sa gadjenjem. Vidim po pogledima ubili bi boga u nama. Da se razumemo iako postoji pretpostavka nevinost,i dok neko pravosudnom presudom ne bude osudjen, u praksi ti si već osudjen. Kolaju razne priče.
Kolege ne znajući sve već te preziru, pljuju ma uzas. Dolazimo u sobu za prepoznavanje. Meni kažu da stanem ispod broja 3 ( tri im majke jebem). Dovode još dvojcu z IJ 92. Ima nas 5. Dok stojim ispod tog broja, ceo život mi prolazi kroz glavu. Neka pokaže sada na mene i Ja ću sam sa sobom da završim. Nisam novac uzeo, i na pravdi boga da idem u zatvor, i da mi se sudi NEĆU. Tada sam prvi i jedini put, u svom životu bio odlučan da se UBIJEM. Radim savesno, pošteno časno. I ok njihovo je da provere, ali ne i ovako ponašanje. Da sam uzeo, Ja bi sam rekao ljudi JESAM, pišite mi šta hoćete, jer Ja nemam taj problem da priznam, ma šta i koliko to mene koštalo, JA NE LAŽEM. To jutro kada sam polazio, majka me je ispratila i rekla: znam ko si, znam kako si vaspitan, znam da nisi uzeo novac, budeli taj pokazao na tebe, ne dozvoli da te razvalače i da ti stavljaju ono što nisi, volim te najviše na svetu, Vojnik si, bolje časno završi sa sobom, nego da ceo život nosiš ljagu na ledjima za koju nisi kriv niti si to uradio". Stojim kao poslednji ološ. Gledam u neprovidno staklo ispred sebe. Slušam komande, okreni se levo, desno. Korak svi napred. Stavite kape, skinite kape. Vrati te se do zida...A onda muk. Ništa ne vidim, ništa nečujem. Samo mi je jedno u glavi, da li ću više videti Ivu i Anu.
Uzdišem i shvatam da sam spreman, ukoliko me spuste u pritvor, i čekam dole transport za CZ, odma ću završiti sa sobom. Godinama baveći se borilačkim sportovima znao sam i kako ću to, ako budem morao. Čujem gotovo.
Gase se svetla. Ova dvojca iz Interventne izlaze, ostajemo nas trojca. Medusobno nepričamo. Iskreno Ja ih i ne vidim. Zakljucavaju nas u sobi za prepoznavanje. Ispred vrata prepoznajem glas našeg advokata, ali ne i šta govori. Pritisak mi je na 300. Srce samo što nepukne.
Otvaraju se vrata. SUK: nas izvodi. Opet hodnikom prolazimo, opet gledam lica kolega inspektora u hodniku. Gade se. Zadavi li bi nas da mogu. Vraćaju nas na 4.sprat. Čekamo. Unutra većaju. SUK, odeljenje za zakonitost u radu, tužilac i naš advokat. Ispred vrata MI i jedan iz SUK-a, kome voda iz usta prosto curi, koliko bi nam se krvi napio. Klasičan psihopata. Izlazi naš advokat. Poziva jednog po jednog. Ja sam zadnji. Ovoj dvojci osmeh na licu. A meni svet srušen. Misao koja mi kroz glavu prolazi: "pokazao je na mene...Gotovo je sve..Ja iz pritvora živ ne idem". Advokat me poziva i kaže: rekao sam njima, a da kažem i tebi: SLOBODNI STE. Dotični Vas nije prepoznao, priznao je da je bio izritiran kontrolom taj dan, da VI njega niste zaustavili, ali da je čekajući u guzvi koja je bila zbog vaše kontrole, nije stigao da se vidi sa devojkom, raskinuli su taj dan, i on zbog osvete otisao u tužilaštvo i LAŽNO VAS PRIJAVIO.
Sada ćete samo dati u mom prisustvu izjave, primljenim od gradjana i idete kući. Molim te Vladimire znam šta si rekao magarcu iz SUK-a, znam kako su se poneli, nemoj molim te zbog Ive i Ane da sada pukneš, napraviš problem i stvarno završiš iza rešetaka. Oni to i hoće. Budi pametan molim te. Napraviš li nešto, dozvoliš li da te sada isprovociraju, ne mogu te spasiti. Ulazim kod STOKE. Sada sam kolega, sada ide pro forme izvinjenje, kako su oni znali da Ja nisam novac uzeo, da je to procedura, da provere, da sam u poslu, da znam kako to ide. Izjavu sam im dao, i na izlasku iz kancelarije, kratko im rekao: "MOLITE BOGA, DA SE NEKADA I NE GDE SAMI NE SRETNEMO. VREDJANJE MOJE DECE IVE I ANE, OPROSTITI VAM NEĆU, STOKO JEDNA IZ SUK-a".
Onog kretena što nas je lažno prijavio, mogli smo privatno da tužimo, da se cimamo po sudovima, da uzmemo odštetu, da tužimo ološ iz SUK-a, ali nismo hteli. Gorčinu, torturu i neizvesnost koju smo prošli i koja nas je pratila, ubila je sve u nama. Kući sam došao ni LUD ni NORMALAN. Par dana sam samo ćutao. Ćelavi me je zvao, da vidi kako sam, trebali nešto, dao nam je par slobodnih dana, ali ni njemu se nisam javljao.
Jako teško sam sve to podneo. Najteže sam podneo ponašanje pripadnika SUK-a, koji su zanemarili pravo nevinosti, i poneli se prema meni kao prema poslednjem ološu, koji je osudjen bio pre pravosnažne presude. Trebalo je izaći i nastaviti dalje da radiš u sredini, koja kad je čula gde idemo, već me je etiketirala kao nekog ko to zapravo bio nisam. Dolazak i početak rada, sprdnja ostalih iz stanice na naš račun, ismejavanja itd, takodje su mi jako teško pali, ali i to sam izdržao podignute glave, jer sam znao ko sam.
Čast, ponos, poštenje i obraz, uvek sam bio, i ostao spreman da branim po cenu svog života.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
diplomirani trener borilačkih sportova i veština

CRNA MERIMA...

CRNA MERIMA...
(kraljice trotoara pokreću peticiju protiv MENE)...

Pančevački most sabirni centar gradskog otpada. Pored ljudi koji svakodnevno na stajalištu u Bulevaru Despota Stefana, presedaju sa prevoza na prevoz na relaciji kuća-posao-posao-kuća, pecaroša koji prodaju ribolovačku opremu, taksista koji rade linijski prevoz Beograd-Pančevo-Vršac, oko i ispod pančevačkog mosta vladaju džeparoši, narkomani, sitni lopovi i prevaranti. Dan ispunjen poslom ili je neko odžeparen, ili je nešto ukradeno, ili se desio sudar, ili je oboren pešak, ili se dogodila tuča klošara u birtijama ispod samog mosta. I tako danima, mesecima, godinama.
Kada se dan završi i krene prvi sumrak, pod svetlima javne rasvete, većinom iz romskog nehigijenskog naselja Vuka Vrčevića, sa druge strane mosta, pojavljuju se one KRALJICE TROTOARA. Da se razumemo većina je njih u taj posao ušlo na najgori mogući način. Ili su bile prvo silovane od strane članova porodice, ili su ih kao decu tu doveli otac, majka, brat, muž i naterali na to, ili su kao već dugogodišnje narkomanke tako zarađivale za drogu.
Sam most nalazi se na oko 200 metara, od Policijske Stanice Palilula, a one malte ne, stoje pored naše ograde i pecaju klijente.
Ćelavi više nije mogao to da trpi. Pozvao me i rekao da kako znam i umem rešim problem sa njima. Poznavajući dobro zakon o Javnom Redu i Miru, Zakon o Ličnoj Karti, Zakon o Prebivalištu i Boravištu gradjana, i kao tako tri četri prekršajne prijave sročim u jednu, kojom prilikom nikada ni jedna od prijava mi nije vraćena na doradu ili oborena na Sudu, za mene to nije bio problem.
U to vreme 2009/10/11/12/13 i do pola 2014 godine, bio sam najjači policajac pozornik na teritoriji grada Beograda, po broju podnetih i realizovanih prekršajnih prijava, po svim tačkama zakona o JRM, Ličnoj Karti, Boravištu i Prebivašištu gradjana.
Mnogi su me znali kao nekog ko je bio veoma lak na peru. Dok su drugi koristi pendreke, Ja sam udarao po džepu prijavama, i tako uspostavljao JRM, a i sticao reputaciju policijaca koji em što je pismen, em što drži do sebe, em što veoma lako sačini prijavu da su neke firme i milionske kazne plaćali, recimo ugostiteljski objekti kafane, kafići itd.
Dolazim ispod mosta, a tamo me očekuje kućna radinost. 
Otvoreni štandovi sa ponudama i potražnjama KRALJICE TROTOARA.
Glavna medju njima i veliki džambas bila je Crna Merima.
Crnu Merimu su sve one slušale. Ako ona kaže noćas se radi, sve rade. Prilazim uzimam dokumenta, pola njih nema dokumenta. Pozivam dve patrole i njih 15 dovodim u stanicu. Šef smene Siniša J. samo što nije pao sa stolice. PA DA LI SI TI NORMALAN?!? 15 lica si doveo, ko će to sve da obradi?!? Rekoh mu Ja. Provera identiteta za svaku, Upisivanje ko je doveden sa svim podacima, zašto, kucanje izveštaja. Oduzeti predmeti do njih: suzavaci, skakavci, kuhinjski noževi, boxseri, razna šila, šrafcigeri. To su uvek nosile sa sobom, jer dok batica radi nad njima, u čarima zanosa, one vade te predmete, vrše nad njim kradju i beže.
I tako noć za noć. Nekada dve, nekada tri, nekada 5 dovodim pišem, prijave idu. Uglavnom sve isto.
Jedan dan pre posla bio sam u civilnoj garderobi ,nosio sam kačket na glavi, gledam ispod mosta, tačnije ispred pekare S&M, njihovo vreme okupile se one. Kolovođa Crna Merima, vadi papir zaustavlja ljude. Ajde da im pridjem, vidjaju me samo noću u uniformi, tada su i pijane i drogirane, male su šanse da me prepoznaju, a imam i kačket kojim sam prekrio i oči.
Prilazim Crnoj Merimi, pitam izvini šta radiš?! CM." Joj bato tako si sladak, oće potpišeš peticiju? Ja: zašta? CM: " znaš ovde ima jedan LUDAK, proganja nas. Tu iz stanicu Palilula. Visok tako ko ti, zovu ga Savić crko dabogda". Ja: Pa šta oće taj? CM: Ne znam, svaku noć nas apsi, ne možemo pošteno i Ćasno da zaradimo deci za leb, sigurno mrži ŽJene, mora bato da je PEDER. Ja: Aha Savić peder, jao majku mu j*bem, i meni ostao dužan. Daj da ti potpišem, gde šta treba. CM: Evo ovde bato, ime prezime, telefon matiĆni i ako imaš liĆnu kartVu imaš, ako nemaš ne treba ti, ni mi je nemamo. Uzimam papir, a na njemu piše: " NAЧАЛNIKU PALILULA ПЕТICИЈА РАДNICA PANЧЕVAČКИ МОST, PROTИВ МАНИЈАКА SAVИЋА ПОЛИЦАЈЦА IZ PALILУLU, KOJИ NAS HAPSI, ŠTO POШTENO RAДUMO NA MOS".
Uredno im Ja potpišem imenom i prezimenom, sve osim matičnog.
Umirem od smeha, pitam CM: Aj pročitaj vidi da li sam dobro sve napisao?! CM: Pa Ja ne znam ni da Ćitam ni piŠem, drugi iz naselje jedan deĆko pismen sastavio ovo. Umirem od smeha. CM nastavlja: Ja znam samo da se J*BEM, a pošto si potpisao oćeš te Ćastim jednim P*šenjem ovde iza, 50% od cene za tebe ?!?
E, neka hvala, vidi žurim. CM: Hvala što si potpisao baš si zgodan, a mogli smo da radimo malo  :-).. Ćao devojke odo.
Dok odlazim suze ronim. Zovem Ćelavog. Pričam mu, smeje se. Ćelavi sutra ti stiže peticija. Ćelavi: A da se i Ti i One i peticija terate u PM  :-). Vidiš da je skoro 23, 00 a ti me zoveš. Daj rešavaj to dole, neću više ni jedna da se pojavljuje. Zdravo Savke.
Sutra uveče se pojavljujem u uniformi, a štandovi rade ili rade. Zovem patrole, u poslu su. Ok. Njih 10. U koloni jedna po jedna ispred mene PS PALILULA. Već je 23,30 u Paliluli haos. One ulaze tačno gde treba, kod šefa smene Siniše J.  :-) . Kako koja ulazi kaže dobro veĆe, a On se hvata za glavu. Čujem ga dok zadnji ulazim: Gde Vam je onaj MANIJAK? Tu sam šta vičeš i smejem se  :-) SJ: Pa da li si ti normalan, teren gori, imamo ozbiljnih intervencija, umesto da se priključiš ostalima, ti opet sa njima. Ja: Slušaj samo Vi radite jače poslove, Ja radim po JRM . Smejem se . Kako koju posebno saslušavam podaci i tako to, čujem od drugih kako me kunu: "crko dabogda, piĆka ti materina, umro u Dunav, zgazio te voz za pančevo dabogda". One kunu meni smešno, suza suzu mi stiže dok im pišem prijave.
Nekoliko dana je prošlo, Ja opet na most, one ispred pekare. Prilazim sedam pored njih. Naručujem kafu. Devojke kako ste? Kako ide posao? Smejem se..CM: Nikako baksuzu, Će nam deca pocrkaju od gladi zbog tebe. Što zbog mene pitam. CM: kako što od tebe ne možemo da radimo, nemamo para. A zbog toga, e baš mi je žao, ako je zbog toga sažaljevam slučaj. CM: E vidi Mi ćemo svako veče ovde da stojimo, pa da vidimo ko će da izdrži duže, ti moraš kad te pozoVu da ideš, mi ne moramo. Smeju se.
Kažem Ok i Ja ću ovde biti. Da stojite možete, da radite NE MOŽETE. CM: a da se mi nagodimo. Pitam Kako? . CM: Oćeš pare? Ja: Neću. CM: Oćeš p*Ćke? Ja: Neću. CM: Oćeš ti plaćamo hranu, sok , kafu ovde. Ja: Neću. CM: oćeš ti svaka od nas da ti P*puši?! Ja: Neću. CM: A šta oćeš MONSTRUMU?
Ja: da Vas Više ovde ne vidim da radite. Usput devojke, pošto se ti, ti ti, ti, ti i ti Crna Merima, niste odazivali sudu za prekršaje, evo da Vam uručim poziv 30 dana za hotel u Požarevcu, ženski zatvor.
ONE: PederĆino, crko dabogda na majku, majku ti j*bemo, ol*šu, pu piĆko jedna, jedi g*vna, p*ši k*rac, jedini nas ti proganjaš. Smejem se, ali onako od srca. Odlazimo opet kod Siniše J šefa smene, opet on kuka, ali ovaj put mora da zove 29.nov i transport za Požarevac. Dok ulaze u maricu, Ja im mašem, a one meni opet sočno pozdravljaju. Smejem se.
Prošlo je i tih 30 dana. Ekipa i Crna Merima, opet otvorile štand opet posao cveta i opet Ja.
Dolazim do ispred pekare 22,00 počela mi treća smena. Ispijam kafu, prilazi mi Crna Merima. Pitam kako je bilo na odmoru, odgovara mi: dabogda i sam bio tamu m*jku ti j*bem, Ja luk i krompir da sadim. Stomak me boli, dok mipriča šta su sve tamo radile. Odogovaram: Eto vidiš da ste pošteno radile, sad to isto primenite oko onih vaših kuća, i deca neće da Vam gladuju. 
CM: "Saviću monstrumu ja nisam domaćica, već kurva od rejtunga znaš. Ja ne sadim, ja se nasadjujem". Reko vidi ovde da se nasadjuješ NEĆEŠ, ni ti, a ni one tvoje.
CM: Pisali smo ti PETICUJU PROTIV TEBE, IMA DA NAJ*EBEŠ.
Reko znam potpisao sam Vam. CM: crko dabogda ono si bio ti.
Da, Ja sam bio, lično Ja glavom i bradom.
CM: a da te pitam nešto jesi ti peder? Ne Ja sam latentna pederčina, onaj što se zaljubi brzo.
CM: Osmeh od uva do uva. Devojke jesam vam rekla što nas mrzi. Dere se i doziva nekog Ramiza. Ramize, Ramize. Iz mraka izlazi jedan kao iznaftalina. CM: Ramize radiš bulju?! Ramiz klima glavom potvrdno DA. CM: Saviću evo ga deĆko za tebe, i da nam se skineš sa vrata, da možemo da radimo. Reko Hvala CM. Ramize dodji ovamo. Daj mi ličnu Kartu. Proveravam Ramiza, a on sabrana dela dostojevskog i naravno raspisana potrga.
Remize ideš samnom. Dolazi patrola, uvodimo ga u auto, kako ulazi i okreće se ka CM: Rekla si da radim sex, a ne da idem u zatvor, pu piĆka ti materina, bem ti majku, štrokonđo, ološu, cinkarošu". Smejm se ,a CM plače. Pred svima njima, ispala je kao da ga je namestila. Rekoh CM, neveruj u sve što ti kažem hahaha :-)
Noći su prolazile, stoje one ispred pekare, ispod mosta od 22,00 do 05,00, stojim ili sedim i Ja. Patrole prolaze, komšije prolaze gledaju me sa njima i smeju se. Ludaci iz moje auto patrole dobacuju: Savke pravi si makro, odlično ti društvo, radiš i ti sa nima". Smejem se radim. Recite Siniši prva koja krene da radi, dovodim :-). CM: Zar te ološu nije sramota, da svaku noć stojiš ovde sa nama? Odgovaram NIJE. Baš je lepo, stojite Vi montirane, polu gole, stojim Ja u uniformi i tako zajedno ispod mosta, brukamo naše porodice i umirem od smeha  :-D
Nedelju dana tako svaku noć od 22,00 do 05, 00 smo stajali svi zajedno. Bilo da je noć topla ili kišovita stajalo se ili sedelo. Na kraju One su odustale i otišle da rade na Obrenovački put kod MAXI Ade, a Ja rešio problem Palilule  :-).
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.