SAM POČETAK... MOJ PRVI POSAO NA MALTI...

Sam dolazak u nepoznato tog 21 marta 2017 godine za mene je bilo veliko iskušenje, ok i veliki stres. Iako sam sve i svašta prošao u životu ( više ružnog nego lepog, jbg tako mi je očito zapisano), uopšte nije bilo lako.
22 mart je osvano. Nalazim se u svom novom stanu.
Sunce sija,more tirkizno plavo, talasi se čuju, a celo stan prazan.
Gledam u novčanik, ok ima se za neki početak, ali ne dovoljno.
Sve je ovo lepo raj za oči, odmaranje provod, ali ovde nisam došao na odmor i uživanje. Posao na koji sam došao naravno preko SRBA, baš tog 22 marta kada sam trebao navodno da počnem da radim, već su primili drugog iako sam imao garancije da me posao čeka. SRBSKA POSLA. Zlatno pravilo zaobidji srbe u inostranstvu u širokom luku.
Lepo, znači opet Vladimire Sam Protiv Svih. Super. Krećemo od NULE.
Malta sama po sebi egzotična turistička destinacija.
Poslovi koji se najčeće nude konobari, perači sudova, sobari, kuvari, recepcionari, čistači, i naravno gradjevinski radnici. Konobar nisam, ugostitelj nisam, kulinar nisam, od gradjevinskih poslova ni ekser ne znam da zakucam, za sport i borenje oni su nezainteresaovani, a i ono što imaju je totalno amaterski. Šta mi preostaje?!? Potraga za agencijama koje se bave poslovima bezbednosti. Idem od jedne do druge. Gde god sam došao na razgovor, predadao CV, odgovor je bio Vi imate mnogo iskustva za nas, znate mi smo klasične čuvarske službe, i obično zapošljavamo penzionere kao part time ( dodatni posao), ali pokušajte kod Djovanija u Signal 8, on će Vas sigurno primiti, on radi malo ozbiljnije poslove,inače pukovnik u penziji malteške policije.
E sve si mi rekao. Ništa, na telefonu palim google mape, da vidim koliko je ta Birkikara udaljena od mesta gde se nalazim. Milina par kilometara idem peške. Em je zdravo, em upoznajem zemlju gde sam došao. Prevoz da plaćam neću. karta je dva evra, što znači da odem i da se vratim ukupno 4 evra, a računica iz novčanika kaže pazi i štedi na svemu, ovde si bukvalno sam. Sunce sija, mnogo je vruće .
Od Vallette preko Il Hamruna do Birkikare krećem se lagano.
U rancu flaša vode od dva litra i pešači, kao nekada na borbenim obukama koje sam prošao. Prolazim gradove, ulice, zapažam neke meni u tom momentu bitne detalje, zaustavljam ljude, raspitujem se o svemu i svačemu dok idem ka toj Birkikari. Slušam Gunse i marširam, baš kao nekada, kada sam počinjao. Sećanja naviru, mojih odeljenja, vodova, komandira, komadanata, drugova iz stroja, ali ovaj put nema nikog, ovaj put ka cilju marširam sam sa sobom, znajnem i iskustvom koje sam stekao svih tih godina. Ulazim u neki kafic da popijem kafu. Pitaju me odakle sam. Kažem iz Srbije. Izadji iz lokala ne služimo SRBE. Malo dalje odatle vidim pekaru. Hteo sam da pojedem picu. Kako sam prišao i naručio picu, dobih isto pitanje odakle si ?! Iz Srbije. Ne služimo srbe. Pitam zašto? Čemu tako ponašanje?! Dobih krajnje ironičan i ciničan odgovor: " 21 marta na dan kada sam sleteo u gradu Budziba, poznat kao mala Srbija, baš taj dan, jedan srbin vozeći auto oglušio se o naredjenje policajca da poštuje obavezan smer, izašao je iz kola udario policajca, policajac glavom udario u ivičnjak i nalazi se u komi". Milina. Pomislih kakav sam baksuz. Šta sad da radim. Ceo dan ništa nisam jeo, gde god se okrenem taj dan NE SLUŽE SRBE. Odmazda i to kolektivna. Za razliku od nas, oni svoje policajce vole i poštuju, jer su oni plaćeni da ih štite i brane, i zbog jedne budale naše, ja sad trpim odmazdu. Ništa, ajde ti Vladimire gde si pošao, pa ako te i tamo odbiju J*BI SE.
Dolazim do agencije. Tražim Djovanija, kažu nije tu. Ko ste, ta ste, kako ste došli do nas, da li ste već bili u drugim agnecijama i pitali za posao, zašto baš mi itd.
E paz da vam ne kažem bio sam tu i tu, oni mi rekli nisam za njih, pa me uputili kod Vas. Odgovorih jedan moj poznanik zna za Vas, pa me je upito na Vas. Predajem papire cv, potvrde da nisam osudjivan u Srbiji, diplomu trenera borilačkih sportova, medjunarodnu instruktorsku licencu za instruktora borenja. Kažu sačekaj. U stomaku mi mučnina. Pregladneo sam. Od vode koju pijem muka mi je, a da je non stop pijem necu, jer mi je zeludac prazan.
Ali ok znam koliko mogu da izržim. Ko se nadao da nigde neću moći da kupim da jedem, inače poneo bi sendvič ili neko voće.
Ispred vrata izlazi krupan visok čovek bele kose i brade. Pitam me Vi ste Vladimir? Ja sam, udjite ja sam Djovani. Sedim preko puta njega. Gleda mi papire, you tube snimke, oficijalni fb profil, studira me. Klasična pandurčina. Nakon 5 min obraća mi se. Ovo je više nego odlično. Imaš više iskustva, zvanja i znanja nego cela naša ovde policija i vojska. Primam te. Početni sat pošto nemaš papire ti je 4 evra po satu. Čim sredimo papire imaćeš 4,5, ako hoćeš više možeš da radiš na vratima klubova, tu dajemo 5 i 5,5e po satu.
Ne, hvala Vam klubovi, narkomani, ludaci, alkoholičari hvala lepo. Dosta mi je takvih budala u životu. Ok imam za tebe jako bitan i važan objekat u glavnom gradu, budući tržni centar najveći na mediteranu ARKADIA, upravo se gradi. Tamo je jako skupa oprema, nameštaj, materijal, alati i sve drugo.
Posao znaš, iako te prvi put vidim, ja ti verujem, vidim ko si.
Sutra počinješ jel to OK? Naravno da jeste.
Realno 4 evra po satu za Maltu je jako malo, da ne kazem podcenjivački, ali šta je tu je, igra je počela, znam zbog čega sam ovde nazad nema, zagrizi, kidaj i napred. Da bi došao do plate od 1200 eura prvih mesec dana, radio sam svaki dan po 12 sati bez slobonog dana. Kada nemas papire, nema praznicnog rada, nema prekovremenog rada nema dodataka, bonusa nema ničega. Ok ni kod kuće mi nije bilo bolje. Ko je smene želiš da radiš? Kažem noćne. Danju spavam, noću od 19 do 07 radim. Prva plata je za 45 dana. Milina rekoh u sebi. Došao je 23 mart počeo sam da radim. Prva smena, zaduženja, procedure šta kad gde kad i kako sve ispisane do najsitnijeg detalja. Meni smešno jer sve to znam , ali razumem ih, ovaj posao ovde, rade i oni koji bezbednost nikad videli nisu.
Objekat je pokriven sa 245 kamera. Svaki ćošak se vidi.
Noću šetam obilazim, proveram, baš kao što sam radio i kod kuće. Iako je bilo jedno mesto za odmor, nije mi padalo napamet da spavam. Dani su prolazili, ja sam jako brzo upoznavao ljude, sve osim vlasnika i menadzmenta. Došao jedan dan, nekoliko dana pred prvu platu, a ja bez i jednog evra u dzepu. Da zovem kući i kažem saljite prvo ne ide, nemaju, a drugo ja sam ovde da bi njima slao, a ne oni meni. Razmišljam šta da radim. Gledam niz ulicu do objekta gde radim restoran. Ma idem do njih, pitaću ih da mi daju da jedem, pa kad bude plata platiću im, a kao garant da ću im platiti založiću svoj pasoš, ionako on više za mene nema nikakvu vrednost. Država kojoj sam sve dao, postupcima kompletnih idiota oterala me je iz zemlje koju mnogo volim. Prilazim konobaru, govorim mu šta želim. U bašti iza mene dok sam prilazio, snimio sam neke ljude u crnimo odelima, naočarima i ne tako divnog pogleda.Konobaru hvatam pogled koji ide preko mog ramena, i kako tamo iza mojih ledja očima pita te likove za stolom, da li može. Po njegovom pogledu vidim da je dobio potvrdan odgovor. Rekao mi je da sednem u baštu. Ledja sam namerno okreno tim likovima, jer ko zna ako ih pogledam čudno, ili više puta možda pomisle da provociram, dodje do problema, strana država ja bez papira i problem u najavi. Ispred mene stiže oval mesanog mesa, salata, dezert i koka kola. Završio sam svoj ručak. Ustajem, krećem ka konobaru da ga pitam koliko sam dužan sa pasošem u ruci, u nameri da mu dam pasoš kao garant. Iza njega pojavio se vlasnik ( sada moj drug Jerramy) ništa nisi dužan. Svaki dan kod nas imaš besplatan ručak. Molim? To što si čuo, i na loše srpskom jeziku kaže BRATE. Ja se nasmejem, zahvalim se i kazem mu hvala BRATE.
Vratio sam se na objekat. Šetam, razmišljam o svemu i svačemu. Posle par minuta, na objekat ulaze likovi iz bašte restorana. Reko opet milina, šta li sam sad z*srao. Aj videćemo.
Pitam ih ko su, i govorim da je zabranjeno zadržavanje na objektu nepoznatim licima. Smeju se i predstavljaju ja sam vlasnik ovog objekta Antuan, ovo je Stiven direktor za bezbednost, Derajn operativni menadzer i Dejvid budući direktor celog ovog objekta.
Mi smo ARKADIA TEAM, i pripadamo Holding Korporaciji MIZZI GROUP u vlasništvu moga oca Moreusa Mizzi-ja.
Odgovaram drago mi je i predstavljam se. Iz torbe vlasnik vadi tablet poziv me da vidim neke snimke. Pita me da li sam ja na njima?! Opet odgovaram, da to sam Ja. Mi ovaj objekat gradimo vec dve godine, ni jedan radnik obezbedjenja ovako savesno nije radio posao kao VI, svaka čast. Ko ste vi? Odakle ste? Čime ste se bavili?! U torbi sam sa sobom uvek nosio kopiju CV u nadi da ću naći plaćeniji posao, koji sam im predao. Odvojili su se sa strane. Većaju, dogovaraju se, čitaju. Uzale u kancelariju. Pozivaju me. Pitaju me da li sam ja ovaj sa you tube cannala Vladimir Speed Savic koji je naveden u CV, odgovaram ja sam. Gledaju mi oficijalni fb. Pogled im je zadivljen. Vladimire da li bi ti radio za nas direktno?! Kako to mislite radio?! Lepo mi, Vam damo ugovor o radu, završimo papire, Vaša cena rada biće ** fiksna plata toliko, a rad vikendom po satu po ceni **. Nisam dugo razmisljao, odgovorio sam im da hoću. Sutra radite noc ovde. Budite u 18 časova sa svim vasim papirima, ovde kod nas u kancelariji. Tako je i bilo. 8 Maj stižem 5 minuta ranije od dogovoreno vremena.
Oni zadivljeni , svaka čast ne kasnite.
Sedim, ispred mene hrpa papira.
Molim Vas potpisite svaki papir gde je vaše ime, i dajte nam Vaše papire.
Mogu li da pročitam šta potpisujem? Naravno samo izvolite Vladimire.
Svaki papir sam potpisao, a u njemu tj na njima sve piše sve to meni ide u korist. Dok sam potpisivao, Antuan je telefonirao.
Ok Vladimire sutra kad zavrsite smenu dole niz ulicu migraciono, sva svim ovim papirima idite da aplicirate za vašu ličnu kartu, koja vam je radna dozvola, boravak i sredstvo za legitimisanje, ako bude nekih problema zovite me. Migraciono puno kao oko, a dole pored svih onih bangladezana, indijaca, sirijaca, indonezana, pakistanaca, libijaca i mi srbi. Milina. Došao sam na red. Predao sam papire, uzeti su mi otisci, slikali me za dosije sve u fulu, i naravno od kolega iz migracione policije pitanje: " kolega Vladimire, zasto ste vi emigrirali sa ovakim iskustvom, poslom koji ste radili, sportskom karijerom?! Ako možete objasnite nam. Odgovor mi je bio kratak, ma koliko u tom momentu osećao bes i prezir prema kompletnim idiotima, zbog kojih sam ovde, nisam hteo da kukam i pljujem po zemlji koja me je rodila, gajila, skolovala, obucavala i hranila.
Nisam pričao ono što su svi ispred mene govorili, samo sam rekao želeo sam da nešto promenim u svom životu, i živim na mediteranu. Volim more, sunce i primorski način života". Pogledali su me nasmejali su se, zahvali se na odgovru. Prilikom davanja plavog papira koji je korak do lične karte, poželeli su mi dobrodošlicu na Malti.
Došao je dan kada su me pozvali dodjem u migraciono i podignem svoju ličnu kartu. Red je bio jako dugačak. U jednom momentu na kraju reda čujem policajca migracione policije: " MIZZI GROUP ARKADIA, mr Vladimir Savic It was here"? Javljam se preko reda prolazim, dobijam ličnu kartu.
Dolazim do objekta Antuan me čeka i smeje se.
Pita me i kako je bilo preko reda podici ID ?! Smejem se kažem VIP .
Odgovara mi "ARKADIA uvek ima prednost u odnosu na druge, sad zvanično dobrodošao u ARKADIA TEAM MIZZI GROUP direktore za bezbednost ( kod nas direktor za bezbednost objekta je šef obezbedjenja) našeg tržnog centra, izvolite rešenje za Vaše radno mesto i srećno vam bilo".
Osmeh mi je na licu, a u očima suze.
I ovaj put sam uspeo sam protiv svih.
I ovaj put sam pobedio sebe i dokazao koliko mogu i ko sam.
Ono zbog čega sam došao, ostvarilo mi se, kada sam se najmanje nadao.
I kao što kaže text pesme " život ide dalje, drumovi me vode, takvi kao Ja se uvek dočekaju na noge" ....
Sve što treba nekome u životu je da ima veru u sebe, svoj uspeh,
samopouzdanje i nikako i nikada, pokleknuti red preprekama, koji im se nadju na putu. Put do zvezda je težak i trnovit.
U životu uspevaju samo najodlučniji, najspremniji, odvazni, samouvreni, i hrabri, koji su spremni da pobede sve životne situacije koje život nosi sa sobom .
Treba pobediti sebe i dobiti bitku protiv sebe, i podneti sve prljave udarce koje vam u životu zadaju drugi kao i sam život.
S poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl.trener borilačkih sportova i veština.
Valletta Malta
11.11.2017.