ДАН КАДА САМ ПОСТАО ОТАЦ

Петак 09.09.2005 године. 
Време 04,00 часова, рана зора, 150 км западно од Београда.
Ноћно дежуртсво од 12 сати никако да прође. Мало се дрема, мало се вртим по столици, а ко за инат ухватила нека запара. Тежак неки летњи ваздух, док комарци величине као роде зује око моје главе, Ја у оној разваљеној столици дремам. Таман кад ме иоле ухватио сан, и то онај најслађи пред зору, зазвони ми мобилни. Помислих ко је сада, узбуна?? Бугари ушли у Софију ??  Па шта, шта ме ко зове, ако је почео рат непријатељ ће прећи реку, и док дође до мене, Ја сам већ у свом кревету. Мрзовољно се јављам на телефон, онако бунован и бесан што ми неко разбија најслађи сан и док изговарам мрзовољно" ХАЛО", са друге стране жице женски глас : ВЛАДИМИРЕ ПОСТАО СИ ОТАЦ :-) Ја:  МОЛИМ?? Овде сестра из болнице: Управо сте добили две прелепе ДЕВОЈЧИЦЕ, будуће заводнице. :-) Прва је дугачка 49 центиметара и  тешка  2950 грама, а друга је дугачка 51 центиметар и тешка 3150 грама :-) . Порођај је завршен пре тачно 15 минута, госпођа Јелена је добро. Ја : онако бунован : сестро извините што питам, пошто сво време Јеленине трудноће нисмо знали ког су пола бебе , да случајно ипак није био један СИН ?!? :-О  Сестра: Владимире по рођењу бебе и мајка су добиле исти број. Није дошло до замене гарантовано, била сам присутна, Ви сте отац две јако лепе девојчице, видимо се касније. Пријатно . 
Веза прекинута, ау...А баш неколико дана пре Јелениног  порођаја, новине су писале о замени деце у породилиштима, трговином деце итд. Седим палим цигарету за цигаретом, нервирам се, мајку му па зар ни један СИН??!! Од две бебе, обе женске ?! :-О Ма не могуће. Узимам телефон зовем ујака, у то време пред пензијом, шеф инспектора у једној београдској полицијској станици . Ја :  Ало ујко, постао си деда, види добио сам две девојчице, сумњам да је један требао бити СИН, знаш ове замене беба, о чему данима пишу новине итд, пали ауто иди проверавај све ноћас које су се породиле, све књиге, све бебе, један мора да је био СИН ". Све Ја то ујки срочих рафално, онако војнички и прекинем везу. :-) Зове он мене  након 5 минута и каже: " Ај сада ми све испричај  из почетка" :-).  Док му поново све причам, у глави ми,  који сам те К... и звао, док теби објасним шта и како, неко ће ми сина изнети из болнице :-) . Напокон Ујка наравно успаван и мамуран схватио је шта треба да уради.  :-)
Он и његов колега ( коjeг је пробудио због мене), одлазе у породилиште.  05,30 часова, звони ми телефон, моја локација Западно од Београда 150 км на бранику отаџбине-граница. Јављам се на телефон кад оно Ујка: " Ало мамлазе, да ли си дошао себи?? Ја: "Јесам". Ујка: "Слушај ме сада, хвала ти за ову узбуну, а после ћеш и колегу да чујеш, од срца ти честитам ЋЕРКЕ БЛИЗНАКИЊЕ, а за друго да се носиш у три лепе П. Материне" . Све је  уреду, твоје су, да ли си ме разумео? Ја: "Јесам". Ујка: " добро ево ти колеге". Колега:"Ало  швалер честитам ти од срца две девојчице, само швалери праве женску децу, нек су живе и здраве": Док умире од смеха и прекида везу, мени сузе на очи, уместо да се радујем, Ја плачем јер од две бебе ни један није СИН :-( . Онај  погрешан став усађен у моју главу, да нема деце ни порода док немаш сина, управо је прорадио и уместо да опалим који метак увис, позовем колеге, Ја плачем :-(. 
Крокодилске сузе лијем, где ми је СИН :-( . 
06,00 часова, стиже ми шеф, види ме уплаканог, пита шта је било, да није нешто најгоре, да ми се  није десило нешто, зна да имам болесну мајку, да није она преминула, неко други не дај боже ?! Када сам му рекао зашто плачем, шта је Ујка радио мало пре у породилишту, ударио ми је тако јаку шамарчину да сам одма дошао себи и прибрао се. Шеф: " Ево ти кључеви од кола и правац Београд, правац породилиште...Чекај, уствари Милане ти га вози, можда опет будала заплаче за сином, па се слупа у путу :-)   Кажем себи у браду : наравно сада ме шеф намерно нервира. Путем мобилног зовем своју сестра Наду. 
Договарамо се да се нађемо испред породилишта. 
Стижем онако сав погубљен улазим, идем са Надом, која ме једва стиже до другог спрата где ћу видети моју децу.
Стигли смо. Сестра: " Добар дан Ви сте? "  Ја : Ја сам отац близнакиња које су се јутрос око пола 4 родиле овде" . 
Сестра: " А Ви сте тај отац који је колегама послао полицију у 05,00 часова и тражио сина" Ја: "збуњен док ми се сестра смеје у лице, црвеним и говорим Ја сам тај" .  Док се презнајам Нада говори сестри: " знате мој брат ради ту и ту, и баш пред њихово рођење новине пишу о замени беба, нестанку итд". Сестра: Да, да разумем Вас. Станите овде сада ћу их донети да их видите кроз стакло. Док сестра одлази кроз нека врата, кроз прозор где очекујем да их видим први пут, видим боксове са бебама...Има их много. Од једном кажем Нади: "Надо Видиш ли тамо у средини, она два бокса и оне две бебе у њима" ( свака је била у свом боксу),  Нада: " Видим". Ја " Е оно су МОЈЕ БЕБЕ". Нада: " дај бре Владимире или си луд или пијан, међу свим овим бебама, ТИ знаш које су твоје бебе. НЕ ЛУПАЈ ВИШЕ". 
Таман што је то изговорила, сестра прилази баш тим боксовима, и узима баш те две бебе. Нада занемела, пита ме "како си знао да су то твоје тј наше бебе" ?! Ја: "Надо то ти је родитељски осећај". Док их сестра приноси прозору, крећу ми СУЗЕ, плачем као мало дете, овај пут још јаче и некако од срца, него што сам јутрос плакао, када сам тражио сина. Нада не може да ме обузда и смири, испред мојих очију на рукама сестре су ИВА и АНА, моје принцезе. :-) . Милан ми прилази са леђа виче, "еј царе уреду је, смири се, види како те гледају, није уреду да плачеш пред децом, види ова крупнија ( Ана) ти се смеје погледај". Бацам поглед а оно њих две шаљу осмех у мом правцу, мени СУЗЕ лију као Нијагарини водопади не могу их зауставити. Питам сестру могу ли их узети, каже НЕ, добиле су жутицу.  Одлазим на спрат да видим Јелену, нисам ни стигао да јој било шта кажем, она већ оплела пред другим породиљама: " Драге моје ово је отац Иве и Ане, због кога је јутрос полиција дошла да му тражи СИНА". Погледах све оне жене, а оне да могу, мислим да би ме задавиле. Тек једна породиља из краја собе добацује "ма дај те жене пустите човека, што се мене тиче алал му вера, ШВАЛЕРЧИНА 100% две ћерке од једном, само швалери праве женску децу " :-) . Одједном све породиље и сестре почеше да се смеју, а и Ја са њима. Свакој  сам честитао на порођају, и замолих сестру да још једном видим моје близанце тј близнакиње. :-) . 
Након пар дана дошао је дан да кренемо кући. Док Ја узимам носиљку са Аном ( коју и дан данас зовем СИН), мој Милош узима колевку са Ивом ( ЋЕРКОМ) . Стижемо кући, а тамо  нас чекају два кревеца оба у розе боји, јер су након 9 месеци у своју кућу, напокон стигле ИВА и АНА. Нове газде мог живота.
Стереотип да нема деце, рода ни порода без мушког детета, брзо ме је прошао, и јако сам брзо схватио да је то нај обичнија глупост затуцаног и не образованог света. Дете је дете било ког пола да је. Када сам их први пут узео у своје наручје, осетио мирис својих беба, њихов дах, када сам им у својим рукама видео дубок поглед усмерен у мене, нешто налик смеху, истог момента сам схватио да њих две, неби заменио ни за 100 СИНОВА.

Од тада ево већ је прошло пуних 11.година. 
Сваког 09.Септембра на данашњи дан Ја мало заплачем. Сваки пут мало заплачем од среће, и сећам се сваког момента, сваког детаља тог 09.Септембра 2005 године, када сам постао ОТАЦ. Стереотип о мушком детету, већ година покушавам да разбијем код својих пријатеља, који сада кад треба да постану родитељи, имају исто мишљење, које сам и ја имао тада, да је само СИН дете, да он остаје у кући, да он брине о родитељима, кући, породици, док је женско дете за туђу кућу, ТОТАЛНО ПОГРЕШНО размишљање и схватање. Деца су деца било ког пола дасу, нека су нам жива и здрава. које ће дете остати у кући не зависи од пола, него од васпитања, услова, и других животних ситуација, и околности које на то утичу.
Све друго није небитно, све је већином стереотип и погрешно размишљање..
Данас је 11-ста година моје велике среће. 
Данас нам је 11 рођендан. 
Анђели татини нека  ВАМ је 
СРЕЋАН ОВАЈ ДИВАН ДАН,  
НЕКА ВАМ ЈЕ СРЕЋАН  РОЂЕНДАН. 
Ваш ТАТА.

Ja чланке пишем често, 

вешто цимање  сa Зверком,

Aли нe k'o Кери Бредшоу,

 негоко СПИДИ Маестро.

С' поштовањем,

Владимир Савић
Последњи Урбани Самурај

дипломирани тренер борилачких спортова и вештина- Аикидо-а.

Оснивач Спортског Друштва

СРБСКА АКАДЕМИЈА САМООДБРАНЕ.