DETE SAM ZABRANJENE LJUBAVI

Dete sam crnog i crvenog zla koje je podelilo Srbiju na ove i one, i dovelo do prolivanja medjusobne krvi u Dragačevu. Rat 1941-1945 godine i podela na crne i crvene tj četnike i partizane definitivno je završen i u mojoj familiji po očevoj strani. Iako je sve počelo 1941 godine, kada je moja familija po majci otišla u partizane ( selo Markovica podno planina Ovčara i Kablara), a očeva u četnike ( selo Zeoke sa Jelice planine), mržnja i netrpeljvost familija sa Ovčara i Jelice čija krv teče mojim venama nastavila se i posle 1945 godine. Deda moje majke Zdravko Milinković kaplar moravske divizije i moj deda Milovan Savić od 1912 do 1914 godine zajedno su učestvovali u balkanskim ratovima i početku prvog svetskog rata u moravskoj diviziji srpske vojske. 1914 godine Zdravko gine na Ceru. U Prvi svetski rat iz sela Zeoke iz Dragačeva odlaze Četiri rodjena brata iz porodice Savić, Dragić Savić, Radovan Savić, Miloje Savić i moj deda Milovan Savić. Radovan i Miloje završili su u plavoj grobnici nadomak Krfa. Dragić i Milovan od proboja solunskog fronta do Dragačeva sela Zeoke podno Jelice planine, vratili su se peške sa albanskom spomenicom. Dvojci braća koji su ostali u plavoj grobnici na porodičnom imanju Savića, preživela braća podižu spomenike. Savići nakon kapitulacije Jugoslavije pristupaju četnicima Draže Mihajlovića, a majkina familija partizanima. Dve velike familije podno dve palanine jedna preko puta druge od 1941 do 1945 godine ratuju jedni protiv drugih, umesto protiv nemaca, bugara i ostalih kvinslinga u službi okupatora. Takmičili su se očito ko će koga više da istrebi tj pobije. Moj otac Tomislav sa nepunih 8 godina na Jelici planini od strane svog strica Dragića Savića jednog od četničkih oficira, uzet je za kurira Draže Mihajlovića, dok je Draža boravio u svojoj zemunici na samoj Jelici. 1945 godine rat je vojno završen, ali ne izmedju familija Dragačeva. Moja majka Zorka kao dete iz partizanske porodice od strane OZNE, kao sestričina narodnog heroja Ratka Mitrovića imala je odredjene beneficije kao i sva ostala partizanska deca posle 1945 godine, u odnosu na mog oca i ostalu decu iz četničkih porodica. 1958 godine u Čačku radja se ljubav izmedju mog oca Tomislava i moje majke Zorke.1959 godine dolaze u Beograd, pokušavajući da izgrade porodicu bez familijarnih tenzija. 1960 godine se venčavaju.1961 godine dobijaju moju sestru Nadu, 1965 Anu ( koja posle tri meseca umire) i 1968 godine moju sestru Radu. Moj otac kao dete iz četničke porodice nije mogao da nadje posao, sve dok moja majka Zorka nije otišla u sedište UDBE lično kod Slobodana Penezića Krcuna šefa UDBE za Srbiju tj predsednika izvršnog veća skupštine Socijalističke Republike Srbije krajem 1963 ili samim početkom 1964 godine, tražila citiram njene reči " da UDBA SJAŠE SA LEDJA NJENOG MUŽA". Pošto su znali koje ona i da ona nebi otišla na viši nivo kod Aleksandra Leke Rankovića tadašnjeg šefa UDBE SFRJ-a, jer im rekla ili će te ovo vi da rešite UDBA za Srbiju, ili će Ranković da reši pa ti Krcune posle vidi, kako ćeš objasniti Leki zašto nisi postupio. Ubrzo je moj otac, posle par dana dobio normalan posao u Beogradu. Za Saviće Zorka je uvek bila crvena tj crvena Zora i nisu je voleli. Moja majka nakon rata imala samo svoju majku Radu i nikog bližeg, jer su joj sva rodjena braća, i veći deo bliže rodbine u partizanima pobijena, naravno od strane četnika familije mog oca. Tokom celog njihovog braka Savići vrše pritisak na mog oca šta će mu oznašica, ta crvena q-rva. Moja baka Rada vrši pritisak na moju majku šta će joj taj četnički ološ, njegovi su ti braću i rodbinu pobili i zavili nas u crno. U to vreme uvek se poštovala glava porodice, a to je u Savićima bio moj deda Milutin, a kod majke baka Rada. 1970 godine majka i otac definitivno su se razveli pod pritiskom porodice Savić, a i mamine majke Rade i njene firme radi daljeg napredovanja. Deda je umro 1972 godine. 1980 godine već u ozbiljnim godinama pokušali su ponovo svoj život i da porodica bude na okupu. Godinu dana živeli su u prividnom miru do 25 marta 1981 godine tj do mog rodjenja. Kako je vest stigla u Saviće da se rodio Vladimir, moja tri strica, tetke i ostala šira familija Savića koja je tada brojala 57 muških glava, jasno su rekli taj crveni što se rodio "NIJE NAŠ". To crveno zlo neće i ne sme da kroči na naše imanje. Naše bogastvo, zemlju kuće i ostalo sa tim što ga je crvena Zorka rodila, nećemo da imamo ništa, niti će on šta od Savića naslediti. Otac se povlači prema svojoj familiji, a ja odrastam uz majku i sestre. Baka Rada umire 1988 godine. Moja braća i moje sestre sa očeve strane učeni su da samnom nemaju kontakt i da me nikad ne traže, jer me je rodila oznašica. Jedan od braće pokušao je jednom ili dva puta bez znanja ostale familije da me vidi kao malog, ali nije uspeo. Godinama radeći u službi ja sam s vremena na vreme kucao njihove podatke, i gledao ih preko slika iz naše evidencije tj za one za koje sam znao iz maminih priča. Lični kontakt nije bio moguć, iako sam ja to želeo, suprotna strana za života nije želela, a i moja majka nije bila naklonjena tom kontaktu posle svega što su ona i otac proživeli. Godine su prolazile. 1997 godine umro je moj otac. U godinama posle jedan po jedan od Savića zadrtih četnika moji stričevi, dedovi i ko zna ko mi je šta sve od njih dodje po toj rodbinskoj vezi umirali su. Radeći lokalne izbore u Lučanima iako sam ulazio u Zeoke obeleženim dzipom opozicije, na pitanje gde su kuće Savića, niko nije hteo ni da mi kaže, ni da mi pokaže dedovinu i očevinu. U medjuvremenu poslednji stric umire. Od svih tih Savića ostajemo nas trojca, koji se nikada u životu videli nismo. Njih dvojca su 15 i 10 godina stariji od mene. Braća od rodjenog strica. Oni su ostali na selu, i nisu se oženili. Pre oko tri nedelje telefon mi je zazvonio. Javljam se. Sa druge strane nepoznat glas. Vladimire ovde tvoj brat od strica, nikada se nismo videli, moj rodjeni brat i tvoj brat i ja pozivamo te da se vidimo da dodješ kod nas. Ni ti kao najmladji, ni mi kao stariji od tebe nismo krivi ni za šta. Molim te dodji da se upoznamo, ovi su svi pomrli. 29 mart 2019 godine odlazim u Čačak. U centru grada nalazim se sa čovekom već u 5 deceniji koji mi je brat. Pošto nemam rodjenog brata slobodno mogu reći rodjeni brat. Gleda on mene, gledam ja njega. Dva stranca, a jedna krv, jedna familija, jedno prezime. Ćutimo. Gledamo se. Govori mi ti ništa nisi kriv. Odgovaram ma, ja sam kriv što sam se rodio. Nastavlja dalje, ti si najmladji, mnogo zla su ovi naši naneli jedni drugima, a sve to palo na tebe Vladimire tvojim rodjenjem, ni kriv ni dužan si ispaštao svo ovo vreme. Dok se tako kao stranci gledamo, naišao je moj prijatelj novinar i kolumnista Aleksandar Bećić, koji je taj dan govorio na protestu u Čačku. Pošto Bećić kao moj prijatelj sve zna o meni, kada sam rekao sa kim sedim, sve mu je bilo jasno. Tu noć odlazim u Trnavu da pronadjem sestru od tetke moju Veru. Scena našeg susreta je više nego žalosna. Do Trnave pošto put nisam znao, vodi me moja drugarica Tanja Milosević iz Čačka. Susret Vere i mene tužan i žalostan. Dogovor sa bratom je bio da ujutru dodjem u Zeoke i prvi put u skoro 40-toj godini, vidim kuću mog dede i kuću gde mi je otac rodjen. Odlazim u Zeoke sa mojim prijateljom iz Guče Mićom Kovačevićem kod koga sam odseo, jer i ako imam tamo familiju, ja zapravo nemam nikog. Brat nas čeka na ulasku u selo. Vodi nas do imanja, kuće i svega onoga što neko kao dete vidi i zapamti do kraja života, ja to prvi put sada vidim. Prvi put vidim sliku svog dede, babe i ostale familije. Pokazuju mi mesta gde su partizani familija moje majke ubijala Saviće četnike i njihove porodice. Kuće Savića koju su zapalili i bugari i partizani iz familije moje majke u vidu odmazde. Odlazimo na seosko groblje. Usput saznajem da su moja braća učena od malih nogu, u onom vremenu da se tokom svog života bore protiv SFRJ na razne načine, tj na više nedozvoljene načine protivu važećih zakona, zašta su više puta odgovarali i osudjivani, dok sam ja učen da poštujem i radim po zakonima svoje zemlje, da čuvam i branim državu i narod, ma kako se ta dražava zvala. Došli smo na groblje svaki drugi spomenik Savić. Objašnjavaju mi ko mi je ko, od tih pomrlih. Iako su me proglasili za crveno zlo koga je rodila oznašica crvena Zorka, tim ljudima odajem počast, jer krv nije voda. Iako oni mene nikada videli i upoznali nisu, nisu me priznali za svog, i zbog rata dve familije na mene je pao ceo teret, a da pritom nisam ni kriv ni dužan, ja njih moram poštovati jer hteo ja ili ne, ja nosim njihovo prezime, kao i moja deca. Nas trojca sedamo na grob našeg dede solunca Milovana kao troje siročića-plačemo svako svoju muku muči, nismo krivi ni za šta, a sva trojca ispaštamo, naravno ja najviše. Sa leve moje strane gledam Ovčar- Markovica (Petokraka) sa moje desne strane Jelica Zeoke ( Kokarda). Gde god se okrenem vidim krv svoje familije i sa jedne i sa druge strane koja teče mojim venama, a koja se medjusobno ubijala zbog SRPSKE PODELE NA OVE I ONE. PROKLETI BILI SVI KOJU SU SE DELILI I UBIJALI U NAŠE IME. Moja braća dok sedimo na grobovima naših predaka, pitaju me i šta ćemo sada Vladimire, ti si najmladji i najškolovaniji medju nama, a i u punoj si snazi, ostali smo samo nas trojca od 57 muških glava Savića i prazne oronule i propale kuće Savića?!? Odgovaram ironično pošto ste do sada glasali za Vučića, poslaću mu dopis da u ove kuće naseli migrante. Gledaju me u čudu. Šalim se. Slušajte me braćo moja, šta je bilo bilo je, vreme ne možemo vratiti, ako su naši bili na dve različite strane, nas trojca moramo biti na jednoj strani, u jednoj koloni. Vas dvojca osim mene nemate nikog bližeg, a ja imam vas dvojcu i moje bliznakinje Ivu i Anu.
Znate onu vašu pesmu na planini na Jelici....nasmejali su se....da da znamo, kako da ne znamo...e text je braćo upravo izmenjen, od danas glasi: "Na planini na Jelici sastali brat do brata da SNS obore, jer SNS neda srpskom rodu ljudska prava i slobodu. Zbijajmo se brat do brata da skidamo SNS jaram s vrata". Od danas i vas dvojca ima da glasate za Savez za Srbiju, inače će vam migranti biti prve komšije. Savići su ovo čuvali i podizali za potomke, a vi će te biti odgovorni, ako sve to ode u tudje ruke. I da završim braćo ovde na groblju, meni ništa od vas i toga što ste nasledili ne treba, meni trebate samo vas dvojca, i da više nikad podele ne bude medju nama na ove i one. U tom prokletom ratu više su se srbi pobili medju sobom nego što su nas pobili nemci, bugari, italijani, jer smo se delili na četnike, partizane, ljotićevce, nedićevce, pećance i ko zna na koje sve bande. Jedino više od nas samih pobile su nas Ustaše. Zapamtite jedno što ću vam reći: postoji samo Srbija, srpski narod i svi gradjanini Srbije koji u Srbiji žive. Podele na crne i crvene, podobne i nepodobne, napredne i nas "strane plaćenike", ne sme više biti. Nije lako ceo život živeti sa nametnutim belegom zbog greški drugih, i isto tako nije lako sve to doživeti, proživeti i suočiti se sa svim tim u ovim godinama. Koliko god neko delovao jak, na neke stvari ako je čovek od krvi i mesa ne može biti jak, osim ako nije normalan. Protiv svakog se mogu boriti, ali ne protiv sebe i svojih emocija, ne, to ne mogu. Tu bitku i dalje vodim u sebi, jer potrebno je vreme da sve to prebrodim. "Godine su prošle, ali ostale su rane". Žalosno je što i dalje živim u zemlji podeljenog naroda na ove NAPREDNE fašiste, i one tj na nas gradjane koji su protiv sns fašista na vlasti, tj nas STRANIH PLAĆENIKA kako nas nazivaju fašisti na vlasti, jer želimo da živimo u zemlji bez fašista na vlasti i zemlji bez podela.
Ja roditelje i njihove familije nisam mogao da biram, ni kako ću tj kakvom duhu biti vaspitavan kao što to niko i ne može iz ovakvih podeljenih porodica, ali zato mogu da utičem na vaspitanje svoje dece, i neću dozvoliti da se ni mojoj ni drugoj deci ovakve stvari ponove i dogode. Želim život i državu bez naših vekovnih podela na ove i one. Za mene i moju decu postojaće neka nova nepodeljena Srbija, kao i svi njeni gradjani koji žive u njoj, i koji državu Srbiju priznaju kao svoju državu bez podela, i zato Savez za Srbiju DO POBEDE.
By Speedy Maestro.