МОЈ КОМШИЈА БЕСИМ

 

Субота ујутру, подижем ролетне, сунчеви зраци улазе у моју спаваћу собу.

Први пролећни дан. Док се умивам и сређујем   за још један радни дан, мисао која ми пролази кроз главу, како ће ми проћи овај диван Први пролећни дан.

  Излазим на терасу и гледам, људи са децом шетају улицом,   удаљини поглед са терасе ми одлази у правцу Дивчибара, пре њега Обреновцу, са леве стране пут ибарске магистрале, а десно у правцу срема.

И док тако гледам и уживам у овом дивном дану и погледу, доле на улици чујем добро познат глас :

 " Добро Јутро комшија ".

Поглед ми се спушта ка улазу стамбене зграде у којој живим, где чујем мени добро познат глас. 

Да да, то је мој комшија Бесим. 

Човек од метар и шездесет нешто висине, мршаве конституције, у наранџастој униформи, са апликацијом ГРАДСКА ЧИСТОЋА.

У току је разговор Бесима и једно старијег комшије. 

Док чисти нашу улицу, одговара старијем комшији како му је.

" Шта да ти кажем комшија, до пре два месеца радио сам ноћну смену на џу-боксу ( камион за пражњење контејнера), нисам могао више, сваку ноћ неко нас гађа кесама пуним вруће воде, псују нам мајку, нервозни возачи у јутарњим сатима, који се враћају из кафане и ноћног живота, хоће да нас бију, јер немају времена да сачекају да испразнимо контејнер, који смо почели да празнимо, називају нас људи свакаквим именима, пред нама намерно бацају смеће поред контејнера, а не у њега. Знаш комшија мене није срамота мога посла, ја га часно и поштено радим, од њега храним 5-деце себе и жену, али ми није јасно шта ти људи добијају вређајући нас". 

Слушам њихов разговор, не јављам се Бесиму намерно, јер желим да чујем причу до краја, да видим колики може бити људски безобразлук. У глави ми мисао, па да, најлакше је сиротињу вређати, нападати, глумити лудило над овим људима који раде посао од кога се неком окреће желудац. 
Посао физички тежак и напоран. Нон стоп изложени разним видовима болести, зараза и обољења.

Док тако слушам причу између њих двоје, лево од њих из улаза зграде преко пута, појављује се фин младић, обучен у стилу 90-тих, убрзаним корацима креће у њиховом правцу, са кесом у руци, прича на мобилни телефон: "ало брате, где си, види стижем, заглавио сам синоћ са једном равом ( рава=курва), ма причаЧути ( уместо причаћути), убили смо се од алкохола и секса, види ни два сата нисам бацио сову, ево идем од ње, чекај ме у кафиЧу да ти испричам детаље, стижем за 15 минута" .

Фини и културни младиЧ ( Ч уместо Ћ), лепо васпитан од стране родитеља и друштва у коме се очито креће, док преко мобилног преноси свој херојски хвалоспев, о себи и свом мушком подвигу, очитој некој "БУДАЛИ" попут њега, кесу у којој је очито било смеће, баца на пар метара од контејнера.

Бесим увек са осмехом на лицу, мирним и тихим гласом, обраћа се старијем комшији са којим је до тада причао : " ето комшија, овако је сваки дан, тешко им да убаце смеће у контејнер". Фин културни момак обучен у стилу 90-тих, очито је чуо и ако се њему нико обратио није, креће са финим обраћањем: " А шта ти хоћеш смећару? Шта ти није јасно? Шта је било? Имаш неки проблем самном? 

Бесим и старији комшија не обраћајући пажњу настављају разговор док Бесим чисти улицу. Фини и културни младић очито изиритиран, што није добио саговорника наставља: " ало бре теби се обраћам? Чујеш ли? 

Гледам слушам не верујем. Нисам могао више да ћутим.

Са терасе обраћам се фином и културном момку : " комшија да ли је оно твоја кеса са смећем, поред контејнера? Колико Ја знам смеће се баца у контејнер, а не на улицу, желиш ли да Ја сиђем и твоју кесу убацим у контејнер". Поглед финог и културног младића усмерен је ка мени. 

Гледа ми поглед који је очито пун љубави и разумевања, према том фином и културном младићу обученом у стилу 90-тих. 

Не знам шта је у мом погледу видео или прочитао, знам само да је прекино даљи говор, направио пар корака, мрзовољно је нешто очито у себи мрмљао-говорио, очито ми поздрављајући све по списку, долази до своје кесе узима је, убацује у контејнер, ужурбано одлазећи сагнуте главе. Док гледам за финим културним и љубазним момком, чујем добро познат глас: " Комшија добро Јутро, па ти си ту? Хвала ти комшија, ала си му фино рекао, и васпитао за пар секунди ( осмех). Погледам доле и видим Бесима.  Осмех ми на лицу усмерен према том човеку, коме одговарам : " добро Јутро комшија, ту сам Ја, нисам хтео да Вам прекидам разговор, а што се тиче овог и њему сличних увек комшо, када сам ту " . "Комшо ако си за кафу ајде горе код мене"?!. "Комшија врло радо би на кафу, али морам да завршим твоју, и још три улице, други пут". 

Стојим и даље на тераси док ме сунчани зраци греју, гледам доле на улицу како Бесим са својом зеленом кантом коју котрља, полако загледајући сваки ћошак да ли је чист, одлази у другу улицу.

Док замишљено гледам на улицу, постављам себи питање чему све ово и толико не поштовање  других људи и других послова?!!? 

Васпитава ли неко ове шиштавце, убрзане  и очито умишљено опасне момке ?!?!

Поштујући друге људе, њихове  послове и занимања, тиме ћемо више поштовати и себе.

Ja чланке пишем често, 

вешто цимање  сa Зверком,

Aли нe k'o Кери Бредшоу,

 негоко СПИДИ Маестро.

С' поштовањем,

Владимир Савић

дип. тренер борилачких спортова и вештина.