A U BEOGRADU NIŠTA NOVO...

Dolazeći ovamo posle skoro 9 meseci provedenih van ovih prostora, očekivao sam nešto, bar nešto malo bolje, u odnosu na ono što sam ostavio kada sam otišao. Iako su mi prijatelji govorili da je sve isto, i da se nista promenilo nije, ma koliko im verovao, iskreno sam se nadao da postoji jedna trunka nade za bolje, ali posle prve prespavane noći u svom domu, i prvog dana setnje ulicama mog rodnog grada, brzo sam sebe uverio u suprotno. 
Trunke nade za bolje sutra nažalost ovde nema.I dalje na tv na svakih 10 minuta, jedni ti isti likovi ispiraju milionima ljudi mozgove da će biti bolje. Posle njih idu i cuveni nezaboravni reality programi, sa učesnicima "idealnih" biografija, profesija i zanimanja. 
Prelistavajući dnevnu stampu i dalje stoje politička prepucavanja, optuzbe bez dokaza ili sa dokazima sa kojima ova sadasnja "reformisana policija" moze samo da se slika. Nakon politickih naslovica i textova obavezno ide crna hronika, a u njoj kao u filmu vidimo se u citulji. Deci skolskog uzrasta na tacni se nude sex, nasilje, kriminal, pa se posle neko čudi sto je postala svakodnevnica povećano vršnjačko nasilje medju decom. Umesto da nam deca gledaju kulturno obrazovni program, njima se nude reality, emisije crne hronike, dosije sa rekonstrukcijama zlocina, naslovne strane sa imenima i slikama ljudi, sumnjivih biografija koje deca dozivljavaju kao idole, i iste te likove oponašaju u skoli na ulici i kod kuće. 
Šetajući svojim gradom videh i dalje ljude u crnom ispred Vlade Srbije, koji i dalje protestuju zbog potapanja valjevske gracanice, a na koje niko pažnju neobraća. Skupa i luksuzna vozila na ulicama grada vise nisu hit, ocito je to postala svakodnevnica. Skupstina Srbije pozoriste u kuci gadjanja, vredjanja, prosrakluk, fizicki obracuni sve to kao u reality-ima, pa pored standardnih reality-ja, gradjani plaćaju i Skupština Srbija reality show.Sećam se izjave glavešina nindza popova koji su ljude u crnom ispred Vlade Srbije što godinama stoje okarakterisali kao sektase.
Idući dalje gledajuci grad u kome sam se rodio, skolovao, odrastao i radio osim jeftinog kineskog kičeraja u vidu idiotske fontane na slaviji, videh i vašarski okićenu nekadašnju evropsku metropolu moj Beograd. Pored kičeraja videh i našminkane ulice u vidu najjeftinijeg asfalta, pa se setih idu gradski izbori, a što je asfalt loš nema veze, bitno je da je nov, pa ako bog da dogodine ga opet radili iznova. Šetajući od skupštine grada ka terazijama, videh "mnogo zaposlenog sveta", svi onako muški rade po kafićima i bastama kafica bas onako junački tj udarnički. 
Sedoh u jednoj od bašti prestonickih kafica, naručih espresso, i dok ispijam svoj espresso slusam "zaposlene ljude" oko sebe. Svi kukaju posla, novca NEMA, racuni i skup zivot, nema se za ovo i ono, ali se za bleju u kaficima IMA.Zavod za zapošljavanje radno sposobne snage preselio se u kafiće. Lepo. Evropski. Moderno. Šetajući svojim nekadašnjim reonima gde sam godinama radio, nigde policajca video nisam. A pa da, ovi novi stručnjaci za bezbednost koji se zaposliše od 2012 pa naovamo, i koji brzinom svetlosti napredovaše u službi, zahvaljujući novom sistematizacijom radnih mesta za napredovanje kompletnih idiota, njima posao nije ulica, njima posao ili piskaranje jednog papira u kancelariji, u kladionicama, kaficima, ili da sede i kafenišu u stanicama ( cast onim starim marljivim vukovima naseg zanata koji su danas u manjini).
I dok policije nema, dilera ima na ćoskovima ulica, parkovima, blizini skola itd. Nažalost mnoge od njih lično sam prepoznao, iz nekih dobrih starih vremena. Rekoh sebi hvala bogu bar neko da radi na ulici, pa makar to bili i dileri ( moja ironicna konstatacija). 
I dok tako razmisljam sedeći u basti drugog kafica, vidim oficire iz uprave policije za grad Beograd, kako šetaju tražeći pesacku patrolu na terenu. Mislim se u sebi, sta ih trazite kada i sami znate, da i da hoce da rade ne mogu, novi "demokratski zakoni" vezaše im ruke. 
Ali ok, ko sam ja da se mešam u rad te "nove reformisane firme, i tih novih stručnjaka za bezbednost koji juce u firmu dodjoše, a brzinom svetlosti napredovaše i sa zvanjima, činovima i radnim mestima, preko poslušničko poniznih, klečućih, uvlakačkih kanala", a ne na osnovu znanja, zalaganja, truda, marljivog rada i rezultata rada.
Rekoh sebi, idem ja dalje da bezveze netrosim svoje vreme. Vozim se po svome gradu i gledam grad koji više ne mogu da prepoznam.
Na licima ljudi osmeha nema. Svi negde jure, žure. Stao sam kod jedne trafike, i onako u prolazu pitah jednog ubraznog zamisljenog lika kuda brate žuriš?!?! Odgovori mi lik bez razmišljanja : " ŽURIM U PI*DU MATERINU, eto gde žurim". Dobacih mu:" Mogu li sa tobom?!?! Dobio sam odgovor u vidu podignutog srednjeg prsta na desnoj ruci.Ja se nasmeja, a on nastavi tamo negde gde je pošao, a po njemu se vidi, da ne zna ni gde je pošao, a ni da li je došao. Izgubljen u prostoru i vremenu, ali ne svojom krivicom, vec je to stanje zaradio od tog BOLJEG ŽIVOTA, koji očito čeka od 2012 pa na ovamo, bas kao i ostali ubrzani likovi, koji jure ko muve bez glave ulicama nekadašnje moje lepe istorijske i kulturne prestonice, bez starta i cilja. Na ćoškovima ulica samo roštilji. Na ulicama nema više starih baka sa cvećem, rucno pletenim stoljnjacima, goblenima, nema ni uličnih svirača, nema ni kolpotera, ni starih kafedzija, kafana, nema ni urbalih legendi moga grada, nema nicega onog sto je krasilo moj grad. Sada je sve fesnsi i jeftin sund i kiceraj. Moj Beograd izgubio je izgled i dušu.
Ovaj grad vise nije moj grad, i u njemu se osećam kao stranac. 
I na kraju da završim stihovima Bore Djordjevica:
" Beograde, Beograde koji ležiš na dveju reka ispod Avale, žicom nek te ograde".
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
diplomirani trener borilačkih sportova i veština.

MIGRACIONO ODELJENJE... INFORMATIVNI RAZGOVOR SA MIGRACIONOM POLICIJOM ( ODOBRAVAJU ILI ME ODBIJAJU)....IGRA ŽIVACA...PLAY THE GAME

Moja noćna smena upravo je završena.
07,00 časova Valletta se budi, radnici dolaze na posao, a Ja neispavan sa hrpom papira odlazim u migraciono odeljenje. Dugačka strma ulica od kaldrme, koja vodi do migracionog odeljenja, deluje mi kao da umesto 800 metara ima 8 kilometara. Jutro je sučnano i veoma toplo. Nakon hladne noći, jutro upeklo a ja, ni na nebu ni na zemlji. Ispred migracionog kolona novih migranata postrojrna u koloni u dvoje, moja procena da nas ima tu oko 1000.
Na začelju sam kolone. Ispred mene maležani, tunižani, braća crnci iz svih afričkih država, bangladežani, pakistanci, indijci, mali, bali, libijci, sirijci, bosanci, makedonci, dva crnogorca i mi SRBI.
I kao u kultnom filmu "Most na reci Kvaj" stojimo u redu, dok policajac kao da smo u zatvoru šeta od početka do začelja kolone, sa rukama na ledjima i svakog odmerava. Sve kao u kultnom filmu, samo što mi za razliku od likova sa filma nismo zviždali.
07:30 migraciono tj po njihovom ATC otvara velika drvena zelena vrata. Ulazimo u paru. Na pultu namrgodjeni migracioni policajci u čijim pogledima i stavu se vidi velika netrpeljivost prema svima nama. Za gradjane zemalja trećeg sveta odeljenja su u podrmu, a prostorije gde ulazimo nalik sobama i hodnicima centralnog zavtvora. Za gradjane EU koji su otišli desno od nas, da se prijave osmeh, ljubaznost, sredjene prostorije, hodnici, a za nas ovamo...Ok, dolazim do pulta i dobijam broj B 89, znači pola dana cu presedeti tu jer brojevi idu od A1 do A99, pa kreću brojevi na slovo B i tako redom do zadnjeg slova abecede.
Neispavan, umoran sedim sa ljudima u malom ćumezu gde su nas nabili kao svinje u obor. Uz dužno poštovanje svim narodima i nacijama, ali jedino mi sa balakana što smo mirisali, bili okupani, doterani, ispeglani i sredjeni. Svi ostali su smrdeli kao da se nikad okupali nisu.Vrućina je, klime za nas u ovoj prostoriji nema, svi se znoje, a smrad od ovih drugih sve je jači.
Slušam komentare i pratim rad migrantske policije. Najviše paznje obraćam, kakav odnos imaju prema našim ljudima sa balkana. Bosanci su došli red, dve porodice jedna iz Republike Srpske a druga iz Federacije kanton Sarajevo. Slušam pitanja: zašto ste ovde? Razlog vašeg emigriranja? Da li je politički, ekonomski, socijalni, polni, rasni, verski? Osudjivani? Zašto Malta? Da li ste pokušavali već u nekoj drugoj zemlji EU? Učestovali u ratu na prostoru bivse SFRJ?! Da li ste bili pripadnici oruzanih snaga vaše zemlje?! Ista pitanja dobijaju i makedonci, crnogorci, i srbi. Slušam odgovore koje daju, korpucija, kriminal, male plate, politički ološi, borba za egzistenciju, trazimo bolji zivot za nas i nase porodice, želimo da zaradimo i pomognemo kućama. Dok slušam odgovore u sebi govorim POGREŠNI ODGOVORI. I na žalost bio sam upravu. Dve bosanske porodice njih 8, 4 makedonca 2 crnogorca i 15 srba momentalno su ODBIJENI.
Rok da napuste Maltu kako za koga od 24, 48, 72 do 96 sati za porodice.
Žene plaču, deca vrište, nećemo kućama ovde imamo lep život koji kod kuća nemamo, muževi i očevi pokušavaju da ih uteše, a u grlu im stala knedla. Rok za aplikaciju je do 70 dana od dana ulaska na Maltu. Ukoliko dodjete ranije ako je navala velika, vraćaju Vas da dodjete sutra i tako do isteka roka, jer da se ne lažemo niko ne voli migrante pogotovo ekonomske i socijalne.
Slušam gledam, teško mi je ali nisam u mogućnosti da im pomognem.
Dosao sam i ja na red. Predajem papire na šalteru. Policajka iz migracione policije gleda čita moj CV, inače meni je zapala ta za koju važi da je najarogantnija, najbezobraznija. i bezosećajna osoba kojoj u podcenjivačkom pogledu piše " MRZIM MIGRANTE. Razmišljam pustim li je da me bilo šta pita, postaviće autoritet, i neću navesti vodu na svoju vodenicu. Samo što je zaustila da me nešto pita, na njenom vratu vidim zlatni lančić sa imenom Nataly, a na levoj ruci burmu. Aha zoveš se Nataly i udata si. Super.
Ako išta znam znam sa ženama.
Krećem u napad, ma da slobodno se može reći flert.
Krećem sa pričom u nameri da ne može da dodje do reči ,da je zbunim, pošto glasno pričam i da pocrveni jer prostorija je mala, do nje su kolege, a iza mene armija migranata. Osmeh mi je na licu dok joj se obraćam: Ćao Natali bas imaš lepo ime. Od kako sam došao ja lepšu maltežanku video nisam. Imaš bistre oči kao ovaj mediteran. Imaš jako lep osmeh ( a uopšte se nije nasmejala). Hvala bogu pa sam na red došao, kod tako lepe žene ( ružnih žena nema, ali Natali nije ni ž od žena koje se meni dopadaju). Gleda me u čudu. Diskretno gleda kolege. Neprijatno joj je. Ja fin kulturan, ne može da mi odgovori, niti da me ućuti tj prekine.
Baca pogled iza mene i vidi podsmehe ostalih migranata. Crveni. Ruke joj su se zatresle, jer je očigledno da ju je bio blam. Na kraju dodajem, jao izvinite i Vi Natali i Vaše kolege, tek sad vidim burmu, moja namera nije bila loša, nisam želeo da vas uvredim, ili dovedem u neprijatnu situaciju, samo sam hteo da Vam udelim kompliment kao dzentlemen iz zemlje trećeg sveta, dami iz zemlje prvog sveta, jer ja kad vidim lepu ženu ne mogu a da joj ne udelim kompliment. Moje papire je listala rukama dok je pogled umesto u papire, zbunjeno bio usmeren na mene. Naravno imao sam sve regularne papire, ali ako hoće da Vas odbije, a to sam zakljucio na osnovu ljudi ispred mene, primetio sam da na jedno postavljeno pitanje odma postavlja 3-5 potpitanja, nedozvoljavajući da joj odgovorite na pitanje do kraja, a kamoli na potpitanja. Taktika koju sam primenio bila je prosta, zamenio sam uloge, ja sma bio u njenoj poziciji, a ona u mojoj, matirao sam je. Fasciklu sa mojim papirima je štiklirala, što mi je i bio cilj.
Čekam u sledećem redu drugi deo razgovora.
Moja fascikla dolazi do drugog policajca. Ljudi koji su iz moje branse tj koji su se bavili poslovima kojima sam se i ja bavio kod svojih kuća, obično u CV ne navode te poslove, već navode obične poslove da su tokom svog života radili.
Moj CV je napisan onako i ono što ja zapravo jesam. Ko je sam poslove u životu radio. Koliko dugo. Kojim veštinama raspolažem. Koja znanja posedujem i ko sam zapravo ja.
Ispred mene 20 u redu. Svi prolaze. Došao je red na mene. Uzeo je moj CV pročitao i samo mi je rekao Vi gospodine izadjite iz ove prostorije, blago desno prva vrata levo.
Ustao je kreno sa mojom fasciklom ispred mene.
Nasmejao sam se. Znam u napred Vladimire sada ćeš malo da pričaš sa njihovom službom bezbednosti. Tako je i bilo.
I kao u američkim filmovima, sto, stolica sa jedne strane, stolica sa druge strane, desno od mene staklo i to ono vakumirano. Opa lepo iza tog stakla neko gleda, sigurno je ozvučen prostor, taman da se ispričam sa ljudima. Smejem se. Sedam ulaze dvoja prepotentnih u odelima namrgodjeni. Pozdravljam ih ljubazno i sa osmehom na licu. Njima nije do smeha, a meni jeste, jer znam šta će me pitati. Posle dobar dan gospodine, mi smo služba bezbednosti, želimo da vam postavimo neka pitanja. Kazem izvolite. I krenuše pitanja ista ona koja sam znao da će me pitati i koje sam čuo u čekaonici. Bili ste to i to, posedujete te i te veštine, imate iskustava u tome i tome. Imate lepu sportsku karijeru itd itd ( dok jedan priča drugi na lap topu gleda moje you tube snimke) recite nam razloge vašeg napuštanja vašeg posla i dolaska ovde i zašto bas Malta?!
Vidite zasitio sam se svega, oduvek sam želeo da živim na mediteranu pored mora na ostrvu. Vaša istrorija i kultura je meni fascinirajuća. Sama arhiktetura i gradjevine koje posedujete mene vraća u vreme vitezova. Želeo sam da promenim sve u svom životu, a koliko sam čitao na intenetu mnogi ljudi kažu najbolje za nov početak izabrati ostrvo i atraktivnu destinaciju.
Usledila su pitanja koje su postavljali ljduima sa balakana. Iako su svi oni kukali na plitičare, kriminal, korupciju, male plate, kukali na svoje države, vlade, socijalno ekonomsku egzistenciju, ja sam sve govorio suprotno, ma koliko u tom očaju i besu prema kompletnim idotima, zbog kojih sam sve napustio i došao ovamo, nisam želeo prvo da ponižavam svoju državu, svoj narod i sve ostale pa i moje KOMPLETNE IDIOTE, jer time bi i sebe ponizio i prošao bi kao svi drugi sa balakana ispred mene. Niko ne voli da čuje da ste pobegli iz svoje zemlje, da u Vašoj zemlji ma koliko oni znali vlada haos, kriminal , korupcija, koliko je ekonomska i socijalna politika loša ,niko ne voli i ne želi ekonomske i socijalne slučajeve, a pogotovo da im kažete došao sam ovde da radim i da šaljem kući novac, to Vam je odma karta u jednom pravcu nazad ka kući.
Moje KOMPLETNE IDIOTE ja ću na moj način da rešavam verbalno, ali pred strancima, stranoj službi bezbednosti sve što je moje najbolje je, pa makar i najgori bili kao što i jesu KOMPLETNI IDIOTI. Učen sam da prljav veš iz kuće ne iznosim napolje, pa u skladu sa tim nepada mi napamet da pred stranom agenturom u stranoj državi, štetim ugledu svoje Srbije kojoj sam časno i pošteno služio svih tih godina, noseći grb i njenu zastavu na svojim ramenima. Srbija se nebrani samo u ratu, ona se u tzv prividnom miru u kome se nalazi brani na razne načine, a jedan od njih je kakva god da je moja Srbija to je najbolja zemlja na svetu i nabolji narod bez obzira na sve KOMPLETNE IDIOTE koje ima. Ako je drugi gaze, vredjaju, ponizavaju, potcenjuju, ja necu. Ja najmanje imam prava da to radim, jer me je moja Srbija podigla, gajila, skolovala, hranila i zaposlila. Ja sam se dva puta zakleo svojoj drzavi i narodu na vernost, odanost, zaštitu njene celovitosti, integriteta i nezavisnosti, da sam spreman da za nju i poginem, pa ako bi ista o njoj ružno rekao stranoj agenturi, stanoj drzavi i strancima, ja nebi bio to što jesam, i što ću biti do kraja svog života.
Na pitanje kolika mi je plata bila u Srbiji i koliko ovde očekujem da zaradim i čime ću da se bavim, odgovorio sam kao što ja znam koliko je vaša plata ovde, takoće te i vi znati kolika je moja plata bila tamo, koliko znam to je privatno i lično pitanje i na njega nisam dužan da odgovorim. Klimnuli su glavom potvrdno. Jes bravo za mene. Ovde očekujem da zaradim za normalan život, a radiću u kompaniji na papiru, koji ispred Vas. Pogledali su naziv kompanije, pogledali se, pogledali su mene, ustali pružili ruku i obratili mi se mr Savic welcome to Malta. Mr Savic vi ćete sada preći u prvu kancelariju gde će vas slikati, uzeti vam otiske, ma šta Vam pričamo kada znate sve kolega da vam otvorimo dosije i što se nas tiče vi ćete papire dobiti. Na kraju su se nasmejali, ali sad sam ja bio ozbiljan, a oni zbunjeni. Jbg držim do sebe. Dok sam ja imao osmeh na licu, oni su glumili veličine i nadobudne face.
Kada sam ih matirao, i kada nisu mogli da dobiju dogovore na osnovu kojih bi me odbili, odkazali boravak i pravo na rad, sada se smeju, sad smo još i kolege, e sad se VI smejte, a ja odo dalje.
Dosije mi je kompletiran.Plavi papir je u mojim rukama.
Lična karta za strance mi je na sledećem stepeniku.
Iako sam bio iscrpljen od dvanesto časovnog aktivnog nocnog rada, celodnevnog čekanja, razgovora, razmisljanja, analiziranju mojih sagovornika,odgovaranja na sva pitanja, nisam sebi dozvolio da metlano i fizički klonem, niti da me mentalno slome i time što ću im odgovre davati po difoltu prosečnog ubijenog migranta koji bukvalno, jadnim odgovorima moli za njihovu milostinju da se sažale i ostane ovde.
Naprotiv držao sam do sebe. Ispred njih sam bio jak, pokazivao sam im ono što nisu očekivali da vide od jednog migranta iz Srbije. Iako u dubini moje duše bio sam kao i svi ti ostali migranti razočaran u sve i svašta, ubijen u pojam, nezadovoljan, besan, kivan, ljut, moj ponos i inat nije mi dao da pokleknem.
Ako kod kuće nisam pokleknuo pritisku, ucenama, ponizavanju KOMPLETNIH IDIOTA, neću ni ovima ovde da kleknem i da se poklonim. Ja sam to što jesam i nepada mi napamet da budem ono što nisam.
.Da se ne lazemo mogao sam ja da pozovem i da idem laksim putem, ali to nebi bio ja. Hteo sam da idem ovako do kraja i išao sam.Nikada se na nikoga nisam pozivao pa nisam ni tada.
17,30 časova je, sa plavim papirom napuštam migraciono. Krećem se Valletom iscrpljen i umoran. Kome je od prolaznika gledao posmilio bi da sam narkoman, razmisljam dok idem i spavam, hodajući u pravcu svog stana
Šta me briga šta drugi misle dok prolazim pored njih, ja sam svoje zbog čega sam došao obavio i završio, a oni nek se J*BU.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.

SAM POČETAK... MOJ PRVI POSAO NA MALTI...

Sam dolazak u nepoznato tog 21 marta 2017 godine za mene je bilo veliko iskušenje, ok i veliki stres. Iako sam sve i svašta prošao u životu ( više ružnog nego lepog, jbg tako mi je očito zapisano), uopšte nije bilo lako.
22 mart je osvano. Nalazim se u svom novom stanu.
Sunce sija,more tirkizno plavo, talasi se čuju, a celo stan prazan.
Gledam u novčanik, ok ima se za neki početak, ali ne dovoljno.
Sve je ovo lepo raj za oči, odmaranje provod, ali ovde nisam došao na odmor i uživanje. Posao na koji sam došao naravno preko SRBA, baš tog 22 marta kada sam trebao navodno da počnem da radim, već su primili drugog iako sam imao garancije da me posao čeka. SRBSKA POSLA. Zlatno pravilo zaobidji srbe u inostranstvu u širokom luku.
Lepo, znači opet Vladimire Sam Protiv Svih. Super. Krećemo od NULE.
Malta sama po sebi egzotična turistička destinacija.
Poslovi koji se najčeće nude konobari, perači sudova, sobari, kuvari, recepcionari, čistači, i naravno gradjevinski radnici. Konobar nisam, ugostitelj nisam, kulinar nisam, od gradjevinskih poslova ni ekser ne znam da zakucam, za sport i borenje oni su nezainteresaovani, a i ono što imaju je totalno amaterski. Šta mi preostaje?!? Potraga za agencijama koje se bave poslovima bezbednosti. Idem od jedne do druge. Gde god sam došao na razgovor, predadao CV, odgovor je bio Vi imate mnogo iskustva za nas, znate mi smo klasične čuvarske službe, i obično zapošljavamo penzionere kao part time ( dodatni posao), ali pokušajte kod Djovanija u Signal 8, on će Vas sigurno primiti, on radi malo ozbiljnije poslove,inače pukovnik u penziji malteške policije.
E sve si mi rekao. Ništa, na telefonu palim google mape, da vidim koliko je ta Birkikara udaljena od mesta gde se nalazim. Milina par kilometara idem peške. Em je zdravo, em upoznajem zemlju gde sam došao. Prevoz da plaćam neću. karta je dva evra, što znači da odem i da se vratim ukupno 4 evra, a računica iz novčanika kaže pazi i štedi na svemu, ovde si bukvalno sam. Sunce sija, mnogo je vruće .
Od Vallette preko Il Hamruna do Birkikare krećem se lagano.
U rancu flaša vode od dva litra i pešači, kao nekada na borbenim obukama koje sam prošao. Prolazim gradove, ulice, zapažam neke meni u tom momentu bitne detalje, zaustavljam ljude, raspitujem se o svemu i svačemu dok idem ka toj Birkikari. Slušam Gunse i marširam, baš kao nekada, kada sam počinjao. Sećanja naviru, mojih odeljenja, vodova, komandira, komadanata, drugova iz stroja, ali ovaj put nema nikog, ovaj put ka cilju marširam sam sa sobom, znajnem i iskustvom koje sam stekao svih tih godina. Ulazim u neki kafic da popijem kafu. Pitaju me odakle sam. Kažem iz Srbije. Izadji iz lokala ne služimo SRBE. Malo dalje odatle vidim pekaru. Hteo sam da pojedem picu. Kako sam prišao i naručio picu, dobih isto pitanje odakle si ?! Iz Srbije. Ne služimo srbe. Pitam zašto? Čemu tako ponašanje?! Dobih krajnje ironičan i ciničan odgovor: " 21 marta na dan kada sam sleteo u gradu Budziba, poznat kao mala Srbija, baš taj dan, jedan srbin vozeći auto oglušio se o naredjenje policajca da poštuje obavezan smer, izašao je iz kola udario policajca, policajac glavom udario u ivičnjak i nalazi se u komi". Milina. Pomislih kakav sam baksuz. Šta sad da radim. Ceo dan ništa nisam jeo, gde god se okrenem taj dan NE SLUŽE SRBE. Odmazda i to kolektivna. Za razliku od nas, oni svoje policajce vole i poštuju, jer su oni plaćeni da ih štite i brane, i zbog jedne budale naše, ja sad trpim odmazdu. Ništa, ajde ti Vladimire gde si pošao, pa ako te i tamo odbiju J*BI SE.
Dolazim do agencije. Tražim Djovanija, kažu nije tu. Ko ste, ta ste, kako ste došli do nas, da li ste već bili u drugim agnecijama i pitali za posao, zašto baš mi itd.
E paz da vam ne kažem bio sam tu i tu, oni mi rekli nisam za njih, pa me uputili kod Vas. Odgovorih jedan moj poznanik zna za Vas, pa me je upito na Vas. Predajem papire cv, potvrde da nisam osudjivan u Srbiji, diplomu trenera borilačkih sportova, medjunarodnu instruktorsku licencu za instruktora borenja. Kažu sačekaj. U stomaku mi mučnina. Pregladneo sam. Od vode koju pijem muka mi je, a da je non stop pijem necu, jer mi je zeludac prazan.
Ali ok znam koliko mogu da izržim. Ko se nadao da nigde neću moći da kupim da jedem, inače poneo bi sendvič ili neko voće.
Ispred vrata izlazi krupan visok čovek bele kose i brade. Pitam me Vi ste Vladimir? Ja sam, udjite ja sam Djovani. Sedim preko puta njega. Gleda mi papire, you tube snimke, oficijalni fb profil, studira me. Klasična pandurčina. Nakon 5 min obraća mi se. Ovo je više nego odlično. Imaš više iskustva, zvanja i znanja nego cela naša ovde policija i vojska. Primam te. Početni sat pošto nemaš papire ti je 4 evra po satu. Čim sredimo papire imaćeš 4,5, ako hoćeš više možeš da radiš na vratima klubova, tu dajemo 5 i 5,5e po satu.
Ne, hvala Vam klubovi, narkomani, ludaci, alkoholičari hvala lepo. Dosta mi je takvih budala u životu. Ok imam za tebe jako bitan i važan objekat u glavnom gradu, budući tržni centar najveći na mediteranu ARKADIA, upravo se gradi. Tamo je jako skupa oprema, nameštaj, materijal, alati i sve drugo.
Posao znaš, iako te prvi put vidim, ja ti verujem, vidim ko si.
Sutra počinješ jel to OK? Naravno da jeste.
Realno 4 evra po satu za Maltu je jako malo, da ne kazem podcenjivački, ali šta je tu je, igra je počela, znam zbog čega sam ovde nazad nema, zagrizi, kidaj i napred. Da bi došao do plate od 1200 eura prvih mesec dana, radio sam svaki dan po 12 sati bez slobonog dana. Kada nemas papire, nema praznicnog rada, nema prekovremenog rada nema dodataka, bonusa nema ničega. Ok ni kod kuće mi nije bilo bolje. Ko je smene želiš da radiš? Kažem noćne. Danju spavam, noću od 19 do 07 radim. Prva plata je za 45 dana. Milina rekoh u sebi. Došao je 23 mart počeo sam da radim. Prva smena, zaduženja, procedure šta kad gde kad i kako sve ispisane do najsitnijeg detalja. Meni smešno jer sve to znam , ali razumem ih, ovaj posao ovde, rade i oni koji bezbednost nikad videli nisu.
Objekat je pokriven sa 245 kamera. Svaki ćošak se vidi.
Noću šetam obilazim, proveram, baš kao što sam radio i kod kuće. Iako je bilo jedno mesto za odmor, nije mi padalo napamet da spavam. Dani su prolazili, ja sam jako brzo upoznavao ljude, sve osim vlasnika i menadzmenta. Došao jedan dan, nekoliko dana pred prvu platu, a ja bez i jednog evra u dzepu. Da zovem kući i kažem saljite prvo ne ide, nemaju, a drugo ja sam ovde da bi njima slao, a ne oni meni. Razmišljam šta da radim. Gledam niz ulicu do objekta gde radim restoran. Ma idem do njih, pitaću ih da mi daju da jedem, pa kad bude plata platiću im, a kao garant da ću im platiti založiću svoj pasoš, ionako on više za mene nema nikakvu vrednost. Država kojoj sam sve dao, postupcima kompletnih idiota oterala me je iz zemlje koju mnogo volim. Prilazim konobaru, govorim mu šta želim. U bašti iza mene dok sam prilazio, snimio sam neke ljude u crnimo odelima, naočarima i ne tako divnog pogleda.Konobaru hvatam pogled koji ide preko mog ramena, i kako tamo iza mojih ledja očima pita te likove za stolom, da li može. Po njegovom pogledu vidim da je dobio potvrdan odgovor. Rekao mi je da sednem u baštu. Ledja sam namerno okreno tim likovima, jer ko zna ako ih pogledam čudno, ili više puta možda pomisle da provociram, dodje do problema, strana država ja bez papira i problem u najavi. Ispred mene stiže oval mesanog mesa, salata, dezert i koka kola. Završio sam svoj ručak. Ustajem, krećem ka konobaru da ga pitam koliko sam dužan sa pasošem u ruci, u nameri da mu dam pasoš kao garant. Iza njega pojavio se vlasnik ( sada moj drug Jerramy) ništa nisi dužan. Svaki dan kod nas imaš besplatan ručak. Molim? To što si čuo, i na loše srpskom jeziku kaže BRATE. Ja se nasmejem, zahvalim se i kazem mu hvala BRATE.
Vratio sam se na objekat. Šetam, razmišljam o svemu i svačemu. Posle par minuta, na objekat ulaze likovi iz bašte restorana. Reko opet milina, šta li sam sad z*srao. Aj videćemo.
Pitam ih ko su, i govorim da je zabranjeno zadržavanje na objektu nepoznatim licima. Smeju se i predstavljaju ja sam vlasnik ovog objekta Antuan, ovo je Stiven direktor za bezbednost, Derajn operativni menadzer i Dejvid budući direktor celog ovog objekta.
Mi smo ARKADIA TEAM, i pripadamo Holding Korporaciji MIZZI GROUP u vlasništvu moga oca Moreusa Mizzi-ja.
Odgovaram drago mi je i predstavljam se. Iz torbe vlasnik vadi tablet poziv me da vidim neke snimke. Pita me da li sam ja na njima?! Opet odgovaram, da to sam Ja. Mi ovaj objekat gradimo vec dve godine, ni jedan radnik obezbedjenja ovako savesno nije radio posao kao VI, svaka čast. Ko ste vi? Odakle ste? Čime ste se bavili?! U torbi sam sa sobom uvek nosio kopiju CV u nadi da ću naći plaćeniji posao, koji sam im predao. Odvojili su se sa strane. Većaju, dogovaraju se, čitaju. Uzale u kancelariju. Pozivaju me. Pitaju me da li sam ja ovaj sa you tube cannala Vladimir Speed Savic koji je naveden u CV, odgovaram ja sam. Gledaju mi oficijalni fb. Pogled im je zadivljen. Vladimire da li bi ti radio za nas direktno?! Kako to mislite radio?! Lepo mi, Vam damo ugovor o radu, završimo papire, Vaša cena rada biće ** fiksna plata toliko, a rad vikendom po satu po ceni **. Nisam dugo razmisljao, odgovorio sam im da hoću. Sutra radite noc ovde. Budite u 18 časova sa svim vasim papirima, ovde kod nas u kancelariji. Tako je i bilo. 8 Maj stižem 5 minuta ranije od dogovoreno vremena.
Oni zadivljeni , svaka čast ne kasnite.
Sedim, ispred mene hrpa papira.
Molim Vas potpisite svaki papir gde je vaše ime, i dajte nam Vaše papire.
Mogu li da pročitam šta potpisujem? Naravno samo izvolite Vladimire.
Svaki papir sam potpisao, a u njemu tj na njima sve piše sve to meni ide u korist. Dok sam potpisivao, Antuan je telefonirao.
Ok Vladimire sutra kad zavrsite smenu dole niz ulicu migraciono, sva svim ovim papirima idite da aplicirate za vašu ličnu kartu, koja vam je radna dozvola, boravak i sredstvo za legitimisanje, ako bude nekih problema zovite me. Migraciono puno kao oko, a dole pored svih onih bangladezana, indijaca, sirijaca, indonezana, pakistanaca, libijaca i mi srbi. Milina. Došao sam na red. Predao sam papire, uzeti su mi otisci, slikali me za dosije sve u fulu, i naravno od kolega iz migracione policije pitanje: " kolega Vladimire, zasto ste vi emigrirali sa ovakim iskustvom, poslom koji ste radili, sportskom karijerom?! Ako možete objasnite nam. Odgovor mi je bio kratak, ma koliko u tom momentu osećao bes i prezir prema kompletnim idiotima, zbog kojih sam ovde, nisam hteo da kukam i pljujem po zemlji koja me je rodila, gajila, skolovala, obucavala i hranila.
Nisam pričao ono što su svi ispred mene govorili, samo sam rekao želeo sam da nešto promenim u svom životu, i živim na mediteranu. Volim more, sunce i primorski način života". Pogledali su me nasmejali su se, zahvali se na odgovru. Prilikom davanja plavog papira koji je korak do lične karte, poželeli su mi dobrodošlicu na Malti.
Došao je dan kada su me pozvali dodjem u migraciono i podignem svoju ličnu kartu. Red je bio jako dugačak. U jednom momentu na kraju reda čujem policajca migracione policije: " MIZZI GROUP ARKADIA, mr Vladimir Savic It was here"? Javljam se preko reda prolazim, dobijam ličnu kartu.
Dolazim do objekta Antuan me čeka i smeje se.
Pita me i kako je bilo preko reda podici ID ?! Smejem se kažem VIP .
Odgovara mi "ARKADIA uvek ima prednost u odnosu na druge, sad zvanično dobrodošao u ARKADIA TEAM MIZZI GROUP direktore za bezbednost ( kod nas direktor za bezbednost objekta je šef obezbedjenja) našeg tržnog centra, izvolite rešenje za Vaše radno mesto i srećno vam bilo".
Osmeh mi je na licu, a u očima suze.
I ovaj put sam uspeo sam protiv svih.
I ovaj put sam pobedio sebe i dokazao koliko mogu i ko sam.
Ono zbog čega sam došao, ostvarilo mi se, kada sam se najmanje nadao.
I kao što kaže text pesme " život ide dalje, drumovi me vode, takvi kao Ja se uvek dočekaju na noge" ....
Sve što treba nekome u životu je da ima veru u sebe, svoj uspeh,
samopouzdanje i nikako i nikada, pokleknuti red preprekama, koji im se nadju na putu. Put do zvezda je težak i trnovit.
U životu uspevaju samo najodlučniji, najspremniji, odvazni, samouvreni, i hrabri, koji su spremni da pobede sve životne situacije koje život nosi sa sobom .
Treba pobediti sebe i dobiti bitku protiv sebe, i podneti sve prljave udarce koje vam u životu zadaju drugi kao i sam život.
S poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.
Valletta Malta
11.11.2017.

SRBI USPEH NEPRAŠTAJU...

Tek kada napustite sve i odete daleko, tek onda nakon nekog vremena vidite da sve oko Vas je bilo namešteno i lažno.
Kako dani prolaze tako Vam se vidici proširuju, vidite sve ono što niste videli dok ste bili zaslepljeni lažima, foliranjima i obmanama Vama bliskih ljudi tzv "prijatelja". Jedino ko Vas nije nikada izdao i prodao su oni vaši, oni najbliži porodica.
Niko od nas nije cvećka. Svako od nas nosi svoj krst. Svako ima dobre i loše strane. Svako je nekada uradio neku glupost. Svako je od nas imao lomove, padove kao i uspone, i u svemu tome svako od nas je očekivao neku podršku tzv prijatelja, braće, kumova, ali najača podrška je uvek dolazila od kuće i porodice. Svi mi smo nekada pa čak i više puta zbog drugih zanemarivali porodicu zarad, prijatelja, braće, kumova,kolega poznanika, jer u tim nameštenim i lažnim prijateljstvima, kada Vam je video krug sužen, kao da na očima imate konjske amove, vi ne vidite, da i ta pomoć, podrška je iz čistog interesa,koristi, dobro planski izračunata, sa pretpostavkom da će Vam kad tad naplatiti tu pomoć i uslugu sa kamatom. Realno kada pogledate, Vama u tom momentu kada se prepustite životu, kada tonete na dno bez dna, kada ste zaslepljeni verovanjem ljudima koji su Vam bliski, ta njihova pomoć, podrška deluju ogromno, stičete utisak da Vam više znače od porodice. Zahvaljujete se svima njima, osmeh vam je na licu, letite, mislite uspeli ste uz Vas su tzv prijatelji, kolege, braća, kumovi itd.
I dok vi pored njih letite, radujete se, oni uz lažan osmeh, grljenje, hvalospevom i lažnim osmesima kao i lažnom radošću, u svojim glavama kalkulišu i računaju kada će svoje malo, naplatiti mnogo. Za svo to vreme, oni kod kuće sve to vide, ćute, tuguju, nekada i plaču. Ponekad pokušavaju i svadjom da dodju do Vas i otvore Vam oči koje oko Vas i da je sve to lažno, ali ne vi i dalje idete da Vaša porodica ne vidi dobro, da ne zna ko su ti oko Vas i da su ti isti uradili "veliku stvar za Vas".
Vreme ide, sat otkucava, dani na kalendaru prolaze, baš kao i nedelje, meseci, a i godina je na kraju. Vreme svoje čini, pa tako izdvojeni od svega i svačega, vraćate film unazad sa pogledom unapred gde su sada svi ti koji su nekada bili tu ?!?!
Telefon gledate viber whats app prazan. Mail-ovi samo obaveštenja i službeni spisi sa vašeg novog posla.
Skype, Viber, Whats app, FB, Massenger, su umrli.
Prilikom davanja sedmodnevnog pomena tu ste VI, porodica i prepolovljen broj tzv prijatelja, braće, kumova, drugova, poznanika.
Na četrdesetodnevnom pomenu tih aplikacija bili ste VI, Vaša porodica i poneki tzv prijatelj, brat, kum ,drug, poznanik koji se slučajno z*jebao pa bio prisutan. Na šestomesečnom pomenu tih društvenih aplikacija prisutni ste samo VI i Vaša porodica.
I tako dok podizete spomenik svim tim tzv prijateljima, braći, kumovima,kolegama, drugovima, poznanicima, tamo iznad vrha spomenika, polako ali sigurno Vaš vidik se napokon širi.
Tek sada vidite koje bio uz Vas svo vreme. Tek sada sabirate dva i dva i vidite koje oko Vas svo vreme bio iz ljubavi, a ko iz interesa. Svo vreme dok ste drugima činili, bili dobri, bili iskreni prijatelj, drug, kolega, brat, čovek, pomagali i to nekada na Vašu i štetu Vaše porodice, dotle porodica je ćutala, gutala, trpela, sve te KOMPLETNE IDIOTE oko Vas, samo i samo iz razloga jer ste VI, a ne oni bili srećni u tim trenucima.
Kada se Vaš brod otisno iz luke u kojoj je godinama bio usidren bez pomaka i pomeranja pramca, a na kome su se okupljali kompletni idioti, raširo jedra uz pomoć vetra u ledja ( porodice), zaplovio novim mirnim i uspešnim vodama, i kada ste napokon postali kapetan svoje ladje,svatate da jedino na palubi Vašeg broda mesta ipak ima samo za Vašu porodicu. Iako ste sanjali da će pored Vaše porodice, mesta biti i za one za koje ste mislili da su pravi tzv prijatelji,braća, kumovi, drugovi, poznanici, napokon ste svatili da za njih mesta nema niti će ikada biti.
Vaš brod je zaplovio, uspešna plovljenja mediteranom se nižu jedan za drugim. Nove luke, nove destinacije, novi svet, novi život. Ponekad dok upravljate svojim brodom koji plovi maximalnom brzinom, i kojim prelazite brzinom svetlosti hiljade nautičkih milja u toku samo jednog dana, Vi se osvrnete da vidite samo taj podignuti spomenik, kao podsetnik za dugo pamćenje i sećanje, odakle su stizali svih ovih godina talasi i bure zbog kojih Vaš brod toliko godina, nije mogao da normalno zaplovi i stane na svoje mesto pod suncem i Vama pruži,
Vaših 5 minuta pod tim istim suncem. Oblaci, kiše, gradovi, uragani, cunami, bure, oluje i talasi ostaju za Vama.
Vaša turbina radi kao nikada do sada.
Onog momenta kada ste pokrenuli turbinu, a ona Vaš brod kojim ste krenuli uz jak vetar u jedrima, tog momenta svi ti tzv prijatelji, braća, kumovi, kolege, poznanici više nisu mogli da Vas prate, da se besplatno goste, voze, sede i uzivaju na vašem brodu, tada su pokazali ono što su svih ovih godina krili, lica su im se napokon pokazala, pa u to ime dobiše i trajni spomenik u vidu dugog pamćenja i sećanja na jednu "budalu", koja je isplovila iz nemirne luke, i zaplovila otvorenim morem.
(čast veoma malom broju ljudi iz vremena iza mene, koje mogu izbrojati na prstima jedne šake).
Post posvećen mojoj PORODICI    
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.
Valletta Malta
02.11.2017.godine.

ZAŠTO ME VEĆI DEO "KOLEGA" NIKADA NIJE VOLELA, NITI PODNOSILA?!?!

ZAŠTO ME VEĆI DEO "KOLEGA" NIKADA NIJE VOLELA, NITI PODNOSILA?!?!
Pored dobro poznatih razloga o kojima sam već pisao u svojim blogovima, postoji još jedan razlog nikada nisam znao da ĆUTIM.
Kada god sam video da nešto nije uredu i da je suprotno sa moralnim, etičkm i profesionalnim principima, uvek sam se bunio i dizao glas protiv toga.
Ja sam pričao drugi su ćutali, treći se podsmevali i govorili pustite BUDALU, a onda pod pritiskom tih trećih njima su prilazili i ovi drugi što su ćutali.
Neki od njih su im prilazili iz ličnih razloga boljih radnih mesta, nekih sitnih usluga itd, a neki čisto jer im je trebala zabava.
Prvi ozbiljan problem izmedju njih i mene nastao je zbog PROMENE PREBIVALIŠTA, i čuvenih putnih troškova poznatijih kao "PUTAĆI".
Mnogi od Vas koji niste iz mog sveta pitaćete kakve veze imaju "PUTAĆI" i promena adresa prebivališta samnom i sa njima?!
Sve počinje od oglasa za prijem novih kandidata za pripadnike ministarstva. 2010 par meseci pa zatim od 2012 do 2013 godine radio sam na tzv predmetima- terenske provere, uručenja rešenja, presuda itd. Kada novi "gušter" konkuriše radi se terenska provera na adresi stana, obavlja se razgovor sa stanodavcem, komšijama, ukoliko radi odlazi se na posao, razgovara sa kolegama. Ukoliko je guster skoro promenio adresu stana, pored provere na toj adresi šalje se zamolnica policijskoj upravi na kojoj je guster živeo veći deo ,da kolege iz te uprave izvrše istu bezbedonosnu proveru kadnidata. Što bi se reklo da mu malo proverimo i DINASTIJU, preko oca, majke, brata, sestre, ujaka, stričeva pa do pokojnog DEDE. Ja sam iskreno proverama išao i do pokojnog čukun dede. Dolazi čuveni konkuras za policajce za grad Beograd. Jedan od uslova bio je da gušter ima prijavu stana na teritoriji grada Beograda minimum godinu dana. Kod nas u službi se za konkurs znalo i 6 meseci pre konkursa, a neki su znali i po godinu dana ranije uslove, način itd. Svi se pitate kako kompletni idiot koga znate od malena zalutao medju nas?!? Veoma prosto.
Imam informaciju kad je konkurs. Dete ( čitajte kompletni idiot) svog rodjaka, prijatelja, kuma pripremim tako što mu adresu stana promenim i prijavim ga fiktivno na svoju adresu. On živi i "bleji" po mestu življenja od rodjenja, nikome ništa ne priča i čeka.
Na dan otvorenog konkursa prvi je uredu i prilaže dokumentaciju.
Da bi ga osigurao, a pošto smo iz istog kraja zovem tamo nekog Jovu u toj zabiti i kažem, ako ti stigne zamolnica za tog i tog daj vidi reši mi to je MOJ MALI, konkurisao za nas.
Po završetku konkursa, selektiranih kreće bezbedonosna provera.
Izlazi se na teren. U većini slučajeva "kandidate" nisam zaticao na adresi.
A odgovore koje sam dobijao od stanodavaca bili su tipa na poslu, u školi ( u školi a konkurisao za nas?!? ) pa da ide 5 stepen, ili na fakultetu je, ili otisao ili otisla kod devojke-dečka. Na pitanja gde rade, koja škola, koji fakultet, u kom mestu joj decko ili devojka zive, odgovore sam dobijao zbunjuće tipa: NE ZNAM, NE MOGU DA SE SETIM, ČEK DA ZOVNEM OVOG ONOG, ili evo Vam broj pa ih vi pozovite oni će Vam objasniti. Nije mi padalo napamet da ih zovem, jer sam znao da je u pitanju prevara. Ostavim samo poziv da mi se gušter javi u kancelariji toj i toj LIČNO rok 24h. Kada se kompletni idiot pojavi prvo pitanje od kada si prijavljen u Beogradu, gde živiš ime stanodavca, ko zivi jos u stanu?!? Ako mozes pojasni mi kad se udje u stan gde je kupatilo, spavaca soba, dnevna kuhinja?!? Pošto sam u to vreme ziveo i radio na Karaburmi odlicno sam poznavao strukturu svih stanova na Karaburmi, Visnjickoj Banji, Visnjici, a pošto sam i odrastao u centru Beograda, takodje sam znao i strukturu stanova u tzv krugu dvojke. Znači ne može da me radi. Vidim po odgovorima nisu čista posla. Čekam zamolnicu iz zabiti gde živi ceo svoj život. Stiže zamolnica a tamo hvalospev. Čitam depešu i mislim u jbt pa ovo je NARODNI HEROJ.
Naravno moja terenska tj bezbedonosna procena bila je NEGATIVNA.
Po zakonu svako može slobodno da menja adresu stana kada hoće, potreban mu je ugovor od vlasnika stana, lična karta vlasnika i vlasnik + obrazac i uplatnica od 190 dinara.
Dešavalo se da neki od njih stvarno rade u Beogradu ali ne žive na toj adresi, pa se dešavalo da im odem na posao. Iako to mnogi nisu praktikovali Ja jesam. Ceo dan provedem u firmi. Prodjem prvo one što ga ili što je hvale, a onda čekam one koji ih pljuju. Kada završim sačinjavao sam izveštaj. Od 10 guštera kod mene su u proseku DVA GUŠTERA dobijali POZITIVNO. Pojedine kolege su me zvali na telefon, neke me lično sretali ubedjivali, da malo promenim izveštaj, da je to njihov, da će i meni nekada nešto trebati itd. Naravno odobijao sam da menjam svoj izveštaj.
Pošto sam takav kakav sam, taj predmet, sutra završi kod drugog kolege i naravno, ponovljenom proverom ili dopunskom kandidat tj gušterčina tj kompletni idiot dobio je POZITIVNO.
Kompletni idiot ode na obuku u COPO ( centar za osnovnu policijsku obuku), prodje pripravnički staž, dobije rešenje za stalni radni odnos. I šta prvo uradi kompletni idiot kad dobije značku i rešenje?!?! Pa promeni adresu stana, i vrati na adresu gde je ceo život živeo, a ustvari ne prijavljeno živi na teritoriji grada Beograda. Neko će pitati a kakve to veze ima sa celom ovom pričom?!!? Ima i to velike. Po mestu stanovanja njemu isplaćuju tzv PUTAĆE. Pa onaj što se vratio na kućnu adresu dole recimo u Preševu ili nekoj zabiti za koju niko nikad čuo nije, ili gore u Subotici, po broju radnih dana firma mu isplaćuje "PUTAĆE".
U prvo vreme delili su PUTAĆE na ruke, pa mi koji stvarno živimo i radimo u Beogradu dobijemo 2600, a oni ispred nas po 100 do 190 HILJADA dinara ( ako se desi da putaći kasne izlazili su i na 190 HILJADA) a prosek putaća bio je od 70-90 HILJADA dinara. Da bi renovirao stan Ja sam morao da podižem kredit koji otplacujem dve godine, a on koji ima tamo nekog, za mesec dana navodnog puta zaradi toliko koliki je moj dvogodišnji kredit. Koliko su bili drski i bezobrazni dok pred nama broje novac protiv pravno stečen, govorili su uz osmeh "MI KREDIT NE MORAMO DA PODIŽEMO".
I dok se oni smeju i broje, nama beogradskoj buraniji mučnina.
Ja sam javno psovao i državu i one koji su im to omogućili, drugi su ćutali i psovali u sebi.
Skrećem pažnju starešinama na taj problem, prave se LUDI.
U to vreme bio sam član i jedan od vodja sindikata. Na sastancima sindikata dok obrazlazem problematiku, svi se slažu kako pomenem PUTAĆE, tako svi skoče i kažu "ĆUTI BUDALO" :-).Napustim taj sindikat odlazim u drugi sindikat.
I tamo i dobijem isti odgovor ĆUTI BUDALO.
I tako ja promenim 9 sindikata od 30 sindikata i svuda na pomen PUTAĆA, dobijem odgovor ĆUTI BUDALO :-) . Nisam više mogao da idem u druge sindikate. Mnogo bi mi bilo da još 21 put čujem "ĆUTI BUDALO" :-D :-).
Dok sam radio u stanici granične policije u Šidu koristio sam i sam putne troškove tj PUTAĆE, jer sam svaki dan u različitim vremenskim intervalima putovao na relaciji Bgd-Šid i Šid- Beograd, autobusima gde se MORALA plaćati karta, jer u većini slučajeva auto prevoznici koji su držali tu liniju Beograd -Šid -Osjek bili su iz Hrvatske.
Nikada mi nije padalo napamet da u Šidu nadjem stan a da prijavljujem da putujem. Čak i sam to hteo dobio bi krivičnu prijavu, jer sam za starešine imao starešine staru gardu, koja je držala do časti ponosa i ugleda službe.
Da se ne lažemo ima policajaca koji svoj radni vek provedu na točkovima i koji stvarno putuju i život im prodje po autobusima.
Kada je tadasnji direktor policije Milorad Veljovic omogućio premestaj po mestu stanovanja ko je želeo, mali broj se prijavio. Ovi drugi veći deo govorio je : "Hvala direktoru ipak ćemo mi putovati, navikli smo da se mučimo"..Naravno sve uz osmeh. Svi smo MI znali i gde žive u Bgd i da jednom mesečno kad subotom ujutru izadju iz noćne sete se da odu stvarnim kućama i to naravno u uniformi, da bi se videlo kako oni putuju. Pokušala Unutrašnja Kontrola SUK da ih radi. Uhvate ih i naravno pada u vodu, jer nigde u zakonu ne pise da onaj ko putuje nakon smene mora da je u autobusu za kući, pa su svi imali momke, devojke u Beogradu, rodbinu, prijatelje itd. Onda je SUK pokušao da se PUTAĆI pravdaju kupljenim kartama po datumima. Ni to im nije uspelo. U tim manjim mestima svako ima svakog. Ovaj sedi u Bgd radi skuplja putne troškove tj PUTAĆE, šalje kući, a mamo, tato, bato ujo itd, čekaju buseve svaki dan i skupljaju odbačene karte putnika, ili im sami vozači i kondukteri iz kanti za smeće prodaju za sitne novce.
I eto i tu se pred zakonom operu. U pitanju su bili milionski iznosi tih PUTAĆA.
Na te putaće dodate prosečnu platu od 50.000 dinara + onih 10.000 " pomoći koje je Dačić davao, za te je bilo meka i medina, dok smo svi mi drugi jedva prezivljavali. Davao sam predlog da se svima njima linearno mesečno uplati po 15.000 ( jer niko nije mogao da me ubedi da za tu sumu, ne moze da se pokriju mesečna putovanja ma odakle oni putovali iz Srbije u Beograd) naravno predlog ODBIJEN. Predlagao sam da se svi bez pitanja gde ima mesta premeste. Predlog ODBIJEN.
Dešavalo da se autoprevoznici pobune jer samo voze policajce koji naravno neplaćaju kartu iz svih gradova pa krenu sa naplatom, pa se tako desilo da autobus jednog auto prevoznika koji je vozio na relaciji Kumanovo-Niš-Beograd- Ljubljana-Grac, na nekoliko naplatnih rampi na auto putu ( Nais, Bubanj potok, Simanovci) tri puta bude izkljucen na VTP vanredni tehnički pregled.
Jul mesec a ono VTP. Putnici luduju, kamak, sir, prsuta, ajvar im se usmrdi, jer je pregled detaljan dok oni čekaju, pa hoće da ubiju vozaca i konduktera. Na kraju opet dodjemo da auto prevoznik vozi za dzabe :-D :-D :-D Opet sam dao predlog u sindikatu na sastancima, dajte predlog poslodavcu da vidi sa autoprevoznicima omogući povoljniju registraciju iz razloga što naši neplaćaju kartu, a za uzvrat poslodavac da neisplacuje PUTAĆE, i da taj novac preusmeri na nabavku uniformi, opreme, vozila. Ovaj put odgovor je bio ZAKON O RADU KAŽE OBAVEZNA NAPLATA PUTNIH TROŠKOVA, i kolega Saviću mi se moramo držati ZAKONA , a kako će poslodavac rešiti problem oko tih što neputuju to nije naš prblem, mi moramo misliti na one koji stvarno putuju :-) :-D :-D Ok kolege postovaćmo ZAKON, ali realno ni ti koji putuju u 90% neplaćaju kartu šta ćemo sa tim?!?
Odogovor je bio prost i jednostavan: ĆUTI BUDALO :-) :-D :-)
I tako BUDALA nikada UĆUTALA NIJE.
Ta ista BUDALA I dalje otplaćuje kredite koje je samo refinansirao, dok pojedini nisu čuli ni imali potrebe da čuju za reč PODIĆI KREDIT. ( Čast izuzecima koji stvarno putuju i koji uredno izmiruju svoje putne obaveze).
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
diplomirani trener borilačkih sportova i veština

ZAŠTO NIKADA NIŠTA NISAM IMAO, OSIM KOLEGIJALNOSTI SA ŽENAMA SA KOJIMA SAM RADIO.

Uvek sam bio protivnik da dvoje ljudi koji nose uniformu budu u vezi i braku. Tačno je da se ljudi u uniformama uzimaju i stvaraju porodice, jer se najbolje razumeju. Teško civili mogu razumeti i svatiti život i posao uniformisanog lica. Noćna aktivna i pasivna dežurstva, tereni, premeštaji, vanredna obezbedjenja, posebne akcije, povrede na radu, povećan stres, adrenalin i sve drugo, osobe bilo kog pola muškog ili ženskog, koji su u emotivnoj vezi ili braku sa osobama iz uniforme, teško mogu razumeti i svatiti taj deo našeg posla i života.
Znam mnogo dobrih brakova izmedju dvoje ljudi iz uniforme koji rade isti posao, ali takodje znam i mnogo loših stvari koje su nastale iz tih veza i brakova.
Kada sam u filmu i seriji Vojna Akademija video scenu gde dvoje pitomaca ljube i izražavaju emocije jedno prema drugome, istog momenta sam napustio bioskop. Vojska, Policija su službe koje brane i štite, i po nekom pravilu u tim poslovima a i po ps-u nema mesta za sexualno emotivnim vezama medju profesionalcima. Ali nismo svi isti.
Nisam želeo da budem kao drugi. Žene u uniformi uvek sam gledao kao kolege, i tako se ponašao ma koliko mi se one kao žene dopadale. Bilo je situacija gde je bilo obostranog flerta u vidu šala, ali uvek sam takve šale, na kraju završavao sa čuvenim rečenicama : " možda bi i bili dobar par, ali da jedno od nas nije u dresu ( uniformi)". Bilo je situacija i kada su me zbog mog stava povodom toga pojedine žene namerno provocirale, ali granica se opet znala i gde je stop.
U svojoj profesionalnoj karijeri radio sam sa mnogo lepih žena u uniformi jako dugo, što na terenu, što u kancelariji. Kada bi me sreli na ulici u pratnji zgodne koleginice, neki su balavili, neki su cvokotali, a ovi malo hrabriji prilazili su mi kada ostanem sam na trenutak, da me pitaju imam li nešto sa njom, kao bomba je, blago tebi, umeš i ti da izabereš itd. Svima sam isto odgovarao uz osmeh, to je moj kolega i ništa drugo. A i stvarno je tako i bilo, osim prijateljstva i kolegijalnosti, nikada ništa nisam imao, ni sa jednom ženom iz svog radnog okruženja. Mnogi od kolega krenu vezu ili brak, nešto im se desi, ona ili on se zaljube, pritom rade u istoj zgradi i pozorište u kući besplatno imate.
Nisam želeo ni da pomislim na priče tipa on i ona su bili znajedno...znas ko je nju pre tebe.. pre njega bio taj, ili tvoj noćašnji partner je bivši muž tvoje sadašnje. A dešavalo se i to da sadašnji bude u patroli sa bivšim, dok ona sedi na sistemu veze u istoj smeni. ma milina za rad. Naravno to je namerno bilo montirano, jer su mnogi uključujući i komandira i sefovi voleli da gledaju pozorišta u kući, i šta će se dalje izdešavati. Jadno, istinito ali sami su to birali.
Radeći na par meseci na aerodromu , za oko mi je zapala jedna prelepa tada koleginica. Bila je brineta i jako zgodna. Uniforma joj je stojala kao salivena. Tada mogu reći zaljubio sam se na prvi pogled. Naravno ona to nije znala.
Često smo prolazili jedno pored drugog, poslovi su nam se preplitali, ali ni jednog momenta ničim nisam nagoveštavao ništa sto je suprotno mom poslu. Dešavalo se da smo sedeli u autobusu za aerodrom i u povratku ka kući jedno preko puta drugog, ali svih tih 6 meseci niti ona meni niti Ja njoj, nismo se obraćali. Koliko se sada sećam, a sećam se za svo to vreme ni zdravo jedno drugom rekli nismo.
Nije me bilo strah da joj pridjem, da joj se javim, da me je blam ako dobijem tzv korpu, briga me je bilo i što bi se i da li bi se drugi posle smejali itd, jer ja nisam taj tip da me pogadjaju tudje priče.
Jedini ipravi razlog zbog koga ništa pokušao nisam, jeste moj stav,
DA JE TO KOLEGA U DRESU I NIŠTA VIŠE.
. Sebe lično i svoj život nikada nisam mogao da zamislim, da živim i radim sa osobom iz moje branše, i još sa osobom koja radi u istoj zgradi gde i ja.
Da nam kumovi i svi prijatelji opet budu iz naše branše. Zašto? Jednostavno sam želeo da posle posla budem Vladimir, da živim sa nekim ko se bavi drugim poslom, i da oko sebe imam uvek prijatelje iz drugih poslova i zanimanja.
Za sve te godine koliko sam radio u moj stan privatno dolazio je samo Vojkan moj bivši partner, tadašnji i sadašnji drug.
Službeno kad smo na terenu i radimo dolalazili su i kolege i koleginice.
Nisam imao volje i živaca da se družim van posla sa kolegama. Ako na poslu moram da slušam ko koga trti, kome se smešta premeštaj, ko se unapredjuje, ko je pošten, a ko lopov, ko diluje i javlja dilerima o našim akcijama, a ko ne, i druge nebulozne izmišljene priče, o ljudima koje iz ličnog amoziteta nepodnosimo, ali zato pričamo o njima sve najgore bez materijalnih dokaza, jer su u poslu bolji od nas, pa dabogda mu crkla krava ovako ili onako. Ljubomora je čudo.
Zbog svog stava da sa koleginicama nemam ništa, od strane jedne ženske osobe takođe iz dresa, koja me je godinama progonila imao sam i malih problema. Pozivi, poruke preko telefona, kolega, fb-a itd bili su sve češći sve intezivniji sve luđi i sve bezobranzniji. Na kraju kada sam je oterao u tri lepe i rekao joj da to što njoj treba ima na svakom ćošku, i da mene ona kao žena ne zanima, ona iz očite ljubomore i svoje bolesne želje, što bi se reklo u žargonu pustila buvu: " Onaj fini Savic, što je svima vama drug i kune se u kolegijalnost, mene je hteo da J..., ali mu ja nisam dala pa je zato onako reagovao". Da stvar bude smešnija većina duduka bukalno je to svatila da sam dobio tzv korpu, pa su ih mnogo zanimali razlozi. Kratko i jasno sam im odgovorao: " ako mislite da sam pao na grane crvenog krsta da idem, tražim i molim u krugu gde radim ( od Subotice do Preseva, od Pirota do Šida), preko Beograda gde sam rodjen, onda Ja više nemam šta da kažem.
Drugi razlog zašto nikada nisam bio sa ženama iz mog posla, je poseban i komičan i žalostan. Pre 7-8 godina, kolega se oženio koleginicom. Ona je treba da radi noćnu smenu od 22-06 časova. Kako bi izbegao da mu žena radi sa jednim od kolega, koga očima nije mogao da vidi zbog ličnog amoziteta i sujete, isti je otrčao kod komandira i tražio da ona tu noć radi sa njihovim venčanim kumom. I stvarno kumovi su radili :-) .
Zima januar ili februar mesec, duva kosava, sneg mokar Beograd je ličio na Sibir. Sklonili su se u zgradu EDB-a. Koliko su se smrzli, da bi se što brže i bolje ugrejali oni su se dovatili, ne zajući da taj kumski zagrljaj i zagrevanje svojih tela koja su bila gola do pasa, svo vreme snima kamera. Kumovski sex upravo snimljen. Radni sto im je bilo mesto za zagrevanje. Nije dugo prošlo snimak je stigao do mladoženje. Mladoženja poteže pištolj na kuma i kum na njega. Kuma odlazi sa kumom, ali u poslu svi i dalje rade zajedno u istoj zgradi :-D .
Nije kuma dugo ostala sa kumom. Par meseci, a onda je našla novog i prešla u drugi naš objekat :-)
Mladoženju naravno svi su ismejavali. Šta je tražio to je dobio :-)
Jedno martovsko veče pre 8-9 godina, radio sam noćnu smenu od 19-07. Imao sam privdeno lice koje je određeno zadržavanje.
Spuštam ga u pritvor. Krećući se ka izlazu iz anfi teatra tj sale za sastanke čuje se uh, ah um, oh, tup, aa, ooo. Vratim se unazad kroz polu otvorena vrata ih vidim. Ona preko stola savijena, on iznad nje polu goli ( pomislih mora da čitaju zajedno neku dobru knjigu, pa se on nagao preko nje, da bolje čuje šta ona čita :-) ).
I tako dok oni čitaju, ona se drma kao kao mikeser , a on se vrca, kao na vrtešci. Vratio sam se korak dva u nazad, svom snagom sam udario vojnički čizmu o čizmu po mermernom holu. Nastala je panika. Izleću ko blesavi dok ona zakopačva grudnjak, a on šlic od pantalona naleću na mene. Pitam ih da li i oni imaju nekog privedenog u 03,00 ujutru??!? Odgovor koji sam dobio dok sam se smejao bio je više neverovatan : "budalo zar ne vidiš da se presvačimo za autobus treba da idemo kućama "?!? Ajde?!? U 03h VI se spremate za autobus ,a radimo do 07?!? Zanimljivo, šta bi rekla tvoja žena i njen muž, pomislih u sebi da vide na ovo zajedničko presvlačenje u 03h?!? .
Došlo je 07h naravno kući nismo otišli. Čekali smo radni sastanak u 09h.
Svi sedimo u anfiteatru. Načelnik ulazi, taman da sedne za sto, kad ispod stolice vide crne tanga gaće. Onako van sebe prozva spremačicu Milenu zašto nije sređen prostor. Spremačica Milena jedna divna i meni jako draga osoba, odgovori kao iz stopa: "načelniče, ako moram svo smeće da skupljam i ako mi je to posao, i to radim časno i pošteno, ja nemoram više da čistim iskorišćene kondome i takve gaće da skupljam više NEĆU, pa vi mož me kaznite koliko oćete". U sali smeh. 250 ljudi se smeju, načelnik crveni, a akteri presvlačenja pognuli glave. Samo sam ih pogledao, sve im je bilo jasno. A želeo sam samo da ih pitam, od kuda oni na sastanku u 09h, kad su se u 03h presvlačili da stignu na autobus ka kućama?!?!
Naravno nisam hteo, ali sam se kao i većina smejao iz sveg glasa. Jedno od njih u "poverenju" ispričalo je drugom kolegi šta se desilo i kako sam ja naišao kad nije trebalo, ataj kolega u " poverenju" ispirčao ostalima, i tako se na kraju saznalo za to presvlačenje :-)
Ono što me je posebno odvajalo od toga da sa nekom ženom imam bilo šta osim drugarstva i kolegijalnosti u poslu koji smo radili, su i takozvana nameštanja rezultata rada. Nešto se dešava na terenu, gradjani zovu, ja se nalazim na 70 metara od mesta dogadjaja, žena sa veze ne proziva mene na tom delu terena, već privatnim mobilnim poziva muža koji je u auto patroli bogu iza ledja da on dođe , uhapsi lice i dobije 20%.
Mnogo puta zbog tih porodičnih odnosa, na relaciji muž/dečko vodja auto patrole, zena/devojka/svalerka radi na sistemu veze u istoj smeni, nismo stizali na vreme i nismo lišavali slobode lica iz krivčnih dela razbojnistva, ubistava, tuča sa smrtnim posledicama itd, jer ona je po svaku cenu želela i htela da muž/dečko,švaler bude nagradjen. Bilo je bitno da se o njegovom hapšenju pričaju hvaospevi, kako je on najuticajniji, obaveste mediji, najbolji radnik, kako boljeg nema, a ne da se spasi onaj ko ili za koga pozivaju, i nagradi onaj ko je najbliži i koji je intervenisao.
Tako se i desilo da nam narkoman iseče radnicu prodavnice Korner Shopa u ulici Kraljice Marije 33 nožem, jer osoba koja je primala poziv od gradjana nije zvala mene sa tog terena, već snog muža iz auto patrole na privatni mobilni telefon koji se u tom momentu nalazio, koliko se sada sećam na Višnjičkoj banji.
Govorio sam i tada, kao što govorim i sada ukoliko ima ljudi koji žive i rade zajedno tj da su u braku ili ozbiljnoj vezi, nemojte im dozvoljavati da rade iste poslove u istoj zgradi i na istim i sličnim poslovima, ma koje poslove oni radili, koja zvanja imali.
Nekada se znalo da dva člana porodice, koji rade u jednoj firmi ne mogu raditi u istom objektu, smeni, istim ili sličnim poslovima zbog sukoba interesa itd.
Da me neko nebi pogrešno razumeo poznajem dosta divnih, uspešnih, srećnih porodica gde i ona i on rade u vojnoj ili policijskoj uniformi.
Ljubavne igre, svalerske kombinacije izmedju dvoje ljudi, koji rade zajedno u bilo kojoj firmi, ustanovi, kompaniji itd je mač sa dve oštrice i vatra koja može veoma lepe i kvalitetne opekotine da nanese.
Ja sa takvom vatrom i takvim mačem dok sam nosio dres, nisam želeo da se upuštam u igru, jer ne igram igre, niti kola, za koje smatram da nisu za mene, baš kao što ni sada gde radim takve igre ne igram, niti me takve šeme i kombinacije zanimaju.
Tamo gde radiš, tamo ljubav ne traži.
S poštovanjem
Poslednji Urabni Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl sportski trener borilačkih sportova i veština.

JEDAN RADNI DAN NA MEDITERANU

Sunce se polako pojavljuje, galebovi uzleću, more je mirno i čisto. Pored obale prvi rekreativci trče, dok im društvo prave slušalice i muzika sa telefona. Gledam sa terase kako se radja još jedan divan dan, u zemlji kamenja, sunca i mora. Pogled mi odlazi u pravcu Libije, dok udišem svež jod, koji more izbacuje u ovim ranim jutarnjim satima. Gledam na sat već je 05,45 čaova. Vreme je da se krene na posao. I baš kao u stihovima pesme Odlazim Yu Grupe: " oblačim se žurno, kafu pijem nestajem,trljam oči sanjive, da mi ne bi zaspale, vrata guram nervozno, ptice gledam slobodne. Odlazim dok još drugi spavaju, koraci pločnikom ozvanjaju. Osvrćem se okolo, gledam puste ulice, krećem stazom poznatom, puštam misli slobodne".

Na autobuskoj stanici meni poznata lica. Svako jutro u isto vreme svi smo na broju. Reči: "Hello, Bye i Ciao" standarno za sve nas. Autobus nailazi iz pravca odakle se i sunce polako, ali sigurno podiže iznad mediterana. U autobusu standarno smorena, blago uspavana lica, i crnaca i belaca. Sedam do mog prijatelja Ise Somalijca, koga zbog mene zovu Isa Srbin.

Standardno javljanje: "Hi man, what's  up", naš bratski pozdrav, kao iz dobrih američkih filmova  životu ljudi u getto-u, ruke savijene u laktu sa pesnicima na gore, i umesto tri puta poljupca, idu tri zagrljaja levo,desno levo. Kačketi su nam okrenuti naopačke, baš kao kod 2 Puk-a, Eminema, Jarule i drugih afro-crnaca sa američkog kontinenta. 

Kod mene na hads free-ju bije Guns and Roses Paradise City : "Take me down to the paradise city, where the grass is green, and the girls are prett, oh won't you please take me home", a kod brata  Ise srbina čuje se 2 Puk, i dobro poznata pesma CHANGES...Prepoznajem reči, smanjujem Guns and Roses, i počinjem sa njim da slušam :  " I see no changes, wake up in the morning and I ask myself,Is life worth livin'? Should I blast myself?I'm tired of bein' poor and, even worse, I'm black.My stomach hurts so I'm lookin' for a purse to snatch,Cops give a damn about a negro,Pull the trigger, kill a nigga, he's a hero" ( Ne vidim nikakve promene, probudim se ujutru i pitam se, da li je život vredan življenja? Treba  li da eksplodiraš? Umoran sam od siromašnih, a još gore Ja sam crnac, moj stomak boli, pa tražim torbu za gnječenje, policajci  su prokleti za niggerom, povuci okidač, ububi crnju, on je heroj, jedna manje usta gladna za blagostanje). Zaneseni našim mislima, gotovo da smo promašili stanicu, gde treba da izadjemo. Stanica Valletta izlazimo iz autobusa, sunce nas bije po očima. Stavljamo naše ray ban naočare, pojačavam ganse, dok Isa srbin dodaje pojačalo i time nastavlja sa 2 Pukom, koracima žurnim stižemo do caffe De Bonna. Gledamo se na koga je red da plati prvu jutarnju kafu. Smejemo se kao da nam je bitno ko plaća, bitno je da se popije. Potežemo obojca za novčanak, ali ovo jutro Isa srbin je bio brži. Dupla sa mlekom mmm, to je ta lepota i čar. Kafa za poneti. Idemo kroz Vallettu ulicom Slobode, osmeh od uva do uva. Prebacujem muziku na Yu grupu i pesmu BLOK " Pitam se gde je granica, kad iz mog srca kresne varnica, kad se pali duša plamena, nisam ja od kamena". Sunce, prijatan vetrić, rano jutro, Valletta se budi, a dva brata Srbija-Somalija, sigurno koračaju u još jedan radni dan. SS bratstvo prolazi parlament Malte, stari treatar, zatim jedan, drugi, peti muzej, sud,  kod nacionalne BIBLIOTEKE iz 13 veka stanemo, tri koraka u nazad, čisto zbog malera, a onda, da baš tu ne prodjemo, nalevo krug pa ulica desno do mesta rada. Stigli smo na posao. A na mom radnom stolu gomila papira. Od službene pošte do evidencija ulaska izlaska  robe i materijala...aaaaa ludnica. Sredjujem polako papire, zavodim, prosledjujem dalje, pregledavam bezbedonosne kamere, da li se nešto u toku noći nešto dogodilo..Sve uredu. Bacam pogled kroz prozor, a tamo Isa srbin, tri dzaka cemneta već nosi na 2 sprat. Smanjujem ganse i kroz prozor dobacujem Isi: "Isa you are very strong man, Isa you are the best bodybuilder at Malta..smeh..Duša mu u nosu, spušta dzakove i dobacuje: " fuck off man, give me AC ( čoveče odjebi, daj mi klimu), odgovaram: AC does not work for bodybuilders- klima ne radi za bildere smeh. Pokazuje mi srednji prst, i govori na pauzi plaćaš duplu kafu. Klimam glavom sa osmehom. Izlazim u obilazak, vreme je da se svi prisutni popišu, i izveštaj prosledi putem maila centrali kompanije. Obilazim popisujem, nailzaim na Isu, opet naš gettoo pozdrav, opet osmeh, opet Hi my bro, opet Isa dzakove, a Ja papire pod mišku i tako u krug. Pauza pola sata. Isi srbinu stiže kafa od mene. Thanks my white brother. opet 2 Puk kod Ise, opet Guns and Roses kod mene. 

Ostale mi  i neprimećujemo. Ko nam se od njih javi, mi mu odgovorimo HI, Bye, Ciao, jer da se ne lažemo, nisu oni naš klan. Nisu iz getta kao MI. Zovem Isu, Iso vidi ovo, a ono dva sendviča od piletine. Osmeh. Ručak nam je spreman. Kraj pauze. Isa tri dzaka cementa sad ide dva sprata ispod. Gledam ga onako mršavog ali žilavog kako vuče teret.. Čas mi je smešan, čas mi ga je žao. Kada je kreno da uzme nova tri džaka, stopiram ga, ovo delimo po dva, obojca idemo na minus  dva. I tako jedno 5 puta, gore dole,levo desno, bratstvo SS radi punim gasom. Sunce sve jače, vetra nema. Neki suv vazduh ubija. A mi beli od cemnta i još žedniji. Gledam sebe pa i nisam nešto beo, gledam Isu a on u kopletu beo kao kreč...Smejem se i kažem mu:" where are you Michael Jakson"- pa gde si ti Majlk Dzeksone.  Smeh.  Odlazim do svoje kancelarije, uzimam dve flaše vode. 
Jedna za mog bro Isu, a druga za mene.

I tako dan ide, Isa bilduje, ja nadgledam ,ponekad kad vidim da ne može, onda utrčim da pomognem da mi se bro ne sruši. Kraj radnog vremena. Presvlačenje. Čekam da svi napuste objekat, a Isa bro, Isa srbin čeka mene. Izlazimo i krećemo. Nike patike na nogama, ray ban na očima, kačketi naopako, hands free u ušima, Gunsi i 2 Puk sviraju, dolazimo opet do BIBLIOTEKE, tri koraka nazad pu pu pu daleko bilo, nadesno krug radi malera, pravac autobuska stanica idemo kući osmeh od uva od uva. Podignute glave idemo po prelepoj Valletti. U autobusu guzva, AC radi pa se gužva i neoseti. Moja stanica za izlazak je vec na 500 metara. Opet naš getto pozdrav uz standardno: " see you tomorrow bro, in same time".

Ulazim u stan, brzo potezno ručanje, presvlačanje, plaža, limenka SCOL-a kod Freda, sunce, more, vetrić koji piri, a moj pogled i moje misli odlaze tamo u daljinu, tamo ne gde u pravcu Libije, dok su mi ledja okrenuta u pravcu tamo gde je Srbija.

Blog posvećen mom dragom i iskrenom prijatelju Isi Somalijcu, Isi srbinu, Isi bilderu.

S' poštovanjem

Poslednji Urbani Samuraj

Vladimir Speedy Savic

dipl.trener borilačkih sportova i veština.

  

ZAŠTO LJUDI OSTAJU U LOŠIM BRAKOVIMA I POSLOVIMA U KOJIMA SU NEZADOVOLJNI I NESREĆNI?!?!?

Zašto ljudi ostaju u lošim brakovima i u poslovima, u kojima su nezadovoljni, nesrećni, neispunjeni ?!?!??!?
Odgovore koje često možemo čuti : " pomirio sam se- pomirila sam se sa sudbinom, gde ću Ja, šta ću u ovim godinama, tu sam gde sam, bar se nadam nekoj penziji, ovde mi je sigurica, nisam razmišljao- razmišljala o promeni posla, razvodu, promeni mesta života, strah me da ne odem na gore, tako mi je kako mi je i dr". O svom životu i potezima koje treba da se povuku niko nerazmislja na pravi način, ali zato svi znaju da kukaju nad svojom sudbinom, jadikuju nad brakom, poslom životom, ali da urade nesto bolje za sebe, svoju porodicu, nesto sto će ih ispuniti, usrećiti, to NE ZNAJU. Prvo u životu nema SIGURICE. Drugo penzija je suviše daleko i pitanje ko će je doživeti. Život se živi radi života i stvari koji nas ispunjavaju i čine srećnim, a ne radi penzije, sigurnog posla i ostajanja u losem braku radi dece, stana, kuće firme i drugih materijalno nematerijalnih stvari.
Ostajanje u losem braku zarad tzv očuvanja porodice tj dece, je najgora stvar po samu decu i Vas same. U narušenim porodičnim odnosima najvise stradaju sama DECA. Svaka svadja, rasprava, netrpeljivost roditelja jedno prema drugome, veoma stetno utice na razvoj samog deteta ili same dece. Kada smo moja bivsa supruga i Ja shvatili da nam različitosti u pogledu na život, poslove koje smo radili, načini života, želje, ambicije, stavovi razlikuju i utiču na lični odnos, mi smo se sporazumno razveli, i dalje nastavili da vodimo svoje živote, kakve smo želeli, uz jedinu obavezu a to je zajednička briga o našoj deci. Već 7 godina mi smo dobri prijatelji, imamo izvaredne izgradjene odnose, poštovanja jedno prema drugome. Svako od nas našao je nešto i nekoga ko nas ispunjava, ali Iva i Ana su uvek i uvek će biti ispred svega, i na prvom mestu u našim životima. Treće sigurnost u poslu, penziono, socijalno, zdravstveno osiguranje klasična su obmana i držanje u kandzama poslodavca. Koliko su bitni, toliko i nisu. Za onog koji hoce da radi, sebe prekvalifikuje, sazna, nauči upozna zime nema. Gladan i bez krova nad glavom niko ko hoce da radi i da se bori ostati neće.
Čovek se uči dok je živ. U životu sam radio mnogo poslova. Kada god sam osetio da to utiče na moj život, zdravlje, porodicu, Ja sam napuštao i tražio bolje. Zdravstveno osiguranje svako sebi moze da priusti i to je najbitnije. Nisam dozvolio niti cu dozvoliti da bilo šta i bilo ko utiče na moj život, osim mene samog. Normalno je da ljudi menjaju poslove, nenormalno je ostajati na brodu koji tone. Četvrto promena mesta stanovanja za mnoge je stresna i strah da li ce uspeti. Ko god je borac u životu taj će se snaći, pa makar to bio drugi grad ili druga država. Treba verovati u sebe, i ne klonuti i nekleknuti pred prvom preprekom. Tu prvu prepreku Ja nazivam ISKUŠENJEM. Ono će trajati kraće u koliko se u startu maksimalno borite, ili ce potrajati duže u koliko krenete sa nekom rezervom i nesigurnošću u sebe i svoj USPEH. U oba slučaja pobedićete i uspećete, samo i ako samo verujete u sebe i svoj uspeh. Da se razumemo Ja nisam takozvani LIFE COACHING-životni trener, kojih danas ima na pretek. Oni se bave filozofijom, a Ja se bavim realnošću. Imam 36 godina, i za sve te godine života mnogo sam toga prošao, što neko neće ni za sto godina, pa stim u vezi imam puno pravo da o ovome pišem, edukujem druge, ohrabrim i podstreknem da krenu u borbu za svojim boljim životom. Moj život je u celosti borba. Kao što svakodnevno vidite i pratite ono sto objavljujem, možete videti na mom primeru, kako se bori za bolji život i bolje sutra, za sebe samog i porodicu. Od očaja, i kukanja, krivljenja drugih za naše životne neuspehe, vajde nema. Ako nas je nešto slomilo, zaustavilo ka putu do našeg cilja, tu nećemo stati. Ili ćemo naći drugi put do cilja, ili ćemo tu prepreku preskočiti, ostaviti je iza sebe bez osvrtanja na nju, i nastaviti životnu borbu dalje sa osmehom na licu. Do poslednjeg dana naših života, život je borba, bez obzira koliko godina mi imali.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl. Trener borilačkih sportova i veština.

VREME KOMPLETNIH IDIOTA...

Kao i svuda u svetu, kada se pametni opuste, kada pomisle da je sve u najboljem redu, da su stvari dovedene u granicama normale i da su pod kontrolom, da se krenulo napred, da je društvo izlečeno od boleščina od koji je više decenijski bolovalo tačnije krajem devedesetih godina prošloga veka, tada se obično dešava, ono što se nama desilo, da pametni nestanu, da kompletni idioti dođu do izražaja, na odgovorna mesta i preuzmu kormiral, vozeći naš brod u svim mogućim pravcima tačnije u začarani krug nalik Viru, sa konstantnim osvrtom unazad.

Da bi dalje nastavio sa pisanjem, prvo moram da Vam dam  klasifikaciju KOMPLETNIH IDIOTA, kako bi me što veći broj Vas razumeo. Klasifikacija je reč latinskog porekla i znači raspodeliti. 

 Pojam KOMPLETNI IDIOTI, u Srbiji se pojavio tek od sredine 2012 godine, i označava skupinu tj družinu, onih koji misle da su veći i od samog pape, da su vladike iznad vladika, da njihovo priučeno znanje i kupljeno zvanje, dovoljno da mogu upravljati kormilom, jednog tek jedva izlečenog drušva, čiji se imunitet tek nalazio u fazi oporavka nakon više decenijske bolesti. 
KOMPLETNE IDIOTE podelićemo na :

1. Idiočiće ( botovi, vođa smena, poslovođe, ševčići, šefovi smena itd).

2. Klasične Idiote ( pomoćnici, zamenici, savetnici, komandiri, šefovi odseka, načelnici itd).

3. Kompletne Idiote ( direktori, sekretari, ministri, poslanici, urednici, vlasnici kompanija-sponzori, anal-itičari, menadžeri, predsednici).

Sam šematski prikaz funkcionisanja, koordinisanja i rada ove tri grupe IDIOTA, koji  svi zajedno čine u sienergiji, kohezijom i svojom skupinom čine KOMPLETNE IDIOTE, veoma je prost kao što su i oni sami.  Kompletni Idioti usled neznanja, nestručnosti, nedovoljnog poznavanja oblasti, funkcionisanja i organizacije rada, teoretski i praktično, na svoj držak, neobrazovan i bezobrazan stil i način ponašanja i izražavanja, izdaju upustva, dopise, naređenja, uredbe i druga biserna pisanija klasičnim idiotima. Klasični idioti po dobijanju pisanija od kompletnih idiota, usled posedovanja amova na očima, smanjenog i suženog videokruga, bez korišćenja svoje percepcije, zdrave logike i razuma, znanja ( klasični idioti ruku na srce, imaju više znanja od kompletnih idiota, ali usled čuvanja fotelje ponašanju se kao ati sa amovima), bez ijedne provere, kako stigne pisanije, tako potpisu upoznat i prosleđuju svojim idiočićima na postupanje i realizaciju. Idiočići su skup bukvi i stena neklesanih, mentalno ograđeni kao terase, koji su totalno nepismeni, neobrazovani i mentalno nedovoljno razvijeni, vremenu, prostoru, situaciji, mestu i funkciji koju obavljaju. Za idiočiće kada stigne pisanije kompletnih idiota, kao sam bog da je poslao sveto pismo. Idiočići za realizaciju i postupanje po pisanijama KI ( kompletnih idiota), odabiraju svoje poslušne VOLOVE, sa brda sišle čobane, koji će bez odlaganja, trunke mozga, zdrave logike, i po svaku cenu realizovati navedene pisanija, pa čak i ako oni nisu u skladu sa  ustavom, zakonom ili skupom zakona zemlje, u kojoj žive i za koju rade. Bitno je da Volina postupi, Idiočić pun sebe izvesti Klasičnog Idiota, a klasični idiot da se zadovoljno uvuče Kompletnom Idiotu u analni otvor celom dužnim, bolje rečeno dužinom pertli od svoji  cipela, usled čuvanja svoje fotelje i funkcije, bez trunke srama, časti, obraza, ljudskog dostojanstva i ponosa.

 Kada dođe takvo vreme, gde gore pomenuti šablon KOMPLETNIH IDIOTA,  vedri i oblači, odlučuje, naređuje, sprovodi, realizuje u ime tek jedva ozdravljenog naroda,  čiji je imunitet bio u fazi oporavka, kod istih ponovo se javljaju simptomi boleščina kojim su bili zaraženi devedesetih godina krajem prošloga veka, i time dovode u fazu mentalnog, psihičkog i fizičkog izumiranja jedne nacije. 

U takvom vremenu, profesionalci u svojim profesijama, ljudi od struke, znanja i zvanja, koji su godinama sticali znanja, zvanja i određene veštine, mukoptrnim učenjem, zalaganjem, radom, odricanjem, postaju sivila u svetlu KI, sklonjeni tamo negde na kraju tunela, vraćeni unazad par godina, a neki i decenijama, nepitajući se nizašta, bez prava glasa i mišljenja. Takvi ljudi profesionalci, nakon sumiranja celokupnih rezultata, shvatanja, da tek jedva na pomolu ozdravljena nacija slabašnog imuniteta, zbog obećanja šarenih laža, masovno zavedena čobanskim povicima, glasa, bez trunke mozga i osveštenja, fanatično kliče i klanja KOMPLETNIM IDIOTIMA, pakuje kofere i masovno odlaze, tamo daleko,
tamo daleko gde cveta Limun žut, bez želje za povratkom u dogledno vreme, jer im je obraz, čast i ponos iznad svega. Jedan od takvih profesionalaca, koji su napustili sve i otišli tamo daleko gde cveta Limun žut, je i moja malenkost. 
Nisam dozvolio da niko od mene pravi VOLA, IDIOČIĆA, KLASIČNOG IDIOTA, ili nedaj bože KOMPLETNOG IDIOTA.

"Ja članke pišem često, vešto, uvek kidanje sa zverkom, ali ne ko Carry Bradshow, nego SPEEDY MAESTO". 

S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
diplomirani trener borilačkih sportova i veština.

ŠTA JE SLOBODA GOVORA I MIŠLJENJA?!?

( WHAT IS IT FREEDOM OF SPEECH AND OPINION).....
Sloboda govora, mišljenja u Srbiji je misaona imenica, kao i na facebooku. Našta i na koga se ovo zapravo odnosi?!? Odnosi se na to i na one, što mnogi od Vas bi nešto rekli, ali da ipak ne kažu, odnosno ako to može neko drugi, jer ako neko čuje, ili vidi šta ste napisali, lajkovali ili podelili, nedaj bože možete da imate probleme na poslu?!? Ako pak neko u ime Vas nešto i kaže,opet ne možete podržati, opet problem na poslu?!? Čekaj !!! Stani!!! Znači li to da se Vi bojite da iznesete svoje mišljenje i da koristite ustavom zagarantovano pravo slobodu govora?!?! Vidite da se nešto dešava što Vam ne ide u prilog i nanosi štetu, hoćete da nešto promenite, ali ipak da se ne čuje Vaš glas?!? To je klasično LICEMERSTVO sa jedne strane, a sa druge strane, sve dok ti koji se bave praćenjem FB-a, tj onih plaćenika čiji je posao ispred stranke da bulje u monitor. i dok vide da se bojite da kažete svoj stav i mišljenje, oni će Vas gaziti i ponižavati do daljnjeg. Lično i dok sam bio u Srbiji-Beogradu i radio u službi, svi koji me znaju, znaju da sam svoje mišljenje i stavove iznosio javno. Nisam pisao po četovima, šaputao po hodnicima, ili pričao na telefon, tako da me nedaj bože neko ne čuje. Ne jasam uvek govorio JASNO, RAZUMLJIVO I GLASNO, da me svi lepo čuju. Već odavno u porukama mi stižu poruke: "bravo care, rekao si istinu, možeš li da napišeš ovo znaš to mi je bitno, al ne mogu ja znaš gde radim pa mogu imati problem?! Samo nastavi najjači si, svaka čast za sve napisano, mnogi bi to od nas uradili, ali znaš i sam zašto ne možemo, ti si tamo na Malti pa možeš da pišeš itd. Znaš kakvi su ovi sada vladajući odma daju otkaze, niža radna mesta, kažnjavaju na disciplinskim, pa ne smem ni da lajkujem sve ono što bi hteo ili htela na fb, jer ko zna ko vidi, a kamoli da napišem". Kada pročitam ovakve poruke u inboxu želudac mi se okrene, jer ispada da sam se Ja raspisao i progovorio tek kada sam došao ovde, ali mnogi od vas ne znaju, da sam Ja i pre Malte pisao i govorio ono što sam mislio, i ostajao iza svojih reči. Niko nema prava da Vam prigovara za Vaše mišljenje, stavove i govore ( osim ako oni sadrže elemente krivičnog dela, pretnje po život i telo drugog lica, diskriminaciju versku, sexualnu, nacionalu itd). Sve dok javno većina Vas neprogovori, manjina će vladati strahom nad Vama.
Moje je pravo da se ne složim sa ovim ili onim, moje pravo koga ću podržati kao političku opciju, moje pravo da imam svoje mišljenje, svoj govor, A KO IMA PRAVA DA MI TO ODUZME, ILI DA MI ZBOG TOGA DA OTKAZ NA POSLU ILI PREMESTI NA NIŽE RADNO MESTO?!?!?! TO PRAVO NEMA NIKO....Ljudi osvestite se, iznesite svoja mišljenja, recite svoje stavove javno, pokažite da im da više se ne bojite ucena, pritisaka, premeštanja, nameštanja na poslu, otkaza, diskriminacije kao i mobinga na poslu i životu.
Vaše pravo je da budete slobodni gradjani, bez obzira ko vladao i kako se on zvao...Ako nešto NEVALJA, onda se to kaže, a ne klima se glavom pred šefovima, smeška, a iza ledja, po čoškovima i četovima fb o tome priča.
To što radite je TRAČARENJE, a ne govor slobodnih gradjana. O tome se priča na tom mestu gde treba da se kaže i u tom momentu. Tamo gde se brani vaš ugled, dostojanstvo, vaša čast, vaša inteligencija, vaša ličnost, tamo javno pričajte, a onda sve to kasnije prenesite javno i na facebook.
SLOBODA IZRAŽAVANJA, MIŠLJENJA, NE ZNAČI ANARHIJA, POZIVI NA LINČ, PROGON ITD, ALI ISTO TAKO TA SLOBODA NIJE NI STRAH OD GORIH OD SEBE, NITI DOZVOLA ZA PROGON ZBOG SUPROTNIH MIŠLJENJA, STAVOVA I GOVORA...
S' potpšvanjem
Vladimir Speedy Savic
Poslednji Urabni Samuraj
dipl. trener borilačkih sportova i veština

DAN KADA JE IZGOREO SMIP (Savezno Ministarstvo Inostranih Poslova)

 14.09.2002 godine. Hrvatski agenti izvršili diverziju i podmetnuli požar.
46 ZMTBR ponovo na zadatku....
Ponedeljak 16.09.2002 godine, za nas je bio opet još jedan vojnički dan. Stigla nam je junska klasa u prekomandu, tzv junci.
Obuku smo sa njima izvodili od ranih jutranjih časova. Na pisti iznad čuvenog manježa sa novajlijama u našim redovima, izvršavao sam strojevu obuku. Sve ono što nisu savladali na osnovnoj pešadijskoj obuci, ili su traljavo usvojili, kod nas su morali da dovedu do perfekcije, jer ipak dolaze u jednu elitnu jedinicu, koja je direktno bila potčinjena načelniku generalštaba za komandno operativne poslove. Negde oko 10,00 časova, jedan od razvodnika trčećim korakom dolazi do mene i tada vodnika prve klase  Živote Jovanovića Psiha, pozdravlja nas i prvo se po hijararhiji njemu obraća. Hitno da se javite na specijal. Psiho me poziva sa njim da pođem gore, a Ja sam tada čini mi se već bio mladji vodnik, obuku sa juncima, prepuštam razvodniku koji je došao do nas.
Dolazimo do kancelarije Psiho se javlja, klima glavom, kratko odgovara razumem, jasno, razumem, primljeno. Spušta slušalicu i obraća mi se: " gde je tvoj Prvi Vod? U krugu, danas imaju slobodne aktivnosti, neki su otišli na sportske aktivnosti, a neki i do grada. Što ? Psiho: Što pre da si ih sve, ali sve do poslednjeg obavestio da se što pre svi nacrtaju ispred objekta. Odgovaram razumem. Razvodnike i desetare šaljem po krugu da one koji su tu okupe, a putem mobilnog ostale pozivam i izdajem naređenje da što pre kako znaju i umeju stignu u bazu. Deo koji je bio u bazi brzo se okupio, a nakon 10-15 minuta par taksi vozila bila su već ispred kapije naše baze. Momci su brzo ušli u krug baze, presvukli se u uniforme i postrojili. Ispred svog Voda stojim i čekam dalja upustva. Nakon par minuta, isped našeg objekta pojavljuje se naš glavni bezbednjak kapetan B.P.
Pozdravlja nas, odpozdravljamo. Mene i mojih 4 desetara komandira odeljenja Prvog Voda, sa Vodnikom Prve klase Psihom poziva u kancelariju.
Obaveštava nas da je u Subotu 14.09.2002 godine, u ranim jutranjim časovima, na 3 spratu zgrade Saveznog Ministarstva Inostranih Poslova u ul. kneza Miloša preko puta Vlade Srbije i generalštaba, izbio požar i da tamo uništeni neki spisi, koji su veoma važni za državu. Zvanično je bilo da je do požara došlo usled neispravih elektro instalacija, tako su taj dan i svi mediji preneli tu vest. Svakom pa i laiku je bilo čudno da su instalacije bile problem u zgradi, koja je nakon oštećenja u NATO bombardovanju, renovirana baš u tom delu gde je izbio požar, i gde je cela elektro instalacija bila nova. Izražava sumnju da iza požara stoje hrvatski agenti, koji su se infiltrirali u SMIP. U to vreme savezni ministar za inostrane poslove bio je onaj Goran Svilanović-Svileni ( koga je baš u to vreme grupa Beogradski Sindikat lepo spomenula u pesmi GOVEDINA: "a sada vesti dana, vidim stigo nam Solana, u ustima mu havana, medju nogama SVILANA, vamo viski za ortaka, biće kožna jaša, i nove promoterke za sajt moga ministarstva"), koji je do pre 5 Oktobra 2000 godine, bio predsednik treće razredne stranke Gradjanskog Saveza Srbije, a sada nesposobni ministar inostranih poslova, koji jedino što je znao, jeste da dovede do gašenja čuvenog SID-a ( služba za informisanje i dokumentaciju pri SMIP-u), i tim postupkom doveo do ovog dogadjaja. Od kapetana P.B. dobijam naređenje da sa 10 odabranih vojnika koje lično odaberem, hitno pinc gauerom odem u zgradu general štaba, javim se u komandu naše brigade po dalje instrukcije i naređenja. Stigli smo na kapiju jedan GŠ, momci su ostali u vozilu. Dok užurbano trčim ka komandi gore na spratu, na stepeništima srećem generala Branka Krgu tadašnjeg načelnika GŠ VJ, pozdravljam ga po PS-u, odpozdravlja me i pita : "mladji vodniče ti si iz 46-te??" Odogovaram: Jesam, gospodine generale. "Vrlo dobro, ajde požuri u komandu gore, čeka Vas ozbiljan zadatak". Razumem. Dozvolite mi da se udaljim. U komandi dobijam dalja upustva i naređenja ( koja nisu bitna ta ovaj blog), nakon čega sa svojih 10 vojnika odma treba da udjemo u zgradu Svilana-Solana ( tako smo medjusobom zvali zgradu SMIP-a) i gore se javimo nekome. Prelazimo ulicu. Na ulazu u zgradu Svilana-Solana, dočekuje nas policajac, koji čim nas je video, bez preterane priče, pozdravlja nas i pokazuje pravac gde treba da idemo. Došli smo do mesta događaja, a tamo kao i na svakom zgarištu posle "požara". Miris paljevine, voda na sve strane, pena za gašenje požara i naši. Dok stojim i gledam nigde ne vidim da je u pitanju požar od instalacija ( logično glavno mesto bi bilo tamo gde je instalacija, a po onome što sam video, sam požar je izbio, koliko se sad sećam sa ove vremenske distance ne gde u ćošku, baš gde su stajala neka izgorela i nagorela dokumenta. Javljam se prvom oficiru koga sam video. Šalje me u kancelariju ispred mene, a tamo me dočekuje taj neko. Taj neko bio je pukovnik T.Ć. Čovek koji je vodio čuvenu operaciju "OPERA" ( o kojoj se može pročitati na internetu). Vi ste iz 46-te? Da gospodine pukovniče. Vas šalje P.B??
Da gospodine pukovniče. Odlično 46-ta Prva kategorija Vojnika, naši odabrani i provereni momci. Koliko Vas je ovde sada?? Samnom gosp. pukovniče 11. Odlično. Sve Vam je jasno šta se dogodilo, šta treba da radite, nema potrebe da vam i Ja pričam. Ne gosp.pukovniče sve znamo. Vrlo dobro. Javi se kapetanu P.B, da ste stigli i da ovde ostajete do daljnjeg. Razumem. Kada se njemu javiš, kancelarija do mene, javi se pukovniku S.S. i što pre krenite sa radom.
Tu jedete, tu odmarate, odatle ne idete, dok sve nezavršimo, mobilne telefone ostavite ovde. Kada krenete sa radom koncentrišete se na rad, bez preterane medjusobne priče, jer i svaki delić papira je veoma važan. Razumem.
Krenuli smo sa radom. Na tom zgarištu bilo je svega i svačega.
Kad bi i hteo više nebi ni mogao da se setim šta je sve bilo na tim nagorelim papirima. Svako je imao svoju poziciju, i bukvalno od zadnjeg mesta gde je gašeno, do samog mesta gde je izbio požar, išli smo korak po korak, vodeći račun na svaki papirić. U jednom momentu pukovnik S.S. nas je zamolio da stanemo svi zajedno i slikamo. Vojnik do mene šapuće mi: "le le što nas slikaju?? Jel za uspomenu "?? Odgovaram: aha za dugo sećanje i pamćenje sa sve posvetom. Vojnik: imaću sliku sa zadatka, a kada će da nam daju slike?? Odgovaram mu: "čim odeš kod bezbednjaka".
Slikaju nas za potrebe službe, i te slike niko od nas nikada videti neće, nastavi sa radom. Naše angažovanje u zgradi Svilana-Solana trajalo je nekoliko nedelja. Po završetku našeg angažovanja, u neformalnom razgovoru, saznao sam da je požar namerno izazvan, i da su nam hrvatski agenti izvršili diverziju, u odeljenju za granicu u kome su čuvana veoma važna državna dokumenta. Milina. Kod Svilane mogao je da udje ko god je hteo, i kada je hteo.
Jbg došla nam DEMOKRATIJA.
U to vreme ludila, malo je bilo onih koji su vodili računa o bezbednosti drzave i naroda. Po dolasku nove vlasti, jedino što je bilo bitno otvori sve, dozvoli sve, ugasi ove, oformiti one, smeniti ove, postaviti one i tako dalje. Sistematsko urušavanje bezbednosnih struktura uveliko je već tada uzelo maha. Pola godine nakon ovog angažovanja, pod izgovorom reforme vojske, ugašena je i 46 zaštitno motorizovana brigada, brigada u kojoj su dolazili samo najbolji od najboljih, oni provereni sa oznakom 1KG( prva kategorija vojnika) . Prvo je pretvorena u kurirsku službu, onda logistički bataljon-metlare, da bi trajno bila ugašena krajem 2003 godine. Ko je pametan shvatiće koliki je bio značaj i postojanje 46 ZMTBR, kao i koja je bila svrha i namena te brigade.
NAPOMENA: O samom tom događaju novinar Miroslav Antic napisao je članak 10.Oktobra 2002 godine, pod naslovom " POSLEDNICE POZARA U SAVEZNOM MINISTARSTVU INOSTRANIH POLSOVA" https://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg08121.html
S poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.