KAKO JE ZAPRAVO SVE POČELO...

( priča iz kraja)

Da bi nastavio dalje sa pisanjem, i da bi i VI koji ste me lično poznavali i radili samnom u jednom periodu mog života, a VI koji me niste upoznali, svatili suštinu mog pisanja i ko sam zapravo Ja, moram se vratiti par decija unazad. Znam da da će oni koji su me poznavali i radili samnom reći: "Vidi ovog ali je pukao, ala dečko ima bujnu maštu, mora da se naduvao tamo Marokanske vutre, ušmrkao kokaina, umislio da je neko i nešto, budala bio, budala i ostao, dok će drugi reći a u jbt nikad nebi rekli to za njega". Nažalost svih onih koji su radili samnom i poznavali me, u svetlu kako sam Ja hteo da im se pokažem i prikažem, njihov mozak nije mogao da vidi drugu stranu medalje, a to je da sam im davao ono što su zapravo oni hteli. Bukvalno igrao sam na njihovu kartu, a pravo lice držao za sebe i u sebi.
Beograd 1997 godine, mart mesec moj biološki otac je umro u 68 godini života. Pošto su moji bili razvedeni Ja sam sa majkom presao da živim u očev stan koji sam nasledio, na Novi Beograd u blokove, tačnije blok 64, ulica Gandijeva 93 u stanu na drugom spratu. Zgrada poznata po tome što je u njoj na 8 spratu živeo, žestoki beogradski momak Goxy Bombaš, koji je ubijen na Zvezdari.
Kao klinac u 16 godini života, koji se samo sa majkom doselio u geto zvani blokovi i to sa Zvezdare, reputaciju u kraju  morao sam da stičem i branim pesnicama. O tom periodu mog života u getou zvanim "blokovi", može da posvedoči i moj drug iz tog vremena momak iz bloka 64 Nenad Mihajlovic. Ja sam, protiv celog kraja. Jbg to je kad dodjes nov u novi kraj. Brzo su me prihvatili posle par tuča, gde sam bio tučen, a i Ja sam tukao.
Kreće moje utapanje u getto blokovi. Po ceo dan igrali smo basket ispred zgrada, a noću trenirali. Kako je moje prijateljstvo raslo i širilo se, stalno me je pratio "čika Mirko". Totalno neupadljiva osoba, tada srednjih godina,prosečne visine, inače naš dugogodišnji kućni prijatelj. O njemu sam znao samo da radi u nekoj državnoj firmi i da je neki "šef" tj poslovodja. Uvek kada bi me video sa nekim momcima, fliperani, ili lokalnom kafiću govorio mi je : " Šta radiš tu ?!? Šta će ti to??! Šta će ti oni idi kući!!! Skloni se odatle itd". Ono što sam o njemu tada znao da je bio veliki prijatelj mog pokojnog očuha, koji mi je bio kao otac Aleksandra Milenkovića rodjenim 1927 godine u Požarevcu oficira JNA, po činu kapetana one stare vojne službe, koji je sa generalom Pekom Dapčevićem oslobodio Beograd, tada kao pripadnik neke OZNE.
50-60 godina, i čini mi se i 70-tih godina na Vojnoj Akademiji u Beogradu predavao je kako mi je majka posle rekla, neki " glupi i dosadni predmet" koji se zvao " Vojna istorija i Bezbednost". Umro je 1993 godine. Iskreno koga još u 16 godini života zanima koje "čika Mirko", koji stalno smara kada me vidi.
25.mart 1999 godine, moj 18-rođendan, Klinton šalje čestitke i vatromet, cela Srbija gori za moje punolestvo. DIVNO. Početkom marta te godine, pri ulasku u stan, zatičem majku sa dvoje ljudi u odelima, preozbiljnog pogleda, sa nekim rokovnikom na stolu. Posle dobar dan, rekla mi je idi u sobu. Ništa mi nije bilo jasno, ali nisam ni pitao ništa, jer kod nas u kući se znalo, da ono što treba da znam reći će mi se, što ne treba nepitam. Par dana posle mog rodjendana u toku najveće NATO agresije, majka me sa prozora doziva, Ja na terenu blokova igram basket sa getto momcima, dok nato pogadja toplanu na Novom Beogradu, par autobuskih stanica od nas. Majka zove ja trčim,a getto momci me prozivaju " vidi ga kako trči majkin sin". Iskreno bas me je bilo birga sta oni pricaju, mene majka zove. Ulazim u stan. Ona sedi na stolu osmeh joj od uva do uva, a na stolu ispred nje PLAVA KOVERTA. Kaže otvori.
Otvaram, vadim beli papir, a na njemu velikim ćirilčnim slovima piše: "OTADŽBINA TE ZOVE", a ispod moji lični podaci, mesto vreme, gde i kad treba da se javim . Pitam je šta je to? Samo mi je odgovorila: " JAVI SE TAMO, VREME JE". U tom mometu u stan ulazi naša kuma Rada čiji je sin, moj kum u to vreme bio u PJP na Kosovu, a koji je godinu dana ranije bio ranjen kod Srbice kada su napadnuti policijski autobusi, sa smenom koja je krenual u Bgd. Viče Zoro da li si normalna, gde će?!?! Vidiš kako je moj Pedja proša i gde je sad??! Vlado ne slusaj je...Zoro dete je. Majka sa osmehom samo je rekla : "SINE IDI SREĆNO". Dolazi dan kada odlazim u osnovnu školu 7 sekretara skoja, pod sirenama i explozijama vojna komisija. Čitaju nas sve. Nekih 8-9 momaka odvojiše sa strane, kada su mene pročitali, rekli su mi da stanem sa njima. Ništa mi nije jasno, ali ništa i nepitam. Čekam. Čujem samo da jedan, iako se tad nisam razumeo u vojne činove, najviši sa onim crtama na činu: "kaže ovo su onih 10, PROVERENI". Momci podjite sa nama. Izlazimo iz škole čekaju nas dva bela dzipa MICUBISHI PAJERA, bez oznaka. Voze nas u medicinu rada na Novom Boegradu, sada je to preko puta Delta city-ja. Tamo nam uzimaju krv, mokraću, visina težina, EKG i sve ostalo. Na njihovim belim mantilima u vidu nekih ID piše VMA. Kada su završili sa nama opet u dzipove ulazimo. Voze nas van Beograda na periferiju ( nebi lokaciju navodio). Tamo u jednoj kući, dočekuju nas opet neki ljudi u uniformama i činovima. Stolovi kao u školi, ispred pano.Govore nam da smo tu da pomognemo " CIVILNOJ ZAŠTITI", da obratimo pažnju u svojim krajevima na strance, kako izgledaju čuveni " lokatori", kao i na naše ljude koji u to vreme podržavaju nato agresiju, i ako čujemo tako nešto, odma se javimo na ********.
Sumrak počinje, Beograd gori. Vraćaju nas kućama. Majka sedi, ulazim a ona se smeje. Kažem joj sve da me smorila ta " civilna zaštita", da sam propustio turnir izmedju blokova u basketu, koji mi je vazan, a ona se samo smejala. Da moja Zorka Milenkovic rodjena Mitrovic 1938 Čačak. Poslednji potomak narodnog heroja Ratka Mitrovića, koga su uhvatili kada je njoj donosio lek za oči, i ona bila prisutna kada su ga ljotićevci sa nemcima obesili u Čačku, a njenu rodjenu braću streljali pred njom. Ostala je sama. Godinama posle dobila je nas 5. Moje tri sestre, četvrta sestra koja je umrla u trećem mesecu života, po kojoj moja mladja ćerka nosi ime, i na kraju mene 1981.
Prolo je NATO ludilo, nista se posebno nije dešavalo u mom životu. Basket, aikido, škola, sto bi se reklo stanje redovno, bez vanrednih dogadjaja.
Dolazi 2000 godina. U toku ludila 5 oktobra, na naša vrata zvoni komšija "čika Mirko". Kafa, časica domaće i kaže mi, mali vreme je da malo radiš, majka se smeje. Sutra u 12,00 sati idi do zgrade POLITIKE, na portirnici će biti "Mile" javi mu se. Prolazim kroz grad masa ljudi, slavi se, ludilo, grad kao Sajgon. Dolazim na portirnicu. da li ste vi Mile? Aha ti si. Idi dole, iza lifta traži Vuka. Dolazim. Neki ljudi sede. Pitam ko je Vuk? Ja sam ko si ti? Mene je Mile poslao za posao. E pa, ja nezaposljavam, idi na 17 sprat traži organizatora Nešu Šalipura, i producenta Vladu Dobroša. Odlazim gore. Nikako da stigem liftom. Izlazim iz lifta, da li si ti Miletov? Ja odgovaram Ja sam svoj, a Mile me poslao. Ok daj mi ličnu kartu, ja sam Vlada Dobraš producent TV Politika, ovo ti je Neša Šalipur budući šef, a najbitniji ti je Vuk njega si upoznao. Kada su me zaposlili kao honorarca, rekoše idi kod Vuka dole, sa njim si. A ko je zapravo VUK. Radi se o sinu generala Peke Dapčevića i majke Milene, čuvene jugoslovenske glumice koji je završio Prašku školu za film, kameru i režiju. Od njega počinjem da učim da snimam kamerama beta SP 300,600,900. Vreme prolazi ulazim u montazu. Tamo učim da sirov materijal montiram za prilog vesti. Posle toga par meseci organizator me salje u desk top, gde sedi elita srpskog novinarstva: Olivera Kovačević, Jugoslav Ćosić, Tamara Šibinac, Bojana Odović, Duško Šibinac, Marina Maksimović ( sada izveštac iz Brisela), Dragana Joksimović, Joca Ajšek i drugi. Tu usavršavam sa njima pisanje, koje će mi u daljem životu pomoći. Prihvatili su me kao klinju od 19 godina, koga sve zanima. Brzo sam učio. Kako se piše, kako se šalju vesti, šta je bitno, a šta nije, šta ide u lajv, a šta kao prilog. Kako najbrže i najlakse šalju vesti.
Početkom 2001 godine. "Čika Mile" koji više nije radio tu, pozvao me je da predjem na televiziju YU INFO kanal. Milina. SIV 3 narandzasta zgrada iza policijske stanice Novi Beograd. Kaže mi "čika Mile", da snimaš znaš, da montiraš znaš, da pišeš znaš, e sad da naučiš sredstva komukacije bazne stanice, repetitori itd. Yu INFO kanal, tada je bio osnovan kao Radio Televizija Jugoslavija kao balkanski CNN. Obuka mi je prošla. U 20 godini postajem šef, ENG ekipama ( electronic news getering) . Dobijam posebu propusnicu, pratim sva desavanja u Srbiji i Crnoj Gori. U zgradi gde smo smesteni, samo propusnica može od prizemlja do 6 i 7 sprata . Od 1 do 5 ne moze, kazu sluzba bezbednosti to je njihovo, a ne kazu i da je cela zgrada. Iskreno koga bre to zanima, u 20 godini postaješ sef, ima platu, sluzbeno vozilo, koga bre zanima te sluzbe. Na YU INFU upoznajem Tatjanu Vojtehovski i Sanju Marinkovic. Desk top čine novinari Nenada J. Ristica, Stanojevica sa sada RTS izvestaca, Brankicu Jovanovic, Mikija ( sad ne mogu da se setim prezimena, sada je u vladi za saradnju sa medijima) i druge koje su upravo kod nas pocele da vode svoje emisije. Na YU INFU nadogradjujem svoje znanje pored vukova iz tadasnjeg desk topa. Sredinom 2001 godine, zove me " čika Mirko" kaže oćeš da radiš na Pinku?! Pitam što bi, kad radim na INFU? Kaže samo ti idi na Pink, stigla najnovija oprema, javi se tamo, ****,
i kaži rekao ti Mirko da dodješ. Dolazim u zgradu koja je tada bila kao spejs Šatl zvani Pink.Dolazim. Čim sam rekao ko me šalje, odgovor je bio aha, aj ovamo, ovo ti je ovo ovo ovo, ovo su ti kolege, vidi radi ti i na INFU, ali ovde moraš dolaziti dok nesvaldaš tehniku tako mi je rekao Mirko i naravno biće plaćen. Au čoveče dve plate za mene i majku život laganica. Očeva penzija koju sam primao bila je jako mala. Sada smo majka i Ja mogli da plaćamo normalno račune sve, i da nam ostane. Sreći nikad kraja. Na pinku upoznajem gotovo sve. Išao sam sa posla na posao i kući na spavanje. Relacija mi je bila blok 64, SIV III, Dedinje Pink.
2002 godine dolazim kući, kad majka opet za stolom, opet plava koverta, opet BELI PAPIR, opet OTADŽBINA ZOVE. Opet njen osmeh od uva do uva, opet sve sa novom rečenicom umesto vreme je, sada je bilo: " DOBRO DOŠAO SINE". Poziv za Zaječar 9 pešadijska brigada kasarna Nikola Pašić. Vojna knjizica doneta na kućnu adresu, moja slika, tamo neki VES i oznaka 1 KG ( prva kategorija vojnika). Kaže mi samo da odem do opštine, da joj izvadim neke papire, trebaju joj i do policijske stanice Nbgd. U opštini problem. Po dokumentima iz MUP-a podaci su mi Vladimir Tomislava Savic, a u opštini Vladimir Aleksandar Savic. Matični isti, majka ista, adresa sve se poklapa, ali sta je ovo ?!?! Zovem majku iz opštine, kazem joj evo me kod maticara u kancelariji problem. Kaže sačekaj. Okrenula je jedan broj. Za dva minuta u to vreme zamenik predsednika opštine je sišao dobio sam papire i sve OK. Ali zašto je meni pisalo Aleksandar?!?! Nije mi bilo jasno. Godinama posle sve mi je bilo jasno. Njegovo ime koje i danas stoji u mom biračkom spisku, bilo mi je ulaznica za mnoga vrata, koja su mi se posle otvorila i otvarala. Stigao sam u Zaječar. Kad tamo u vrsti onih 9 momaka iz 1999, koji su bili samnom na kursu "CIVILNE ZASTITE". Kroz priču sazanjem da je i njih neki " prijatelj", svako je imao svog prijatelja koji ih je zapošljavao u odredjenim firmama kao honorarce, pa je jedan radio u EPS-u od kanala do montera sve prošao, drugi u vodovodu, treći u nekoj dravnoj firmi, četvrti u BIG-zu, jedan u muzeju Jugoslavije itd.
Došlo je postrojavanje klase mart 2002 godine. 1500 vojnika. Prepoznajem neke dripce sa ulica Bgd u stroju. A onda ŠOK.
Pojavljuju se ljudi sa crnim beretkama i visokim vojnim činovima. Njih dvojca staju ispred mog Prvog Voda u kome stojim.
Gledam i neverujem. " Čika Mirko i čika Mile", u uniformama ispred nas. Vi Prvi Vod za nama. Dolazimo u učionicu. Nije mi jasno što mi se nejave?!?. Prave se blesavi, kao da me ne znaju. Čitaju nas i kažu: " Vi sa oznakom Prva kategorija Vojnika nakon zavrsene osnovne obuke ovde, idete u 46 Zaštitno Motorizovanu Brigadu Beograd Topčider, sve ostalo što znate i što ste radili u civilstvu, trebaće Vam i pomoći će Vam u daljem radu". Prilazim da se pozdravim, ali jok...Popih OSTAV. Kada sam ponovo pozdravio vojnički, odgovorili su mi isto, i tada sam saznao da niti su oni komšije iz kraja, portiri iz zgrade politike, a niti se zovu ni čika Mirko ni čika Mile, već neko drugi.. neko mnogo veći ( moja Zorka je sve to znala zato se i smejala) sada mi je sve bilo delimično jasno, kao i ona " CIVILNA ZAŠTITA"......
NASTAVAK USKORO...Šta je bila 46 ZAŠTITNO MOTORIZOVANA BRIGADA, koja je bila direktno počinjena načalniku general štaba za operativne i komandno štabe poslove...
S poštovanjem

Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.