Vladimir Speedy Savić: ŽIVOT U SLUŽBI

06,00 časova, sat je zazvonio.

U toku je budjenje iz najlepšeg sna, počinje novi radni dan.

Ustajanje, umivanje, brijanje, oblačenje, provera opreme, oznaka, ispijanje kafe uz jutranji program, dok se slušaju jutarnje vesti, prognoza vremena, prelistavanja dnevne štampe, pogleda se povremeno na sat, očekujući vreme za pokret.

Skazaljka na časovniku je otkucala vreme polaska na posao.

Silazeći ubrzano niz stepenište, u mislima se polako sa strane ostavlja privatnost, ostavljaju se zivotni problemi, porodične obaveze, dogovri sa prijateljima...Sve te obaveze, dogovori, porodica, supruga, deca, bolesna majka, prijatelji moraju sačekati kraj njegovog radnog vremena.

On zna kada i od koliko radi.

Ono što ne zna, ne zna do kada radi, i da li će se sa posla živ vratiti kući, svojoj porodici i najmilijama.

Auto se pali, sa parkinga se kreće put baze, hladne i trezvene glave spremne na sve i sva iskušenja, koja ga mogu zadesiti u toku radnog vremena.

06,45 časova, kreće primopredaja smene, informisanje, obaveštenja, primanje naređenja, podela radnih zadataka.

Dok tako sedi i sluša neposrednog starešinu, oko sebe vidi njih, ljude sa kojima već odavno deli i dobro i zlo. Svi su isti, misli im se poklapaju.

07,00 časova, kreće se na teren, izlazak iz baze i susret sa smenom koja je radila noćnu smenu. Razmena par rečenica sa ljudima istog kova, koji umorni užurbano jure da se razduže i odu kući na zasluženi odmor traje samo nekoliko sekundi.

Dolazak na teren obilazak terena, zapažanja, provere, obaveštavanje, izveštavanje sa terena već je krenulo.

A onda u svemu tome, preko uređaja čuje svoj pozivni znak...Nekome je potrebna pomoć.

Dok se javlja na uređaj, ubrzano upisuje podatke koje dobija, šta? gde? kada? kako?

Vreme za čekanje nema... Misao koja prolazi kroz glavu.."moram stići što pre". Dolazak na mesto dogadjaja, nekada je jako stresan, zavisno od toga šta se dogodilo. U momentu prilaženja mestu na koje je poslat, njegov mozak mora imati odličnu percepciju tj moć zapažanja, uglavi mora da već što bi se reklo u žargonu, skocka sve zakone, zakonske procedure i druge pod zakonske akte, koji regulišu njegovo postupanje tj ovlašćenje. I sve to mora da uradi za nekoliko minuta, nekada i u nekoliko sekundi. Obavlja razgovor, izveštava neposrednog starešinu o stanju na mestu gde je poslat, obezbeđuje tragove, lice mesta, zapaža, osmatra, proverava, čeka dalja upustva. U toku postupanja zvoni mu telefon, na displeju telefona vidi poziv svog deteta, koje je upravo htelo nešto da mu kaže i pohvali odličnom ocenom, da mu kaže da ga voli i da jedva čeka da ga vidi.. nažalost nema vremena da mu se javi, jer u toku je neko postupanje, nekome se pruža pomoć, nekome je ON u tom trenutku potrebniji nego svom detetu.

Taman kada je postupanje završeno, opet preko uređaja se čuje, kolegi je potrebna pomoć, mesta za odmor nema, kreće se dalje. Sve ispočetka. Hladne glave, kontrolišući povećan adrenalin, kreće se ka mestu odakle se kolega javio. Procedure opet iste, hvala bogu sve je uredu, najbitnije nije povređen.

Napokon našlo se par minuta za doručak, a već je skoro 12,00 časova podne. Taman da se poslednji zalogaj pojede, opet glas preko uredjaja... Ponovo sve isto...upisivanje, potvrdjivanje, pokret.

I tako do kraja radnog vremena, koje nekada traje 8, nekada 12 časova, nekada i duže dok se posao ne završi, a nekada se ON ili neko od ljudi njegovog kova i NEVRATI sa dužnosti.

Posao i profesiju koju su odabrali da se bave, je posao sa povecanim stresom, adrenalinom. Njihova sreca je kada su nekoga spasili, a tuga kada su nekoga izgubili. Malo je srećnih momenata i trenutaka u njihovom poslu, a mnogo nečeg drugog, jer oni su uvek tu kada je potrebna POMOĆ. Oni prvi dolaze, zadnji odlaze. Oni su momci i devojke, ljudi i žene u uniformi. Oni su onaj magičan broj, koji svi od malena upamtimo...ONI su 192. 24 časa, u budnosti i pripravnosti u danu, mesecu i godinama koje dolaze. Na levoj strani njihove uniforme iznad SRCA stoji značka, dizajnirana u obliku ŠTITA, simobola žaštite svih gradjana. Oni štite sve bez obzira na veru, naciju, rasu.

Njihov zadatak je da obezbede svima ista ustavom zagrantova prava i da sve ljude zaštite. Oni su psiholozi, pedagozi, stratezi.

A ko štiti njih ?

Njih štiti Bog i sreća.

Njihov život je na raspolaganju narodu, državi kojoj služe.

18,55 časova, povratak u bazu, kucanje izvešataja o postupanjima, izveštavanje neposrednog starešine, o stanju na terenu u toku smene, opažanja i drugo.

Uveliko je 19, časova i nekoliko minuta kreće se kući. Ponovo susret sa ljudima istog kova, samo ovaj put sa novom smenom, ON je sada taj, koji užurbano juri kući na zasluženi domor. Zavisno gde živi zavisi i vreme kada će stići kući. Nekome treba 10 minuta da stigne, a nekome i sati.

Došao je kući, sa vrata već opet prima obaveštenja, ovaj put privatne prirode, od supruge, dece, majke. Večera na brzinu, dok jede sluša sta se sve dogodilo dok ga nije bilo. Obaveze privatne koje ima mora da uskladi sa svojim sutrašnjim angažovanjem, jer upravo dok jede i sluša porodicu, putem mobilnog je obavešten da je došlo do promene rasporeda rada, i da recimo posto je trebao naredni dan da radi noćnu smenu, ujutru već mora u 05,00 časova biti u bazi radi se nešto vanredno.

23,45 časova je, alarm na satu je podesio na 04,10 časova, vreme budjenja i ustajanja. I tako danima, mesecima, godinama. Sve do dana kada se ode u penziju.

Obaveze porodične odlaže za neki drugi dan, jer ON i ljudi njegovog kova, ONI su PROFESIONALCI.

Njihove porodice znaju ko su, kakav je njihov posao, šta oni predstvljaju, šta oni rade, valjda ih zato i VOLE.