DOLAZAK NA MALTU...

Dani su prolazili, u mom životu nije bilo nikakvih pomaka na bolje.
Iz dana u dan sve je bilo isto. SIVILO. Isti ljudi, iste priče, kućni budžet sve gori, to je valjda bila posledica onog boljeg života koji dolazi na svake DVE GODINE. Posao mi se sveo na sedenje ispred policijske stanice, ili policijskog odeljenja. Internet mi je bio jedini izduvni ventil. Sedenje 12 sati u mestu i gledanje u nebo, koje nekad više bilo crno nego svetlo plavo, u meni je izazivalo depresiju, nezadovoljstvo i bes prema svemu i svačemu. To nije bio moj život kojim sam hteo da živim. Od 2012 godine, tačnije od Juna 2012 godine, kada se sve promenilo, osmeh i moje lično zadovoljstvo kao čoveka i profesionalca, polako je nestajalo. Osmeh i radost polako ali sigurno gasila su se kao sveća, i na kraju zauvek ugasila marta 2017 godine. Nisam mogao više da gledam kako skazaljke na satu idu u nazad. Nisam mogao više da dozvoljavam svoje lično zatupljivanje, i da neko od mene pravi kompletnog idiota, u vremenu kompletnih idiota i prirodno talentovano glupih ljudi. Razmišljao sam šta i kako dalje ?!? Sa značkom se nisam rodio. Posao policajaca nije bio Prvi koji sam radio, znači neće biti ni poslednji. Plata je bila sve manja, kredit sve veći, troškovi života 3 puta skuplji. I dok sedim kod kuće i na televiziji slušam svakodnevne dramosere, u vidu kako nam je uvek drugi kriv, a ne mi sami, odlučujem da odem definitivno iz zemlje za koju sam dva puta položio zakletvu, za koju sam bio spreman i život da dam. Moj posao definitivno je izgubio smisla, kada je na mesto direktora policije doveden SAOBRAĆAJAC. Da se razumemo, mnoge moje bivše kolege iz Uprave Saobraćajne Policije su visoko obrazovani ljudi, profesionalci u svom poslu, iako se i medju njima nadje po koja bitanga, većina njih koje lično znam, a znam ih dosta su časni i pošteni ljudi i policajci. Problem i nezadovoljstvo kod mene je nastalo onog momenta kada su njega postavili na to mesto. Svako ko je radio i radi u službi, zna da je srce službe UKP Uprava Kriminalističke Policije, i da je logično i uvek bilo, da direktor policije dolazi iz srca službe, pa makar i on bio najgori operativac, šef, načalnik itd u UKP-u, ali je prošao kroz srce službe.  Ne nisam mogao da više gledam sabor kompletnih idiota.  Na svom oficijalnom profilu obnavljam svoj blog "ZAŠTO TREBA OTIĆI ODAVDE" koji sam napisao 16.09.2016 godine i koji je do tada imao preko 10.000 čitalaca. Prošlo je par sati od objave mog bloga, kada mi je stigla poruka u inbox sa pitanjem "DA LI BI DOŠAO NA MALTU" ??!? Prvo sam bio šokiran, pa sam pomislio da se neko šali samnom, pa sam nakon toga pomislio da je ovo još jedan idiot sa fb, kome je dosadno, pa eto veli  ajd da malo i ja nešto kažem i ubijem vreme. Dani su prolažili učestala i svakodnevna dopisivanja, su bila bukvalno na svaka dva sata. 
A ko mi je zapravo pustio poruku?!
Poruku i poziv uputili su mi oni mali, a opet veliki ljudi, diskretni heroji, naša radnička klasa, srpska sirotinja, porodica koja je zbog srećnog života u Srbistanu morala da napusti Srbistan, da glava porodice koji je ceo zivot bio profesionalni mesar na Vračaru, ovde dodje na gradjevinu, i njegova supruga koja je ceo život imala svoju prodavnicu, sada ovde krene kao čistač restorana i noćnih klubova sa dvoje maloletne dece. Razmenili smo whats app, viber, skype. Naši razgovori su trajali satima i danima. Ono zašta su bili upravu jeste, da mi na Malti ne može biti gore, nego što je u zemlji Srbistanu. Ono što su mi ponudili jeste da preko Wester Uniona pošaljem im 600 eura da mi rezervišu stan, i da za početak krenem kod njega u gradjevinskoj firmi, da radim kao vozač miksera sa betonom, sa početnom cenom rada od 6,5 eura, i da mi za start ovde treba oko 1600 eura do prve plate.  Novac gotov nisam imao. U banci sam već imao kredit 8000 eura, za kuću koju sam počeo da zidam. Odlučujem da  refinansiram kredit, uzmem još gotovog novca i da odem. U kući sam imao sumnju i svadju, da li sam normalan, ipak koliko se ljudi činili dobri ne znam ih, uplatiću 600 eura i šta ako se nejave?!?! Instikt koji me nikada prevario nije, govorio mi je URADI TO. Išao sam logikom u dugu sam već 8000eura, ako propadnem za još 600eura, baš me briga i ovako sam propao, život mi ne mogu oduzeti, otići ću negde dalje.Sledeći dan stigla mi je uslikana potvrda, da je ovde stan rezervisan na moje ime i da me čeka. Radosno sam pokazao potvrdu i time otklonio svaku sumnju unutar moje porodice. Pripreme za moj odlazak su počele. Skupljanje papira, prevod na engleski i kupovina avio karte u JEDNOM PRAVCU. Najteža ČETRI dana su mi bila, Prvi dan kada sam pisao zahtev za sporazumni prekid radnog odnosa, Drugi dan razduženja moje službene legitimacije 106239, koja je uvek služila svojoj zakonskoj svrsi i nameni, zaštiti i bezbednosti gradjana Republike Srbije i njihove pokretne i nepokretne imovine, a ne da bi sticao ličnu materijalnu i nematerijanu korist.  Treći dan mi je bio užasno težak. Otišao sam na Avalu da vidim moju majku Zorku od 80 godina. Iako je znala da ću otići, zbog godina koje ima nisam mogao da joj kažem da odlazim za dva dana. Na meni osmeh, a u duši i srcu tuga i bol, sa pitanjem hoću li je sledeći put kad dodjem da je vidim živu. Četvrti dan takodje mi je bio jako težak. Dan pred polak kada sam otišao da vidim Ivu i Anu, kojima nisam mogao da kažem da sutradan odlazim, iako su znale da tata odlazi, nisam mogao da im kažem da je taj dan SUTRA, jer su mnogo emotivno vezane za mene.  Vratio sam se u stan. Ćutim i gledam u jednu tačku. Izlazim često na terasu i gledam iz Košutnjaka moj Beograd. U očima suze, u duši tuga i bol, ali nazad NEMA. Agencija Terra Travel me zove i potvrdjuje da kombi dolazi po mene u 03:20 tog 21. Marta 2017 godine. Celu noć nisam mogao da zaspim. Nervoza, suze, tuga, bes bol, hiljadu misli šta me čeka, gde idem, kako će biti, šta će svi oni tu bez mene me ubija. Cigareta za cigaretom gori u pepeljari. Telefon je zazvonio. Kombi je ispred zgrade. Izalazim pozdravljam se sa Vesnom koja plače i neuspeva od suza ni zdravo da mi kaže. Ulazim u unutra, a kombiju ljudi poput mene. Na licima im čitam ista tuga, isti bol, isti razlog odlaska. Ćutimo. Prolazimo Novi Beograd, Zemun, Batajnicu. Svanjava. Beograd i Srbija se budi. Sunce tog dana iznad mog grada i Srbije nekako je bilo za mene, tog jutra najlepše na svetu. Prolazimo Novi Sad. Prekrasna ravnica moje zemlje. Idemo ka Subotici. Na 10 km pred granični prelaz Horgoš, stajemo pauza na EKO pumpi 10 minuta. Dok tako stojimo ispred pumpe, hvatam trenutak kada ostajem sam. Odlazim iza pumpe, i nalazim grumen zemlje koji ljubim, i lagano ga ostavljam na mestu gde sam ga našao. Pauza je gotova krećemo. Našu i madjrsku granicu smo prošli. Stigli smo ispred aerodroma  Ferenc u Budimpešti. Svi ćutimo... Šalimo se medju nama, novim migrantima koji beže u nepoznato, a svi bi ujedali koliko smo srećni. A onda u jednom momentu na aerodromu, pojavio se moj ludi drug, moj crazzy cousent Nikola Šarčević, koji živi na relaciji Subotica Budimpešta. Došao je da me isprati. Suze su mi krenule kada sam ga video, jer tu nikog nisam imao, osim njega. Smejem se, a ispod naočara suze mi idu. Kako je blesav po prirodi i uvek nasmejan, dok mi prilazi govori: "Pa Speedy zar Ti i Ja samo u emigraciji da se vidjamo, prvo u Grčkoj, pa sada i ovde"?? Smejmo se i plačemo. Pijemo kafu na aerodromu Ferenc, smejemo se sećamo se našeg ludovanja po Paralia Beachu, a ujedno i plačemo, jer ko zna kad i gde ćemo se opet sresti, i videti nas dvojca. Dok Nikola pokušava da me oraspoloži, počinjem da pevam: " Moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu, a i Ja sam ptica selica, pa ih ponekad sretnem u letu". Zamnom i Nikola počinje da pevuši, isto tužnim glasom. Vreme kao i uvek kad ti je najbolje, ono najbrže prolazi. Vreme je da se prodje carinska, pašoška i kontra diverziona kontrola. Ispred samog ulaza Nikola i ja se pozdravljamo. Njemu tuga i suze u očima, i kod mene ista priča. Prolazim rampu, okrećem se i vidim ga uplakanog kako mi maše. Mašem i  Ja njemu, dok zalazim iza stuba. Gotovo je sada, sada sam u tranzitnom delu. Broj leta i gate A 13 su ispred mene.
Ulazim u avion i sedam na svoje mesto. Polećemo, a ispod sebe vidim Budimpeštu, a tamo u daljini negde je SRBIJA. Prelećemo Hrvatsku, Italiju. Iznad Sicilije kapetan oduzima visinu, spuštamo se. Kroz oblake nazire se Malta. A Ja poput one narodne izreke: "Nit znam kud sam pošo, a ni gde sam malte ne došo"...
Avion je dotakao pistu. Motori su ugašeni. Vrata se otvaraju. Izalzim. Dotačinjem dno države Malta i u sebi govorim: 
"NAZAD NEMAŠ KUD".

S poštovanjem,
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savić
diplomirani trener borilačkih sportova i veština