LJUBOMIR LJUBA VRAČAREVIĆ... (Legenda koja i posle smrti živi).

Imao sam skoro nepunih 7 godina, kada su me prvi put odveli u salu. Niti sam ja znao šta je sala, niti šta je aikido, niti ko je Ljuba, niti gde me vode. Znam samo da sam došao medju neke ljude, tj obučene u belo, i da je ispred njih bio isto neki čovek u gornjem belom odelu, a dole nosio je neku crnu suknju ( HAKAMU). Znam da sam majku stezao za ruku i krio se iza nje. Oni su se srdačno pozdravili, popričali, a Ja, ja sam gledao svuda oko sebe i krio se iza mame.
Godinama posle majka mi je ispričala njihov razgovor.
Doveli smo te i rekli Ljubi: " Ljubo od danas ovaj je tvoj".
On te je pogledao i rekao napravićemo momčinu od njega".
Godine su prolazile, ja sam zbog obaveza koje sam imao prestao da dolazim na treninge. Trenirao sam tamo negde, na ulici i "firmama" gde sam radio.
Leto 2008 godine, radeći na aerodromu ponovo smo se sreli Ljuba i Ja.
Dolazio je iz Moskve, ja sam radio na dolaznom peronu. Uveliko je imao čin generala Lajhmanta. Pozdravljamo se. Pa gde si ti čoveče?! Pa evo me majstore u službi?! Smeje se znam, znam a koja ti je to "firma" po redu..treća za sada...smejem se..Smeje se i on kaže: " gde Treća tu i četvrta, a i peta..smeje se ", i nastavlja "nego planiraš li ti da se vratiš u salu"?! Pa planiram, al služba znate majstore kako ide smenski rad, zadaci itd..Da da znam, znam i vidim samo gledaš za suknjama ovde po aerodromu ove iz aeroflota, ove plave ruskinje :-). Daj mi tvoj broj, ali mobilnog smeh...I kad se vraćaš u salu?! Pa majstore uskoro?! Slušaj čoveče od Septembra krećemo posle odmora punim gasom i da te vidim u sali. Jasno majstore...E sad, nastavi sa svojim zadacima i radom, eno prodje ti ona plava stijurdesa nisi je snimio, možda je terorista :-) Ljuba je otišao, ja sa po zadatku gledao da stignem " potencionalnog teroristu, vitku plavušu aerofolta sa dve kašikare, medjutim pobeže mi ispred nosa" :-)
Prošao je Septembar, naravno ja se Ljubi nisam javio..
Bavio sam se "terorizmom, kako domaćim, tako i medjunarodnim." :-)
Došao je Novembar ja sam prešao u Palilulu. Jedan dan zvoni mi telefon. Javljam se...i ko drugi nego Ljuba. Umesto dobar dan, šta ti meni obeća u Julu?! Pa da dolazim u salu..I kad dolažiš?!
Šta ću, kako ću sad...evo u Sredu...Dodji u Petak. Ok.
Došao je Petak 10,00h ujutru, bio sam na vratima centra za obuku na Slavujevom Vencu. Dočekuje me, uvodi kod sekretarice Slavice i govori: " Ovog u početničku grupu, beli pojas, kod Saleta Cvejića u grupu. Ja: Majstore pa što u početnike?! Ljuba: "Čoveče ako ne voziš 10 godina, možeš li auto da vožiš kao nekada"?!
Ja: "Pa može majstore, pa vozio sam po firmama, po salama"..
Ljuba: "E možda neko može, ali ti ne možeš, u salu ulazi, a tu vožnju kako VI vozite po firmama ja odlično znam. U početnike :-) I tako, ja jovo nanovo, dok Ljuba ne kaze veći pojas :-)
Dani, nedelje, meseci su prolazili, Ljuba me je driblao, ispravljao po njemu " budalaštine" kojima sam ovladao u "firmama", pojasevi išli gore, seminari itd.
I stalno mi ponavljao: "ništa od tvog protiv terorističkog rada, slabo ti znanje, aerofolt veoma ozbiljna ekipa, i moraš da budeš u treningu, ako ćeš da reaguješ kako treba.." Smeh.
Novi stari prijatelji svi na okupu. Ljubina ekipa na broju :-) .
Stari novi klinci svi u sali, a njemu srce puno.
Za svoj radni vek preko 300.000 ljudi je proslo kroz njegov trening centar.
Sedimo tako jedan dan u kaficu iznad sale, pijemo čaj. Pričamo.
Pitam ga kako nikad zvanično nije ušao u Vojsku i MUP da vrši obuku, a skoro ceo svet je trenirao druge. Kratko je odgovorio: "svuda sam priznat, pun pohvala, uspeha, medalja, diploma, zahvalnica, samo moja država me nepriznaje. Zapam ti Vladimire, srbi NEPRAŠTAJU USPEH ".
2010 godina, Kreno rat u Libiji ..Bombarduju Tripoli. Ljuba nervozan. Pitam ga šta se dešava?!. Zamišljen sa pogledom u daljinu, odgovara mi : "gadjaju jednu divnu zemlju, napadaju Gaddafija najvećeg našeg prijatelja, i ubijaju jedan divan narod". Sramota, užas. U tom trenutku zazvonio mu je telefon. Novinari. Traže interviju. Naravno šef Ljuba ne odbija, i govori mi sutra da si u sali, dolaze novinari.
Tako je i bilo. Sutradan Ljuba i ja u sali. Fotogoraf viče ponovite ovo, ponovite ono, a Ljuba me ubi ko vola u kupusu. Očistio čovek salu samnom,kao da sam domestos :-) Došlo mi da kažem majstor Ljubi : "može li par minuta pauza, da popričam sa fotografom u 4 oka, pa da nastavimo", ali naravno da nisam želeo. Čast mi je bila raditi sa njim ovakav interviju, koji jes da je boleo, ali je i vredelo :-). Sutra naslov u novinama "SRBI SU VIŠE PUTA SPASILI GADDAFIJA", a na naslovojnoj strani Ljuba i Ja :-). U službi krenulo cimanje i pod*ebavanje. "Savicu spasili ste više Gaddafija ti i tvoj Ljuba" ?!. "Nema ko, ako ti i Ljuba, sad ne pomlatite ove iz NATO-a, ode Libija u p... materinu"..
Naravno neke kolege su se šalile, a neki iz zlobe su komentarisali i pravili klasičnu dripačku sprdnju ravnu klošarima sa ulice.. Šta reći srpska posla, više je bilo njih od zlobe što su se šegačili, na račun Ljube kome nisu bili ni do kolena. Klasični komplexi i komplexaši, koji preko veze zalutaše u MUP SRBIJE, bez trunke poštovanja prema nikome koje bolji od njih.
Kao što reče i sam Ljuba: " SRBI NEPRAŠTAJU USPEH".
Prošlo je neko vreme Ljuba i ja bili smo pozvani na jedan koktel, kome su prisustvovali tadašnji ambasadori Ruske Federacije Aleksandar Konuzin, Ambasadorka Kube, Ambasador Alžira itd.
Majstore ja ne mogu da obučem odelo, ruka mi u gipsu kako da idem?! ( Par dana pre koktela, imao sam službeno objašnjenje nekim " finim ljudima" šta su to ljudska prava, njihova prava i tako, lepo ponašanje itd, pa tako i ruka ode u gips..mnogo sam mahao rukama, dok sam pričao sa tim " finim i kulturnim ljudima"). Ljuba: "Ne zanima me obuci šta oćeš, trenerku bilo šta, čoveče i polazi. OK. Dolazimo na prijem. Domaćini nas pozdravljaju.
Upoznajemo se sa ostalim zvanicama, mada skoro sve smo već znali.
Iz jednog ugla vile na Dedinju, pojavljuje se naš proslavljeni glumac Goran Sultanović smeje se i domacuje: "Pa ko bi rekao Ljubo, da će moj drug iz školske klupe, iz gimnazije biti ruski general, i da će još imati telohranitelja ?! Smeh.Ljuba mu odgovara: " čoveče nije to telohranitelj već moj učenik..u tom trenutku ja se ubacujem i kažem, ispravka ne telohranitelj nego poslovni partner iz Katanage. Ljuba me pogleda i samo mi je rekao idi prošetaj, vidi imali terorista aerofolota u blizini :-) Smeh je nastao. Konuzin je održao zvaničan govor.
Nakon Konuzinovog govora Ljubu je pozdravio kao svog generala, kako je inače Ljubi i dolikovalo, nažalost opet od stranca, a samnom se upoznao. U toku prijema iza ledja pojavljuje nam se, a ko drugi nego DZEJ pevač. DZEJ: "Ej Ljubo, znaš me, ja sam šibicar, kockar, leva ruka desni dzep, moguli i ja malo tog tvog nindza stil da ubrzam ruke, al da me ova tvoja GORILA ne hapsi, i da i meni ovako ne slomiš ruku ko njemu" ( Dzej i ja znali smo se odavno još sa tašmajdana) SMEH...
Ljuba : Dzej može dodji sutra u centar. Dzej "ma došao bi ja, ali Ljubo oko tebe murija, a da mi popijemo nešto..Konobar dodji.. Dzej: " evo ja ću viski, a vidim ti ćeš Ljubo sok živeli, a pandur ne može ništa, ON je na zadatku, panduri nepiju dok rade hahahaha" :-) Ja: Dzej a da ti sutra dodjes malo do Palilule?! smeh.. Dzej: " konobar piće za pandura nije na dužnosti" hahaha smeh opet :-)
Dani su nam prolazili u znoju u sali, a nakon toga u ispijanju kafe ili čaja u klubskom kafiću. Sedeći tako jedan dan, Ljuba me pita a što ti ništa ne studiraš?!? Šta da studiram?! Ja sam svoje završio. Ljuba: "Slušaj me, sport ti ide od ruke, poznaješ ga, zašto ti nebi sutra imao zvanje diplomirani trener relanog aikidoa?! Ja: Ne zanima me. Ljuba: Pa da, pametne stvari tebe ne zanimaju, ne zanimate ono gde možeš biti uspešan, samo te zanimaju teroristi u suknjama aeroflota i to one vitke plave, sa velikim bombama na grudima " :-) . Dobro upravu ste, šta da uradim?!. Spremi se za prijemni, dobićeš sta treba da spremiš, i od septembra ideš na fakultet. Svakom tvom policajcu koji trenira kod mene govorio sam i govorim, mene država nije priznala nikada, ali možda Vas nekad neko i prizna, i da nove mlade policajce naučite onome što sam ja ceo svet učio, iako nikad to zvanično kod kuće nisam radio, jer me država moja nije priznavala.
Možda vi budete bolje sreće.
Tako je i bilo. Prijemni sam prošao, i fakultet upisao na nagovor Ljubomira Ljube Vračarevića, gde sam stekao još veća znanja i veštine koje će mi u daljem mom radu pomoći. Na fakultetu sam saradjivao sa velikm stručnjacima iz domena našeg sporta od kojih sam bukvalno krao znanja. Život je tako namestio niz situacija, da ne diplomiram kao dil. trener relanog aikidoa, već kao dipl. trener borilačkih sportova i veština AIKIDO-a.
Život je hteo da odem u drugom pravcu, nekom mom pravcu, ali ne i da zaboravim odakle sam počeo.
Na dan sahrane Ljube Vračarevića službeno sam bio angažovan, i nisam mogao prisustvovati sahrani, ali sam u svoje ime poslao telegram saučešća, na staru dobru adresu Slavujev Venac 1a WCRA.
Zahvaljujući njemu i njegovoj viziji, kao i pogledu u budućnost,
ja se danas sa punim pravom potpisujem, kao diplomirani trener borilačkih sportova i veština.
Za sve što sam postigao i dostigao u svom životu, jedino mogu da se zahvalim pokojnom i večnom LJUBOMIRU LJUBI VRAČAREVIĆU, LEGENDI KOJA I DALJE ŽIVI.
S' poštovanjem
Vladimir Speedy Savic
Poslednji Urbani Samuraj
dipl.trener borilačkih sportova i veština.