DAN KADA SAM OSUMNJIČEN ZA PRIMANJE MITA...

( U rukama SUK-a i Odeljenja za zakonitost u radu)...

Bio je to još jedan radni dan, bar je izgledao kao običan dan.
Čini mi se da je bila Sreda, a datum kao da je juče bio 09.09.2009 godine ( Tri Devetke), na Marakani odigravala se fudbalska utakmica Srbija-Rumunija.
Tadašnji komandir koji je već primio rešenje za odlazak u Policijsku Brigadu, odlučuje da dvojca kolega i Ja, od 10,00 časova pre podne do početka utakmice ne gde do oko 21,00 časova, postavimo kontrolni punkt na pančevačkom mostu, na mestu gde se ukrštaju Pančevački i Zrenjanski put smer ka Beogradu, sa zadatkom da zaustavljamo vozila, izvšimo kontrolu lica, vozila, kao i da o uočenim obeleženim navijačkim vozilima sa navijačima koji se kreću u smeru ka Beogradu, iste zaustavimo i odma izvestimo dalje po liniji rada. Nakon završetka smene u obavezi smo bili da sačinimo poseban izveštaj koja smo lica, u kojem vozilu, zaustavili i pregledali, naravno mesto i vreme.
Brzo smo postavili punkt. Dogovor je bio da jedan zaustavlja, drugi proverava i upisuje, a treći da prvo pregleda lice, pa u prisustvu pregledanog lica i vozilo. Kako je bio pravi letnji dan, a na mostu pako od vrućine, često smo se rotirali medjusobno.
Taj dan posla je bilo mnogo. Što navijača Srbije, što navijača Rumunije. Napokon utakmica je počela, mi smo u bazi, kucamo izveštaje, potpisujemo i odlazimo kućama.
Došao je Petak sredina Februara 2010 godine. Tadašnji komandir Kostić i Ćelavi me zovu na mobilni. KK: Savčo gde si ??! Ja: Kod kuće. KK: Mozes li da dodjes do stanice? Ja: Mogu, što? KK: Trebaš nam. Ja: Ok, stižem, da obučem ders?? KK: Ne samo dodji i požuri. Ja: Ok. Krećem ka stanici, mislim opet neka Tošina akcija, opet nešto radimo tajno u p*čku materinu, a slobodan mi dan.
Dolazim u kancelariju komadira. Sede komandir i Ćelavi. Posle gde si, šta ima, kreće ono u tom momentu najgore.
Slušaj, sećaš li se 9.9.2009. kontroni punkt ti, taj i taj bili ste tu i radili to i to.
Ja: da secam se. KK: sva lica ste i vozila popisali na izveštaju? Ja: Koliko se sećam Da. Vodja patrole je kucao. KK: Ovaj izveštaj i pokazuje mi...
Ja: da baš taj, eto ga moj potpis.
KK: Ok. Stigla je prijava od strane tužilaštva, da je taj dan, neko od Vas trojce, od lica iz vozila, tog i tog koje NIJE upisano na izveštaju, uzeo NOVAC 1000 dinara. Ja: MOLIM?! Slušajte da nekog pošaljem na urgentni centar, nije problem, ali da uzmem novac NIKADA.
Ćelavi: Savke znamo, da nisi ti. U opisu koje oštećeni dao, jedino što je karakteristično da ste ti i taj iste visine. Po ostalom opisu, TI nisi, a i znamo te. Drugo i da nema opisa, sva trojca ste radili zajedno, sva trojca ste osumnjičeni za uzimanje mita.
Ja: Ljudi da li ste normalni, novac nikada uzeo nebi. KKi Ćelavi: znamo, mi smo svoje mišljenje o Vama već prosledili, Sektoru Unutrašnje Kontrole i Odeljenju za zakonitost u radu. Oni moraju u Sredu da Vas saslušaju. Dolazi tužilac, idete na prepoznavanje.
Ja: Kostiću, Ćelavi ljudi dogadjaj je od septembra 2009, na prepoznavanje nas pozivate februara 2010, posle skoro 6 meseci?!?!
Ćelavi: Znam sve. Lice je isti dan otišlo u tužilaštvo i podnelo prijavu. Dok je to prošlo kroz tužilaštvo, prosledjeno SUK-u, dok su Vas oni identifikovali, dok smo pronašli izveštaje Vaše, dok su Vas oni malo posmatrali tokom ovih meseci u radu, prodje vreme.
Ja: i šta sada, em nisam uzeo novac, em vreme prošlo, em taj pacijent pokaže prstom na mene, i Ja ni kriv ni dužan odo 30 dana u Centralni Zatvor.
Kostić: ako ti je za utehu, mi znamo da TI nisi.
Izlazim ispred stanice, haos mi u glavi. Odlazim kući. Kod kuće bolesna majka, tadašnja supruga Iva i Ana imale su nepunih 5 godina. Majka se nervira plače, bivša supruga besna, a njih dve onako male govore iako nerazumeju o čemu se radi: "tata biće sve dobjo". Subota, Nedelja, Ponedeljak, Utorak niti jedem, niti pijem..samo kafa i cigarete i šta će biti u Sredu. Znam da nisam uzeo novac, znam da bi pre umro nego to sebi dozvolio, ali šta ako idiot pokaže prstom na mene, i šta ako odem tamo gde sam nekada radio u je*eni CZ?!?! Sedim sam izolovan u sobi od ostatka porodice, i tako gledam ujednu tačku, kada zvoni mi telefon. Javljam se, kad ono **.Gde si Savke šta ima?? Ja: ništa. **: Izadji za 5 min ispred zgrade. Čeka me naša patrola. Voze me kod nas u bazu. Rekao **, da dodjemo po tebe. Ulazim kod **, sede on i **. Vidi znamo da nisi, i to boga nema. Znamo ko si. Slušaj nas. Nepadaj u vatru. Znamo šta ti se monta po glavi. SUK je plaćen da nas s*ebe, a ti pošto si ispravan, pošten i častan, pričaj samo istinu i kako je bilo, svega što možeš da se setiš. Tebi je ovo prvi put. Hvataće te na emocije, porodicu, bolesnu majku, malu decu da priznaš, provociraćete, da će ti biti lakše kada potpišeš, da im kažeš da jesi. Znaš kako mi ovde obrađujemo dobar -loš ,e tako ti je i tamo.
Zapamti prijatelja sa druge strane stola nemaš. Njima je to posao, i iskreno njih briga jesi ili nisi. Njih samo zanima da reše slučaj, da napisu, pa se ti posle j*bi na sudu i dokazuj nevinost. Oni nikada nisu bili policajci na terenu, ne znaju kroz šta mi prolazimo, i kako izgleda biti nevin a osumnjičen.
Oni emocija i savesti nemaju.
Budi ono što jesi, i tako se ponašaj. Advokata sva trojca imate i srećno.
Došla je i ta prokleta Sreda. U pratnji pomoćnika komandira dovode nas trojcu u 29.novembar, u policijsku upravu za grad Beograd. Sva trojca smo po naredjenju u interventnim uniformama. Čim smo ušli, kolege sa prijavnice zgrade nam oduzimaju opasače, službene legitimacije, iako su nas znali i vreme provodili sa nama, u njihovim pogledima čitam bes, prezir, gnev. Javljam se jednom gde si druze? Odogovara mi : marš p*čka ti materina korumpirano djubre, da se Ja pitam odma bi vas streljao". Gorčina mi je u grlu. Penjemo se liftom na 4 sprat.
Na 4 spratu čeka nas odbor za doček. Tužilac, radnici SUK-a i Odeljenja za zakonitost u radu. Razdavaju nas. Standardna procedura. Ulazim unutra.
Posle uzetih ličnih podataka, kreće psihička tortura. SUK: Ajde da ne gubimo vreme, imamo sve za tebe, uzeo si novac, nije ti prvi put. Pratili smo te, snimali. Pričaj. Udara rukom o sto. Urla. Čuješ li me ološe jedan PRIČAJ, nemoj da ti Ja vadim reči iz usta. Odgovaram mu: nemojte vikati na mene, imam pravo nevinosti i dok mi ne dokazete Ja sam i dalje UOSL ( uniformisano službeno lice). SUK: ti si moj KU*AC. Ok ne moras da priznaš, budeli ti covek prepoznao drugacije ćemo razgovarati. Što si pi*ko nervozan ako nisi kriv?!? Ja: slušaj me debilčino, Ja novac uzeo nisam, ne bude li me prepoznao pričaćemo drugačije, kunem ti se u ono dvoje dece, a nervozan sam ne zato što sam kriv, već što znam da nisam, a prolazim sve ovo kao da jesam. SUK: Da li su to stvarno tvoja deca, cinican osmeh mu na licu. Meni zeludac se prevrće, dodje mi da predjem preko stola, ali znam namerno me provocira, smirujem sebe, a kidam se.
Izvode me napolje. Uvode sledećeg. Čujem urlanje. Isto sve. Kada su završili prvu fazu, vode nas dole u sobu za prepoznavanje.
Razmak izmedju nas trojce, po 3-4 metra.
Prolazimo hodnicima, gledaju nas kolege iz Uprave Kriminalističke Policije, naravno sa gadjenjem. Vidim po pogledima ubili bi boga u nama. Da se razumemo iako postoji pretpostavka nevinost,i dok neko pravosudnom presudom ne bude osudjen, u praksi ti si već osudjen. Kolaju razne priče.
Kolege ne znajući sve već te preziru, pljuju ma uzas. Dolazimo u sobu za prepoznavanje. Meni kažu da stanem ispod broja 3 ( tri im majke jebem). Dovode još dvojcu z IJ 92. Ima nas 5. Dok stojim ispod tog broja, ceo život mi prolazi kroz glavu. Neka pokaže sada na mene i Ja ću sam sa sobom da završim. Nisam novac uzeo, i na pravdi boga da idem u zatvor, i da mi se sudi NEĆU. Tada sam prvi i jedini put, u svom životu bio odlučan da se UBIJEM. Radim savesno, pošteno časno. I ok njihovo je da provere, ali ne i ovako ponašanje. Da sam uzeo, Ja bi sam rekao ljudi JESAM, pišite mi šta hoćete, jer Ja nemam taj problem da priznam, ma šta i koliko to mene koštalo, JA NE LAŽEM. To jutro kada sam polazio, majka me je ispratila i rekla: znam ko si, znam kako si vaspitan, znam da nisi uzeo novac, budeli taj pokazao na tebe, ne dozvoli da te razvalače i da ti stavljaju ono što nisi, volim te najviše na svetu, Vojnik si, bolje časno završi sa sobom, nego da ceo život nosiš ljagu na ledjima za koju nisi kriv niti si to uradio". Stojim kao poslednji ološ. Gledam u neprovidno staklo ispred sebe. Slušam komande, okreni se levo, desno. Korak svi napred. Stavite kape, skinite kape. Vrati te se do zida...A onda muk. Ništa ne vidim, ništa nečujem. Samo mi je jedno u glavi, da li ću više videti Ivu i Anu.
Uzdišem i shvatam da sam spreman, ukoliko me spuste u pritvor, i čekam dole transport za CZ, odma ću završiti sa sobom. Godinama baveći se borilačkim sportovima znao sam i kako ću to, ako budem morao. Čujem gotovo.
Gase se svetla. Ova dvojca iz Interventne izlaze, ostajemo nas trojca. Medusobno nepričamo. Iskreno Ja ih i ne vidim. Zakljucavaju nas u sobi za prepoznavanje. Ispred vrata prepoznajem glas našeg advokata, ali ne i šta govori. Pritisak mi je na 300. Srce samo što nepukne.
Otvaraju se vrata. SUK: nas izvodi. Opet hodnikom prolazimo, opet gledam lica kolega inspektora u hodniku. Gade se. Zadavi li bi nas da mogu. Vraćaju nas na 4.sprat. Čekamo. Unutra većaju. SUK, odeljenje za zakonitost u radu, tužilac i naš advokat. Ispred vrata MI i jedan iz SUK-a, kome voda iz usta prosto curi, koliko bi nam se krvi napio. Klasičan psihopata. Izlazi naš advokat. Poziva jednog po jednog. Ja sam zadnji. Ovoj dvojci osmeh na licu. A meni svet srušen. Misao koja mi kroz glavu prolazi: "pokazao je na mene...Gotovo je sve..Ja iz pritvora živ ne idem". Advokat me poziva i kaže: rekao sam njima, a da kažem i tebi: SLOBODNI STE. Dotični Vas nije prepoznao, priznao je da je bio izritiran kontrolom taj dan, da VI njega niste zaustavili, ali da je čekajući u guzvi koja je bila zbog vaše kontrole, nije stigao da se vidi sa devojkom, raskinuli su taj dan, i on zbog osvete otisao u tužilaštvo i LAŽNO VAS PRIJAVIO.
Sada ćete samo dati u mom prisustvu izjave, primljenim od gradjana i idete kući. Molim te Vladimire znam šta si rekao magarcu iz SUK-a, znam kako su se poneli, nemoj molim te zbog Ive i Ane da sada pukneš, napraviš problem i stvarno završiš iza rešetaka. Oni to i hoće. Budi pametan molim te. Napraviš li nešto, dozvoliš li da te sada isprovociraju, ne mogu te spasiti. Ulazim kod STOKE. Sada sam kolega, sada ide pro forme izvinjenje, kako su oni znali da Ja nisam novac uzeo, da je to procedura, da provere, da sam u poslu, da znam kako to ide. Izjavu sam im dao, i na izlasku iz kancelarije, kratko im rekao: "MOLITE BOGA, DA SE NEKADA I NE GDE SAMI NE SRETNEMO. VREDJANJE MOJE DECE IVE I ANE, OPROSTITI VAM NEĆU, STOKO JEDNA IZ SUK-a".
Onog kretena što nas je lažno prijavio, mogli smo privatno da tužimo, da se cimamo po sudovima, da uzmemo odštetu, da tužimo ološ iz SUK-a, ali nismo hteli. Gorčinu, torturu i neizvesnost koju smo prošli i koja nas je pratila, ubila je sve u nama. Kući sam došao ni LUD ni NORMALAN. Par dana sam samo ćutao. Ćelavi me je zvao, da vidi kako sam, trebali nešto, dao nam je par slobodnih dana, ali ni njemu se nisam javljao.
Jako teško sam sve to podneo. Najteže sam podneo ponašanje pripadnika SUK-a, koji su zanemarili pravo nevinosti, i poneli se prema meni kao prema poslednjem ološu, koji je osudjen bio pre pravosnažne presude. Trebalo je izaći i nastaviti dalje da radiš u sredini, koja kad je čula gde idemo, već me je etiketirala kao nekog ko to zapravo bio nisam. Dolazak i početak rada, sprdnja ostalih iz stanice na naš račun, ismejavanja itd, takodje su mi jako teško pali, ali i to sam izdržao podignute glave, jer sam znao ko sam.
Čast, ponos, poštenje i obraz, uvek sam bio, i ostao spreman da branim po cenu svog života.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
diplomirani trener borilačkih sportova i veština