ДИСКРЕТНИ ХЕРОЈИ ВЕТЕРАНИ РАТА

Године су прошле, остале су РАНЕ. 

Био је слоган култног филма, под називом "РАНЕ", редитеља Срђана Драговића. 

Реч РАНА већином сви знамо, као рану на телу када се огребемо, засечемо, посечемо.  А шта је заправо РАНА ?!?! 

Каква РАНА може бити ??? Да ли може поред физичке РАНЕ, постојати и ДУШЕВНА РАНА ???? Да ли свака РАНА може да зарасте ?? И ако нека РАНА зарасте, на њеном месту остаје ОЖИЉАК. А шта је то ОЖИЉАК?? Да ли се он може уклонити, сакрити, прекрити, заборавити ??

Не ОЖИЉАК се НЕ МОЖЕ никада заборавити,  може се прекрити, сакрити, али не и заборавити.

РАНА на телу последица је неког рањавања или повређивања, а ОЖИЉАК је место (подсетник места) на коме је некада била РАНА.

РАНА на души или душевна рана, је последица психичког стања, недостатка неког или нечег, што нам је било јако блиско и драго а што смо изгубили.

 Када чујем реч ВЕТЕРАНИ РАТА, кроз моје тело прође нека чудна језа, јер ме сам назив подсећа на РАНЕ, ДУШЕВНЕ РАНЕ, ОЖИЉКЕ И ТЕЛЕСНЕ НЕДОСТАТКЕ, БОЛ, ТУГУ. 

Уз дубоко поштовање када чујем да је неко ВЕТЕРАН РАТА, прилазим и са великим уважавањем га слушам. 

Да то је ОН, он је некада био диван младић, добар спортиста, некад најбољи радник, одличан војник, добар брат, син, супруг, познат по насмејаном лицу, бистрог  и оштрог погледа. 

Некада је имао све СРЕЋУ, ЗДРАВЉЕ, ПОРОДИЦУ, РАДОСТ,  УГЛЕД, био виђен домаћин у свом месту, а данас од свега тога остала му је БОЛЕСТ, ТУГА, РАНЕ,

ОЖИЉЦИ и телесни недостак.  Иако са свих страна унесрећен, заборављен од свих, а најпре од оних које је бранио, због којих је крварио, надобијао рана, ожиљака и изгубио део свог тела, ОН и даље у себи има оно што многи немају ХРАБРОСТ, ОДЛУЧНОСТ И СПРЕМНОСТ. 

Поред свих недаћа које су га снашле, задржао је бистар поглед хумор и свој осмех. 

Да то је он ВЕТЕРАН, борац, војни инвалид са много врлина и јако мало мана,  готово да мана и нема, (а и ако има, гледано са данашње тачке гледишта, ових нових шиштаваца, који нису ни били у плану да се роде, док је ОН  крварио за слободу народа и државе), његова мана је та што је БРАНИО државу, народ и дом свој.  

Војнику се молимо и војника славимо кад недаћа и неман наиђе, када све прође тог војника, његове ране, ожиљке, тугу, бол и телесни недостатак заборавимо.

Иако остављен заборављен, понекада и понижен док силом прилика, небригом државе, пријатеља, браће по крви, вери, нацији стоји испред улаза у верски објекат моли за милост, ови нови шиштаваци лепог и фенси обучених младића истог  борца вређају, понижавају називајући га свакаквим именом, исмевајући његов телесни недостатак. Исти тај борац иако тренутно понижен, увређен, стоји поносно подигнуте главе, и  захваљује се тим шиштавцима-не људима, који су показали своје кућно васпитање. Да то је стање коју замењује реч ВЕТЕРАН, која у правом смислу те речи значи, прошао све и свашта и више га ништа не може погодити јер на бол, тугу, болест је одавно навикао, његове емоције могу само прорадити, ако га снађе нешто лепо, нешто што ће њега обрадовати, да га неко похвали, да му се захвали, да му се призна његова борба и лепом речи да му се обрати. 

Ветерану и инвалиду рата потребно је јако мало да би био срећан. То су људи великог срца, борци, спремни да и даље свој живот положе у име свих нас, без трунке размишљања  о себи и свом животу. 

Њихова воља и борба у свакодневном животу за бољим животом и материјалном егзистенцијом никада не престаје. Они не траже много, само оно што им припада, а то мало је да они и њихове породице имају пристојан и поносан живот, достојан човеку, борцу ВЕТЕРАНУ, ИНВАЛИДУ РАТА.

Једна од лепих момената у њиховим животима, је када се путем свог борачког удружења окупе ради спортских такмичења и прославе, јер једино ко о њима иоле брине су они сами међу собом, путем својих удружења. Да, они се помажу и ослањају као и у рату једни друге, живот их је тако научио.

Са друге стране опет туга, јер се тог дана сете на недаће које су прошли, на погинуле другове, уништену младост и нарушено здравље.

Док стојим поносно испред тих људи и од председника удружења примам ЗАХВАЛНИЦУ за успешну сарадњу и пружену помоћ самом Удружењу Ратних Војних Инвалида и Породица Погинулих Бораца Србије и његовим члановима, моје емоције постају све јаче, трема и набој среће радости готово су помешани, готово да их не могу контролисати. Док им се свима захваљујем и обраћам преко разгласа, у мом гласу се може осетити блага трема, јер искрено није лако стајати пред тим дискретним херојима, према њима, којих да није било, питање је да ли би било нас, моје породице и мене. Моја скромна и мала помоћ као појединца, за њих  је  била велика, што ме је готово довело до суза.

Док ми прилазе и честитају на додељеној захвалници, гледам њихове видљиве ране по рукама, ногама, у очима  им видим потиштену тугу радошћу, одлучност и спремност да се и даље боре за  своје животе и  животе својих породица. Част је била стискати руке и љубити се са тим дискретним херојима моје државе.

Један од ВЕТЕРАНА ми рече:  "један телесни недостатак, једна РАНА, један ОЖИЉАК, не сме утицати на исход  целог рата, а сам рат  водимо до краја живота, јер једна изгубљена битка, не значи  да смо изгубили  цео РАТ. ЖИВЕЛА  СРБИЈА ". 

Ja чланке пишем често, 

вешто цимање  сa Зверком,

Aли нe k'o Кери Бредшоу,

 негоко СПИДИ Маестро.

С' поштовањем,

Владимир Савић

Оснивач Спортског Друштва

СРБСКА АКАДЕМИЈА САМООДБРАНЕ.