Kao sto sam vec pisao u svojim predhodnim blogovima, u policijsku stanicu Palilula iz granicne policije presao sam 1.Novembra 2008 godine. Moj teren na kome sam dugo godinama radio, bio je od Ruzveltove do Takovske i od Ilije Garasanina do Cvijiceve ulice. Ceo kvart sam obicno držao sam. Sam kvart bio je poznat po tome sto je u centralnom delu grada, i po urbanim legendama koji su ziveli i zive u njemu, preko pevača, glumaca, sportista, političara, umetnika itd. Radeći na pozornici i sektoru na kojoj je davno počeo da radi i svoju karijeru da gradi Radovan Stojčić Badza pokojni zamenik ministra unutrašnjih poslova RS, na svakom ćošku sam od starih sugradjana slušao o njegovim dogodovstinama i hapsenjima. Takodje tu na tom sektoru odrastao je i ziveo Arkan. Što bi se reklo malo Dedinje u 27 marta
.
Vreme je prolazilo, dosta ljudi iz kvarta me je znalo, a pogotovo iz
kluba penzionera sa kojima sam se najvise druzio. Kao sto napisah u
svojim predhodnim postovima, dok su drugi policajci isli po kladionicama
i jurili kratke suknje, ja sam sedeo sa penzionerima pio sok, slusao
sta ima novo u kraju, slusao price iz njihovih zivota i lepo se
provodio. Da se ne lazemo išao sam i ja po kafanama, obilazio i
proveravao kafiće, ali najvise vremena sam bio sa mojom obavestajnom
sluzbom, oni su bili moje oči i uši na terenu. Bilo je leto 2010 godine
čini mi se Jul ili možda čak i Avgust mesec. Obilazio sam palilulsku
pijacu jer su dzeparenja bila svakodnevna. Kreno sam duz 27 marta u
pravcu Kraljice Marije, kada sam uočio jednog penzionera, mrsavog,
vitnog, po njemu se videleo da ima bas dosta godina, ali vojnickog dobro
drzeceg stava, kako zaslepljen jutarnjim suncem zeli da predje ulicu
van pesackog prelaza. Zaustavio sam saobracaj, pomogao mu da predje
ulicu. Zahvalio mi se i rekao TAKO RADI NAŠA SLUŽBA. Nisam znao ko je.
Pitao me ko sam, zbog visine da li sam iz Crne Gore, rekao sam da nisam i
da su moji Čačani. Pitao sam ga gde živi kaže tu u blizini. Nastavili
smo priču o Beogradu, saobracaju i uopste o životu. Dopratio sam ga do
ulice Stanoja Glavasa i zgrade gde je živeo. Poželeo mi je uspesan dan
i tu smo se rastali. Vratio sam se istom putanjom, dosao do nacionalne stedionice, stao sam i gledam sta se desava oko mene. U jednom trenutku prilazi mi vlasnica lokalne prodavnice i kaze mi: znas li kome si pomogao da predje ulicu? Ne, nemam pojma?! Pomogao si narodnom heroju generalu Jovi Kapičiću oficiru cuvene Ozne i upravniku Golog Otoka. Stvarno? Da njemu.
Au, od očuha i majke o njemu sam znao dosta. U mojoj kuci se o njemu pricalo sve najbolje. Dosao sam kuci, ispricam majci, ona se nasmeje i kaze mi kada ga opet vidis pozdravi generala od mene, i reci mu da je Aleksandar umro. Pozeli mu dobro zdravlje. Dani su prolazili ja sam obilazio kvart, ali nikako da stretnem generala. Jedan dan video sam ga ispred zgrade, prisao sam mu. Pozelo dobar dan, oslovio me je po imenu. Zacudio sam se, jer na uniformi stajalo mi je samo prezime. Smeje se, kaze da li te je nacelnik nagradio, ja mu rekoh jeste, rekao mi je da ste zvali stanicu. Kada sam mu rekao da mi je ocuh umro, u ocima i po grimasama lica, video sam da su se dobro poznavali, i da mu je bilo tesko.
Kapetan Milenkovic Aleksandar i ja bili smo zajedno u Ozni. On je bio sa generalom Pekom Dapcevicem u Prvoj Armiji, odlican oficir.
Po tebi vidim da su ti i on i majka preneli sve ono sto jedan uniformisani pripadnik NAŠE SLUŽBE treba da poseduje. Krenuli smo da šetamo, malo po malo, ali onako dozirano oficirski, pricao mi je sacim su se sve susretali u karijeri dok su bili aktivni, i na koji način su stitili drzavu i narod. Znam da me mnogi ne vole, znam da o meni pričaju svasta, znam da nisam na dobrom glasu, ali to ti je Vladimire teret naseg poziva i posla. Posao nam je danas ne vole, da gledaju kako da nas sapletu, ocrne i ojade. Nas posao je da sve to prevazidjemo, proverimo i radimo najbolje sto mozemo. Drzava i narod je ono zasto smo se tvoj ocuh, ja i mnogi nasi borili da bi nekim drugim generacijama obezbedili bolji zivot sto smo i uspeli, dok se Jugoslavija nije raspala.
U sluzbi budi profesionalac, radi kao sto radis, iako je sad tu dosta ljudi koji u nase vreme, nebi do ulaznih vrata sluzbe dosli bez poziva, ima jos ljudi poput tebe. Neveruj nikome, proveravaj, slusaj sta drugi pricaju, alaniziraj i veruj samo samom sebi. Nista nije ni crno, ni bilo. Istina je nesto izmedju kao siva boja. Odlicno ti ovo ide druzenje sa penzionerima, dosta mozes da saznas i naučiš od nas bivsih. Rastali smo se posle jedno 40 minuta uz obostrane zelje za dobro zdravlje. Uvek sam ga oslovljavao sa generale, sto mu je po izrazu lica vidno prijalo. Dani su prolazili, sve redje sam ga vidjao.
Kada ga nisam vidjao, desavalo se da sretnem njegovog sina, proslavljenog kosarkasnog stucnjaka Dragana Kapičića i da po njemu pozdravim generala.
12.12.2011 godine, dan kada sam, koliko se sada secam bio kod kuce, gledao vesti, a udarna vest bila je danas oko..u ulici Stanoja Glavasa, napadnut narodni heroj general Jovo Kapičić. Napadač sa ledja pretukao je coveka u skoro 10 deceniji zivota i u krvi ostavio na asfaltu. UŽAS. Obukao sam se izleteo iz stana i otišao do Stanoja Glavasa. Tamo je vec bila nasa parola. Uvidjaj je radjen, tv ekipe itd, a ja sam stojao sa strane i nemo posmatrao da nebi ometao uvidjaj koji je radjen. U tom delu kamera nije bilo. Uspeo sam samo kad se sve zavrsilo da Draganu kazem pozdravi mi generala. Bez obzira koga nije voleo, mrzeo ali pretuci nekog u tim godinama, i ostaviti na ulici ravno je uzasu. Bilo mi je krivo sto taj dan nisam radio i sto sam bio slobodan. Da sam mogao samog sebe bi pojeo. Dani su prolazili vise ga nisam video. Od komsija sam cuo da se general oporavio, ali da mu je zdravlje kao zdravlje naruseno. Ne dugo zatim dobio sam novo radno mesto i promenili su mi teren. Generala vise nisam video. Dve godine nakon sramnog napada 09.12.2013 godine, svi mediji su preneli informaciju, umro je general major Jovo Kapičić. Bila mi je izuzetna cast i zadovoljstvo, bez obzira sta ko mislio o njemu, da sam imao prilike da upoznam tu istorijsku licnost, generala OZNE Jovu Kapičića i sa njim provedem krarko, ali lepo vreme u setnji i razgovoru.
OZNA SVE DOZNA.
S' postovanjem
Poslednji Urabani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
Dipl. trener borilackih sportova i vestina.
Нема коментара:
Постави коментар