Rođen sam kao 5-to majkino dete. Četvoro nas je majka Zorka odgajila, moje tri sestre i mene. Naša četvrta sestra Ana umrla je kada je imala svega tri meseca ( po njoj moja mlađa ćerka nosi ime ANA). Po rođenju bio sam jako bolešljiv od svega i svačega. Dva puta sam doživljavao kliničku smrt. Moja sestra svaki put me je u dom zdravlja unosila kao kliničku mrtvu bebu, i oba puta su me doktori vraćali u život. Moja majka Zorka kada me je rodila imala je 43 godine, a moj pokojni otac imao je 51. Posle mog rođenja, moja majka morala je na Ozren planinu, jer već bolovala od kancera pluća i prestanka rada štitne žljezde. Na zahtev tadašnjih doktora VMA ( pošto je bila vojni osiguranik) morala je otići. 6 meseci moje tri starije sestre me podižu bez naše majke. Otac je već data nije živeo sa nama. Bio je "momak" u svakom smislu te reči, i kao takav "momak" je i završio svoj život ( provod, žene, odela, hrana) umro je sam. Jedino što je dobro nije pio. Kada se majka vratila već sam puzao. U međuvremenu konstatovane su mi razne bolesti, pluća, srce, uši pa delimično i vid. Dolazi period mog odrastanja, počinjem da hodam, pričam i sve uz majku. Sestre polako odlaze jedna za drugom udaju se. Razlika izmedju sestra i mene je velika najstarija sestra je starija od mene 24 godine, srednja 20 i treća 13. Da bi iole malo ojačao, stvorio jak imunitet, što bi narod rekao "ojačao" vode me na sport. Moju 7 i 9 godinu obeležile su dve operacije stomaka. Izborio sam se i sa time. 1993 godine moja majka dobija kancer PANKREASA. Ostajem sam. 12 godina mi je. Srednja sestra me uzima kod sebe. Majku operišu u KBC Zvezdari...Hiper inflacija je, nedostatak svega lekova, gaza opreme za operaciju . Svaki dan sam uz nju. U školu ne idem samo sam u bolnici pored majke. 7 dan je odlučivao hoće li majka preživeti. preživela je. Život se nastavio. Što se moje škole tiče, u osnovnoj školi bio sam dobar đak. Uvek sam bio skromno odeven, ali uvek čist i opeglan. I ako je veći deo moje garderobe bio pocepan, kao i čizme,patike koje su propuštale vodu i sneg bio sam dostojanstven i ponosan onim što imam. Ni tada kada sam gladan išao u školu niko nije znao. Bio sam nasmejan i ponosan. Niko nije znao da majka i Ja nemamo ništa od hrane u kući. Sestre kad mogu dođu donesu, šta mogu i pomognu koliko mogu, a otac pa taj se nikada nije udostojio da pomogne, uvek vikao dok je bio živ nemam ni za sebe. Dolazi moj 7 razred. Majka taman što je preživela kancer pankreasa, saznaje da ima kancer bešike. Agonija naša se nastavlja. I ovaj put me moja srednja sestra uzima kod sebe. Majka gotovo uvenula na bolničkom krevetu. Noću kad svi kod sestre legnu i zaspe, Ja plačem ispod ćebeta i pitam se da li od rođenja moram stalno da se borim sa SMRĆU?!?! Ne znam kako iako su doktori rekli da neće preživeti, majka se oporavila i ovaj put. Vraćamo se kući, a kuća prazna. U školi popuštam. Sve ono što me jede iz nutra ispoljavam u školi, nego klasično glupiranje. Ne učim, izbegavam nastavu, zadirkujem drugarice i drugove.
Jak autoritet profesora vraća me na kolosek. Profesor geografije zadaje mi par vaspitno popravnih po obrazima. Takozvani 5-ci pucaju mi po obrazima. Pita me gde vidim sebe?! Kao uličara?!Narkomana budućeg ako tako nastavim?! Mislim li na majku?! Šta će mi glupiranje i mangupiranje u životu..Dok mi on deli životne lekcije u hodniku ispred zbornice OŠ Dragojlo Dudić priključujemo mu se i profesor matematike. Duple PET-ake dobijam po obrazima. Naravno i jednom i drugom profesoru danas sam zahvalan, jer ti tadašnji PET-aci sa ove vremenske distance su bili očinski, ispravni. Dolazi srednja škola. 1995 uveliko vesele 90-te. Kriminal u jeku. U inat svima koji su nosili skupe pantalone, najk patike, trenerke itd, Ja sam rešio da im se revanširam, ali ne u tome što oni imaju već u onom što ni nemaju UČENJU. Bio sam najbolji u generaciji Iako sam od svojih sestri i sam dobio najk patike da se nebi razliovao nisma uvek voleo da ih nosim. 16-st godina sam imao kada sam našao svoj Prvi posao, i od prve plate od 120 dinara napunio kućni frižider. Od druge bojler za kupatilo. Ima li smo ozidano kupatilence, ali ne sanitariju i pločice. Otac nije hteo da pomaže, govorio je: "meni u mom stanu ne treba, Ja imam a kome treba nek zaradi". Da u Beogradu 90-tih, dok sam nisam zaradio, kupali smo se što smo vodu grejali na šporetu. Ali ni to niko nije znao jer sam od malena učen da na ulici budem ponosan, nasmejan, da ne zavidim drugima što imaju, već da budem zahvalan onome što imam. Ceo moj život sam radio, kada god sam mogao pomagao sma drugima, dok većina je iskorištavala moju dobrotu, kako je ko video ineteres bio je samnom, drug prijatelj dok nije završio to što je naumio. Moj problem ješto sma otvoren, iskren čovek. Što mislim to i kažem. Uživotu sam jako malo imao, i moje malo meni je mnogo, a neki su do te mere išli da su mi uzimali i to moje malo, i ne zato što im je trebalo, već samod a bi mi naneli štetu. Sve u životu što sma postigao, anisma nešto mnogo sam sam. Što bi se reklo po trnju sma išao i uvek težim putem, jer nikog nisam imao da bi me pogurao pomogao. Zaposlio sma se sam, bez ičije pomoći i bez ičijeg zalaganja, zato i dan danas sam na najnižem radnom mestu jer nemam nikog da me pogura. I kada sam trebao d anapredujem zbog moje otvorenosti, verovanja ljudima i onoj ljudskoj strani, drugi su iskorištavali, ismejavali me, prozivali me ludim, budalom, kretenom, a oni ikao gori od mene napredovali jer Ja ne umem da lažem, mažem, da budem ciničan, da se foliram. Jedino što znam je da savesno,časno i pošteno radim sve što mi je povereno u životu. Realno ispadam i glup, lud i budala, ali niko ne može uperiti prstom u mene i reći da sam nekog prevario, oštetio, povredio, nažao učinio, da sam nešto ukarao, primio mito, uzeo što nije moje,ili se kitio tuđim perjem,i napredovao u životu preko tuđih leđa i na tuđoj muci. Teško da će se iko to usuditi jer se tako nešto sa moje strane nikad nije dogodilo, niti sma Ja ikad tako nešto uradio. Ja svakog ponosno mogu pogledati u oči, i svakom sve reći u lice...A da li oni koji su mnogo puta meni nažao učinili, povredili, da li oni mogu mene pogledati u oči , to nek oni vide i razmisle. Sve ovo što radim u životu, što razumem druge i pomažem drugima, jeste što sam od 7 godine bio oslonjen sam na sebe i bolesnu majku. Mnogo toga sam morao sam, i ceo život bio sam poput mog životnog motoa " SAM PROTIV SVIH". Dok su drugi uživali u svojoj porodičnoj idili, putovali, mazili se, radovali, Ja sam gledao bolest, muku, majku u suzama od bolova, praznu kuću, i samo želeo jedno da uspem u životu i a to sve tada bude samo moj ružan san. Moj tadašnji ružni san i sve to loše što sma prošao kao dete, dečak i momak postalo je moje najače oružije u životui zove se ISTINA i PRAVDA. A zbog te istine i pravde što je guram i borim se za njih, i danas sam na istom mestu, indirektno diskriminisan sam od onih koji se javno kunu u ISTINU i PRAVDU, a koji odlučuju o usponu i padu ljudi u životu. Zbog svega toga što sam u životu prošao mojoj deci pružam ono što Ja nisam imao od svog oca a to je LJUBAV, RADOSNO I SREĆNO DETINJSTVO.
Pomažem svima, dajem ono što imam a najviše znanje i životno iskustvo koje imam, jer znam šta znači NEMATI. Znam šta su, suze, tuga, patnja i bol, ali ne znam šta je bahanalisanje, ludovanje, iživljavanje, uživanje, izležavanje, "blejanje", trošenje i nezadovoljstvo time što ne znamo šta ćemo sa previše onim što imamo, već gledamo da iz dosade i obesti onom što ima malo, i to malo mu uzmemo samo da bi mu se naudilo. Mnogi su svoja znanja sticali na plećima i pričama drugih ljudi, a Ja sam svoja znanja sticao na svojim leđima. Teško mi je kad o svemu ovome pričaju oni koji se nikada u životu nisu namučili,a još teže kad vidim da i ono malo do čega treba da dođem, nepravdom i zlobom drugih mi se i to malo za njih, a mnogo za mene oduzme, otrgne ili se samo sklonim u drugi plan.
Kada bi svako pogledao svoju drugu stranu medalje, setio se sebe kad mu je bilo najgore, i video onog sada kome je gore, ljudi više bili okrenuti jedni drugima, ali ovde čim se uspe u životu, zaboravimo sebe odakle i kako smo ponikli.
Kada bi ljudi koji iskreno vrede napredovali, ovi što ne vrede a napreduju u životu izgubili bi volju za životom.
OVO JE BILA MOJA PRIČA O MENI, I MOJA DRUGA STRANA MEDALJE KOJOM SE PONOSIM.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
diplomirani trener borilačkih sportova i veština.
Нема коментара:
Постави коментар