Kakvi smo mi to ljudi, ako samo sebe gledamo i samo na sebe mislimo?!
Već duži vremenski period, mada slobodno mogu reći, već nekoliko decenija iza nas okrenuti smo samo sami sebi, sve manje imamo saosećanja i volje da se pomogne drugima. Svakodnevno gledam razne profile ljudi u raznim životnim problemima, i ljude koji vide da su ovi prvi u problemu, da im mogu pomoći, ali da to ne žele, jer idu logikom: " Da sam Ja na njegovom mestu i problemu, ni on meni nebi pomogao".
Da li ćemo kao ljudi koji samo na sebe misle, ceo život moći tako da živimo i da li će i nama nekada zatrebati tuđa pomoć, koju ćemo željno očekivati, a nje naravno neće biti?! Nje neće biti baš onako, kako ni mi nismo pomogli onome koji je bio u problemu, kome smo mogli pomoći, a to nismo hteli da uradimo iz ličnog hira, besa, bahatosti, nemara, nemanja saosećanja itd....
Da li smo svesni da naša sebičnost u odredjenom vremenu kada možemo pomoći nekome, ko se nalazi u određenom problemu, zbog koga je taj neko psihički postao labilan može dovesti do suicida osobe kojoj smo mogli pomoći, a nismo jer nas nije bilo briga.?!?!?!
Da li naš nemar, nezainteresovanost za druge, nemanja volje, želje da se onaj koji je u problemu razume, sasluša i pomogne vredniji od njegovog života ???!!
Da li ćemo uvek okretati glavu, ili ćemo početi da jedni drugima pomažemo ??!!
Da li ćemo ceo život druge ismejavati, ogovarati pocenjivati njihov rad, trud, znanje, zvanje, zalaganje, njihovu obrazovanost, radi ličnog dokazivanja pred drugima i lečenjem svojih komplexa ?!?!?
Da li ćemo svakom tražiti dlaku u jajetu tj tražiti bilo kakvu grešku, samo da bi ga ismejali ili ponizili pred drugima i time na par sekundi medju polu svetom izdomirali na 5 minuta ?!?!
Da li ćemo ceo život samo sebe gledati??!!
Da li ćemo ceo život i ako slučajno greškom nekom pomognemo nešto, svaki put kada sa tom osobom imamo sukob mišljenja ili prestanemo da se družimo, kod drugih ljudi naglašavati kako smo mi tad i tad pomogli?!?! Veličina jednog ljudskog bića nije u egoizmu, već u delima koje ostavlja za sobom.
Svi smo mi EGOISTI više ili manje, ali retko od nas ostavlja neka dela iza sebe.
Poštujem ljude i njihova dela koja ostavljaju iza sebe, kojima pomažu sebi a i drugima.
Poštujem ljude koji nesebično pomažu drugima, kao što bi svojima.
Poštujem ljude koji sami pomažu onima koji su u problemu,a da pri tome od tih ljudi nisu dobili molbu za pomoć, jer su sami prepoznali da je pomoć potrebna.
Poštujem ljude koji iza sebe imaju jasna dela, jer ljude gledam kroz dela,a ne kroz priče.
Zaoblizam ljude koji ceo život gledaju sebe, koji svojim ponašanjem vređaju, omalovažavaju druge, koji na malogradjanski način pokušavaju da izdominiraju nad drugim koji je bolji od njih, i time steknu 5 min slave kod polupismenog sveta, koji traže dlaku u jajetu kod boljeg od sebe samo da bi ga ponizili. Zaobilazim sujetne ljude, jer ko ne voli druge, ne može ni da voli, sebe ni svoje bližnje.
BITI ČOVEK POTREBAN JE CEO ŽIVOT TO DOKAZIVATI I POKAZIVATI.
NAPRAVITI BUDALU OD SEBE, SUJETNOG I BEZ SAOSEĆAJNOG SKOTA, KRETENA KOJI SAMO ZNA DA PONIŽAVA BOLJE OD SEBE I DA TAKO LEČI SVOJE KOMPLEXE, IDIOTA KOJI OKREĆE GLAVU OD ČOVEKA KOME MOŽE POMOĆI, A TO NE ŽELI, POTREBNO JE SAMO PAR SEKUNDI...
Izmedju par sekundi koje bi mi trenutno obezbedile bolji život, materijalnu satisfakciju i lični mir kratkog daha, bolji status,
Ja biram ono da ću ceo život dokazivati i pozivati čoveka u sebi i od sebe.
NIJE TEŠKO BITI ČOVEK ...NAJLAKŠE JE BITI NEČOVEK.
MISLITE O TOME...BITI ČOVEK ILI NEČOVEK... IZBOR JE NA VAMA.
S' poštovanjem,
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
diplomirani trener borilačkih sportova i veština.
Нема коментара:
Постави коментар