МОЈ КОМШИЈА БЕСИМ

 

Субота ујутру, подижем ролетне, сунчеви зраци улазе у моју спаваћу собу.

Први пролећни дан. Док се умивам и сређујем   за још један радни дан, мисао која ми пролази кроз главу, како ће ми проћи овај диван Први пролећни дан.

  Излазим на терасу и гледам, људи са децом шетају улицом,   удаљини поглед са терасе ми одлази у правцу Дивчибара, пре њега Обреновцу, са леве стране пут ибарске магистрале, а десно у правцу срема.

И док тако гледам и уживам у овом дивном дану и погледу, доле на улици чујем добро познат глас :

 " Добро Јутро комшија ".

Поглед ми се спушта ка улазу стамбене зграде у којој живим, где чујем мени добро познат глас. 

Да да, то је мој комшија Бесим. 

Човек од метар и шездесет нешто висине, мршаве конституције, у наранџастој униформи, са апликацијом ГРАДСКА ЧИСТОЋА.

У току је разговор Бесима и једно старијег комшије. 

Док чисти нашу улицу, одговара старијем комшији како му је.

" Шта да ти кажем комшија, до пре два месеца радио сам ноћну смену на џу-боксу ( камион за пражњење контејнера), нисам могао више, сваку ноћ неко нас гађа кесама пуним вруће воде, псују нам мајку, нервозни возачи у јутарњим сатима, који се враћају из кафане и ноћног живота, хоће да нас бију, јер немају времена да сачекају да испразнимо контејнер, који смо почели да празнимо, називају нас људи свакаквим именима, пред нама намерно бацају смеће поред контејнера, а не у њега. Знаш комшија мене није срамота мога посла, ја га часно и поштено радим, од њега храним 5-деце себе и жену, али ми није јасно шта ти људи добијају вређајући нас". 

Слушам њихов разговор, не јављам се Бесиму намерно, јер желим да чујем причу до краја, да видим колики може бити људски безобразлук. У глави ми мисао, па да, најлакше је сиротињу вређати, нападати, глумити лудило над овим људима који раде посао од кога се неком окреће желудац. 
Посао физички тежак и напоран. Нон стоп изложени разним видовима болести, зараза и обољења.

Док тако слушам причу између њих двоје, лево од њих из улаза зграде преко пута, појављује се фин младић, обучен у стилу 90-тих, убрзаним корацима креће у њиховом правцу, са кесом у руци, прича на мобилни телефон: "ало брате, где си, види стижем, заглавио сам синоћ са једном равом ( рава=курва), ма причаЧути ( уместо причаћути), убили смо се од алкохола и секса, види ни два сата нисам бацио сову, ево идем од ње, чекај ме у кафиЧу да ти испричам детаље, стижем за 15 минута" .

Фини и културни младиЧ ( Ч уместо Ћ), лепо васпитан од стране родитеља и друштва у коме се очито креће, док преко мобилног преноси свој херојски хвалоспев, о себи и свом мушком подвигу, очитој некој "БУДАЛИ" попут њега, кесу у којој је очито било смеће, баца на пар метара од контејнера.

Бесим увек са осмехом на лицу, мирним и тихим гласом, обраћа се старијем комшији са којим је до тада причао : " ето комшија, овако је сваки дан, тешко им да убаце смеће у контејнер". Фин културни момак обучен у стилу 90-тих, очито је чуо и ако се њему нико обратио није, креће са финим обраћањем: " А шта ти хоћеш смећару? Шта ти није јасно? Шта је било? Имаш неки проблем самном? 

Бесим и старији комшија не обраћајући пажњу настављају разговор док Бесим чисти улицу. Фини и културни младић очито изиритиран, што није добио саговорника наставља: " ало бре теби се обраћам? Чујеш ли? 

Гледам слушам не верујем. Нисам могао више да ћутим.

Са терасе обраћам се фином и културном момку : " комшија да ли је оно твоја кеса са смећем, поред контејнера? Колико Ја знам смеће се баца у контејнер, а не на улицу, желиш ли да Ја сиђем и твоју кесу убацим у контејнер". Поглед финог и културног младића усмерен је ка мени. 

Гледа ми поглед који је очито пун љубави и разумевања, према том фином и културном младићу обученом у стилу 90-тих. 

Не знам шта је у мом погледу видео или прочитао, знам само да је прекино даљи говор, направио пар корака, мрзовољно је нешто очито у себи мрмљао-говорио, очито ми поздрављајући све по списку, долази до своје кесе узима је, убацује у контејнер, ужурбано одлазећи сагнуте главе. Док гледам за финим културним и љубазним момком, чујем добро познат глас: " Комшија добро Јутро, па ти си ту? Хвала ти комшија, ала си му фино рекао, и васпитао за пар секунди ( осмех). Погледам доле и видим Бесима.  Осмех ми на лицу усмерен према том човеку, коме одговарам : " добро Јутро комшија, ту сам Ја, нисам хтео да Вам прекидам разговор, а што се тиче овог и њему сличних увек комшо, када сам ту " . "Комшо ако си за кафу ајде горе код мене"?!. "Комшија врло радо би на кафу, али морам да завршим твоју, и још три улице, други пут". 

Стојим и даље на тераси док ме сунчани зраци греју, гледам доле на улицу како Бесим са својом зеленом кантом коју котрља, полако загледајући сваки ћошак да ли је чист, одлази у другу улицу.

Док замишљено гледам на улицу, постављам себи питање чему све ово и толико не поштовање  других људи и других послова?!!? 

Васпитава ли неко ове шиштавце, убрзане  и очито умишљено опасне момке ?!?!

Поштујући друге људе, њихове  послове и занимања, тиме ћемо више поштовати и себе.

Ja чланке пишем често, 

вешто цимање  сa Зверком,

Aли нe k'o Кери Бредшоу,

 негоко СПИДИ Маестро.

С' поштовањем,

Владимир Савић

дип. тренер борилачких спортова и вештина.

ŽIVOT U SLUŽBI

06,00 časova, sat je zazvonio. 

U toku je budjenje  iz najlepšeg sna, počinje novi radni dan. 

Ustajanje, umivanje, brijanje, oblačenje, provera opreme, oznaka, ispijanje kafe uz jutranji program, dok se slušaju jutarnje vesti, prognoza vremena, prelistavanja dnevne štampe, pogleda se povremeno na sat, očekujući vreme za pokret.

Skazaljka na časovniku je otkucala vreme polaska na posao.

Silazeći ubrzano niz stepenište, u mislima se polako sa strane ostavlja privatnost, ostavljaju se zivotni problemi, porodične obaveze, dogovri sa prijateljima...Sve te obaveze, dogovori, porodica, supruga, deca, bolesna majka, prijatelji moraju sačekati kraj njegovog radnog vremena.

On zna kada i od koliko radi. 

Ono što ne zna, ne zna do kada radi, i da li će se sa posla živ  vratiti kući, svojoj porodici i najmilijama.

Auto se pali, sa parkinga se kreće put baze, hladne i trezvene glave spremne na sve i sva iskušenja, koja ga mogu zadesiti u toku radnog vremena.

06,45 časova, kreće primopredaja smene, informisanje, obaveštenja, primanje naređenja, podela radnih zadataka.

Dok tako sedi i sluša neposrednog starešinu, oko sebe vidi njih, ljude sa kojima već odavno deli i dobro i zlo. Svi su isti, misli im se poklapaju. 

07,00 časova, kreće se na teren, izlazak iz baze i susret sa smenom koja je radila noćnu smenu.  Razmena par rečenica sa ljudima istog kova, koji umorni užurbano jure da se razduže i odu kući na zasluženi odmor traje samo nekoliko sekundi.

Dolazak na teren obilazak terena, zapažanja, provere, obaveštavanje, izveštavanje sa terena već je krenulo.

A onda u svemu tome, preko uređaja čuje svoj pozivni znak...Nekome je potrebna pomoć.  

Dok se javlja na uređaj, ubrzano upisuje podatke koje dobija, šta? gde? kada? kako?

Vreme za čekanje nema... Misao koja prolazi kroz glavu.."moram stići što pre".  Dolazak na mesto dogadjaja, nekada je jako stresan, zavisno od toga šta se dogodilo. U momentu prilaženja mestu na koje je poslat, njegov mozak mora imati odličnu percepciju tj moć zapažanja, uglavi mora da već što bi se reklo u žargonu, skocka sve zakone, zakonske procedure i druge pod zakonske akte, koji regulišu njegovo postupanje tj ovlašćenje. I sve to mora da uradi za nekoliko minuta, nekada i u nekoliko sekundi.  Obavlja razgovor, izveštava neposrednog starešinu o stanju na mestu gde je poslat, obezbeđuje tragove, lice mesta, zapaža, osmatra, proverava, čeka dalja upustva. U toku postupanja zvoni mu telefon, na displeju telefona vidi poziv svog deteta, koje je upravo htelo nešto da mu kaže i pohvali odličnom ocenom, da mu kaže da ga voli i da jedva čeka da ga vidi.. nažalost nema vremena da mu se javi, jer u toku je neko postupanje, nekome se pruža pomoć, nekome je ON u tom trenutku potrebniji nego svom detetu. 

Taman kada je postupanje završeno, opet preko uređaja se čuje, kolegi je potrebna pomoć, mesta za odmor nema, kreće se dalje. Sve ispočetka. Hladne glave, kontrolišući povećan adrenalin, kreće se ka mestu odakle se kolega javio. Procedure opet iste, hvala bogu sve je uredu, najbitnije nije povređen. 

Napokon našlo se par minuta za doručak, a već je skoro 12,00 časova podne. Taman da se poslednji zalogaj pojede, opet glas preko uredjaja... Ponovo sve isto...upisivanje, potvrdjivanje, pokret.

I tako do kraja radnog vremena, koje nekada traje 8, nekada 12 časova, nekada i duže dok se posao ne završi, a nekada se ON ili neko od ljudi njegovog kova i NEVRATI sa dužnosti. 

Posao i profesiju koju su odabrali da se bave, je posao sa povecanim stresom, adrenalinom. Njihova sreca je kada su nekoga spasili, a tuga kada su nekoga izgubili. Malo je srećnih momenata i trenutaka u njihovom poslu, a mnogo nečeg drugog, jer oni su uvek tu kada je potrebna POMOĆ. Oni prvi dolaze, zadnji odlaze. Oni su momci i devojke, ljudi i žene u uniformi. Oni su onaj magičan broj, koji svi od malena upamtimo...ONI su 192. 24 časa, u budnosti i pripravnosti u danu, mesecu i godinama koje dolaze. Na levoj strani njihove uniforme iznad SRCA  stoji značka, dizajnirana u obliku ŠTITA, simobola žaštite svih gradjana. Oni štite sve  bez obzira na veru, naciju, rasu. 

Njihov zadatak je da obezbede svima ista ustavom zagrantova prava i da sve ljude zaštite. Oni su psiholozi, pedagozi, stratezi.

A ko štiti njih ? 

Njih štiti Bog i sreća. 

Njihov život je na raspolaganju narodu, državi kojoj služe.

18,55 časova, povratak u bazu, kucanje izvešataja o postupanjima, izveštavanje neposrednog starešine, o stanju na terenu u toku smene, opažanja i drugo.

Uveliko je 19, časova i nekoliko minuta kreće se kući. Ponovo susret sa ljudima istog kova, samo ovaj put sa novom smenom, ON je sada taj, koji užurbano juri kući na zasluženi domor. Zavisno gde živi zavisi i vreme kada će stići kući. Nekome treba 10 minuta da stigne, a nekome i sati. 

Došao je kući, sa vrata već opet prima obaveštenja, ovaj put privatne prirode, od supruge, dece, majke. Večera na brzinu, dok jede sluša sta se sve dogodilo dok ga nije bilo. Obaveze privatne koje ima mora da uskladi sa svojim sutrašnjim angažovanjem, jer upravo dok jede i sluša porodicu, putem mobilnog je obavešten da je došlo do promene rasporeda rada, i da recimo posto je trebao naredni dan da radi noćnu smenu, ujutru već mora u 05,00 časova biti u bazi radi se nešto vanredno.

23,45 časova je, alarm na satu je podesio na 04,10 časova, vreme  budjenja i ustajanja. I tako danima, mesecima, godinama. Sve do dana kada se ode u penziju.

Obaveze porodične odlaže za neki drugi dan, jer  ON i ljudi njegovog kova,  ONI su PROFESIONALCI. 

Njihove porodice znaju ko su,  kakav je njihov posao, šta oni predstvljaju, šta oni rade, valjda ih zato i VOLE.

Ja clanke pisem cesto, 

vesto cimanje sa Zverkom,

Ali ne k'o Carrie Bradshaw,

 nego Speedy Maestro.

ŽIVOT JEDNE KONOBARICE

Dolazi prva i odlazi poslednja. Ona uvek mora da je nasmejana, tolerantna, gostoljubiva, ljubazna, i ako joj možda nije do toga, ko je pita kad je u pitanju dvenvica, baksiš.  Vidi što možda ne želi da vidi, čuje ono što možda nebi trebala da čuje. radi svoj posao najbolje što može, od sebe u poslu daje mnogo, a dobija jako malo, ustavri realno kad se pogleda ne dobija ništa, osim u retkim slučajevima osmeh ljudi kojima se iskreno dopadne kao osoba, koji znaju da cene njen posao i nju kao osobu.
Retki su komplimenti koje dobija od srca, jer da se ne lazemo, retko ko u punoj kafani pod dejstvom alkohola ume da joj se fino obrati.
U većini slučajeva umesto komplimenata dobija najodvratnije ponude sa akcentom na sex.
 Da se ne lažemo ima žena koje su kao i drugim profesijama lake, lakog morala, koje sebe nepoštuju, i koje za čašu pića pristaju na sve od hvatanja pijanih gostiju za intimne delove tela, do orgijanja na mračnom delu parkinga, ali ne i ona, ona je samo profesionalac u svom poslu i zna zbog čega je tu, a tu je da bi zaradila. Posao i privatnost nemeša. Svakog gosta ispoštuje, bez obzira da li joj je to drag gost ili joj se kosa na glavi diže kad pojedine vidi, ona Vam to javno nikad ni jednim gestom neće pokazati, ali MI koji je lično znamo to vidimo kod nje i osetimo.
Njeni najbolji prijatelji su momci iz obezbeđenja i njene kolege, koji joj se uvek nadju kada "pijano  govedo" predje granicu pristojnosti.
Onaj ko je zna, u prepunoj kafani u sitnim jutarnjim satima, po izrazu njenog lica može da vidi koliko je oduševljena tu noć, što od nepristojnih ponuda, što od obima posla koju tu noć ima, što umora jer nije u pitanju jedna noć u kafani radna već ko zna koja po redu.
I dok se svi vesele, piju, skaču, naskaču, ona probijajući se kroz gužvu, sa visoko podignutom rukom u kojoj je ancer pun pića, probija se kroz masu da bi na kraju kafane tamo nekog uslužila, vodeći računa da se ne saplete, da je neko negurne i  neprospe piće, jer ako joj se to desi odbija joj se od dnevnice, pa tu noć ostaje joj da se moli bogu da bar bakšiš bude dobar.
I kada se sve završi, gosti odu ona i dalje ostaje u kafani.
Onda kreće onaj posao sabiranja računa, da li se poklapa naplata sa izbačenim turama pića za stolove koji su tu noć bili zaduženi na nju. Nakon sabiranja oduzimanja oko 4-5 sati ujutru posle burne noći, umor je stiže, i posle nekoliko puta prebrojavanja novca, kreće sredjivanje kafane za gostima koji lumpovali, pili, lomili. Tek kada sve to završi ona ide kući, a tada je skoro 06,00 h.
Par sati odmora, završavanje privatnih obaveza i opet jovo nanovo, opet kafana, prva stiže oko 21,00 h spremanje za dočeg gostiju u pripremi, ludilo i muzika kreću oko 23,30 h, i na kraju poslednja odlazi oko  06,00 h i tako u krug danima, mesecima, godinama.
Ono što želim svima reći ovom kolumnom nemojte imati sterotip prema konobaricama, nisu one sve iste, nemojte svaku doživljavati kao lak plen, niti je gledati kao osobu koja je klasno niže od Vas jer vas tu noć služi. Shvatite to je samo njen posao, a kakva je stvarno osoba pokusajte da je upoznate van objekta u koji izlazite.
Jedan Vaš osmeh od srca, i mali znak ljudske pažnje prema njoj, u tom haosu njoj će značiti mnogo.
Ako si se i nekada u alkoholisanom stanju prema njoj poneo-ponela kao divljak, budala, sledeći put kada dodješ trezan ili trezna najmanje što treba izvini se toj osobi, prihvatiće ako je od srca jer svi znaju šta je biti pijan, ali retko ko zna da posle budalaštine bude čovek i izvini se.

Poštujući poslove drugih ljudi, veći smo ljudi.

Ja clanke pisem cesto, vesto cimanje sa Zverkom
Ali ne k'o Carrie Bradshaw, nego Speedy Maestro.

S' postovanjem,
diplomirani trener borilackih sportova i vestina
V.Speedy.S.