Годинама сам учен од стране своје породице, да нигде није као код своје куће. Годинама слушам да је овде најлепше, да нема живота ни хране као овде, нема топлине међу људима као овде, да нема дружења између људи као овде, да нема ништа као овде.
Један сам од оних који је од страних држава, видео само Црну Гору и наравно Грчку. Моја породица никада није имала новца, да би Ја могао видети и друге градове и државе, и стекао неку слику о неком бољем и квалитетнијем животу, него што га имам овде. Године су пролазиле, ратови, санкције, празне продавнице, одрастање нових генерација са погрешним животним ставовима и вредностима, живот међу криминалцима тих 90-тих година и није био живот, то је било ПРЕЖИВЉАВАЊЕ једног младог човека, у гету званом београдски асфалт. Требало је преживети сву немаштину, завршити школу, немати проблем са законом и остати чист у души, глави и телу. Е онда је дошла демократија, отварање граница, пуне продавнице, осмеси на лицима и приче о бољем животу. Наравно деца оних који су имали добро финансијску потпору, ни тих 90-тих као ни сада када је ту та демократија, нису оскудевала у бољем животу. Путовали су, живели, путују и живе ван овог гета. Наравно прича за нас сиротињу, ситну боранију опет иде овде је најбоље. Многи су обећавали бољи живот, а уствари из године у годину све је тежи и тежи. Деца оних који су увек добро живела, сваку прилику када дођу овде искористе тако што кукају, како је напољу тешко, како је тешко опстати, како је тај свет суров и грозан, како нема бољег него овде, а колико им је стварно тежак живот тамо, закључили смо сва ми та ситна боранија, јер се нико од њих није овде вратио за стално. Има ли смо утисак, да се боје нашег питања да нам помогну и одведу у тај грозни и сурови свет. Зато су сами без питања почињали да кукају, очито да би на боранију предухитрили што се тиче тих питања. Наравно тако су научени од својих родитеља, јер све из куће потиче и васпитање и неваспитање.
Године су пролазиле, владе су се мењале, али су увек остајала иста обећања живеће се боље, само ово, још само ово, издржите ово, издржите оно...Ма биће боље, али од тог боље само је долазило горе. Светла тачка у том новом "бољем времену" које само што није дошло, стигло је нешто у виду што се зове ИНТЕРНЕТ. Путем те технологије, која јако брзо улази прво у наше животе, па у наше куће, улазе и друштвене мреже, преко којих можете себе одвести виртуелно било где на свету и комуницирати са другим људима, открити нешто ново, што до тада нисте могли.
И док тако претражујемо интернет, у жаргону речено СУРФУЈЕМО НЕТОМ, можемо чак ОН ЛАЈН (On line) видети како се Американац забавља на плажи у Мајамију, шта ради Аустралијанац у Мелбурну, како се облачи Италијан у Милану, шта једе Немац у Хамбургу, како је време у Лондону, какав је ноћни живот у Токију, да ли има снега на црвеном тргу у Москви, како се живи у Кејптауну, како протиче највећа журка у Бразилу како изгледа Израел, Мека и Медина итд.
Када обрадите само део информација до којих сте дошли, схватите да све што су Вам причали они наши с' поља је чиста лаж. Свуда се боље живи него овде. Да би напредовао на послу, иако вредиш више од других, имаш завршен факултет, бавиш се професионално спортом скоро 29 година, све то се занемарује, јер немаш добру ракију ( добра ракија у жаргону значи веза, помоћ неког чији си кадар, пријатељ, брат, сестрић, комшија, друг), или у слободном преводу немате јаку родбинско-рођачко-буразерско-пријатељску везу, која ће помоћи малом, и погурати га јер је мали наравно од наших.
Да ли мали који се гура уз нечију помоћ вреди или не, није битно, битно је да је НАШ. Тако је у већини случајева и приликом запослења од како дође та демократија.
Ја теби војводо ти мени сердаре НАШИ СМО.
Ако нема рођака ту је "ЗЕМЧЕ-ЗЕМА" ( назив ЗЕМЧЕ- означава особу која је пореклом из места или околине места, села, града, регије, покрајине, општине, одакле вам потичу корени тј мама, тата, баба, деда, чукун баба, чукун деда итд значи ЗЕМЉАК).
Најчешће назив "ЗЕМА или ЗЕМЧЕ", користе другови кадрови са југа.
Земче у ситуацији кад нема рођака има задатак да ствар мало погура горе тј дигне на виши ниво, и свог "ЗЕМУ" доведе на одређено место, са или без квалификација, то је небитно, битно је да ако је "ЗЕМА" решио, "ЗЕМЧЕ" то решава јер смо наши. А то што прави кадрови једва се одржавају на води са свим могућим квалификацијама и некако пливају да се неби удавили ( фигуративно речено утопили), е па они нису толико битни, они су " БУДАЛЕ", они немају "ЗЕМУ".
Једино што имају имају звање, знање, одговарајућу диплому, радни стаж, искуство и праксу.
И џабе им све то, када НЕМАЈУ ЗЕМУ.
Разочаран у све, изгубљене вере и наде, без "ЗЕМЕ", препуштен самом себи, закуцан ту где је, без икакве ближе перспективе да ће икада напредовати креће на пут, на пут без повратка, на пут у једном правцу, у ЕМИГРАЦИЈУ.
Сурфујући по нету, налази разне занимљиве ствари, странице, форуме, блогове, све са истим темама како отићи из овог ГЕТА.
Шаље сивије (CV-ie), разговара са странцима, информише се о свему и свачему. Биолошки сат код њега полако откуцава у минус фази. Већ му је 35-та година живота, 13 година је на истом месту, није се померио, а како ствари стоје и неће се померити до пензије. Нешто мора да предузме, јер иза себе има двоје деце у чију будућност мора да уложи. Седећи у једном месту зарад неке пензије, социјалног осигурања и патриотизма, и није му нека перспектива. Деца ће му за пар година у средњу школу, факултет и он је близу, а са платом коју сада прима, а како ствари стоје и за 10 година, он ће добијати исту плату као сада, ни тада неће моћи деци обезбедити квалитетнији и бољи живот. Ако он није успео да напредује ту где је у својој земљи, и ако је доживео разна понижења од неких који му нису ни до колена, а због "ЗЕМЕ" су изнад њега, Он то неће дозволити да пролазе његова деца. Бориће се , копаће, чупаће али успеће да оде прво због себе, да себе обезебеди и среди, да би сутра својој деци, могао да приушти бољи живот, него што је он имао и њих обезбедио на прави начин, животом достојним човеку.
Живот без потребе да се ангажује "ЗЕМА" родбинско-рођачко-буразерско-пријатељска веза, да би му сутра деца уписала жељене школе, факултете, запослила по жељама испред оних који немају "ЗЕМУ". Не, Он то неће. Он хоће да му деца у животу играју као и он ФЕР ПЛЕЈ ( FER PLAY), и да у том фер плају победе најбољи по знању, звању и квалитету, а не "ЗЕМАНИ".
Читајући странице, блогове, форуме, и сам закључује да није једини који је тако пролазио. Искуство других који су прошли тај трновит пут на који се и Он спрема, кажу да када су ти одлазили напоље, њихове квалитете,знања и вештине, без преко потребне мере доказивања у познавању посла и материје од странаца, туђинаца, тамо где нема "ЗЕМЕ" признавана су, награђивана, а ОН сам као стручњак поштован и цењен. Тамо се цени и плаћа рад, труд , залагање, знање, звање и квалитет.
Тамо "ЗЕМЕ" немају прођу, зато "ЗЕМЕ И ЗЕМАНИ" овде ударају по патриотизму, емоцијама по систему: "ништа лепше и слађе од роднога краја", јер тамо напољу они "ЗЕМЕ" и "ЗЕМАНИ" неби ни постајали.
И зато из свега наведеног, као неко ко се спрема да оде што даље напоље одавде, са картом у једном правцу, ради бољег живота своје деце, своје породице и себе самог купиће карту у ЈЕДНОМ ПРАВЦУ.
За живот достојан човеку.
Битан је квалитет, а не квантитет.
У раду је битан квалитет, а на пијаци је битан квантитет.
И зато ОДЛЕТИ -ФЛАЈ А ВЕЈ - (FLY A WAY ) .
Ja чланке пишем често,
вешто цимање сa Зверком,
Aли нe k'o Кери Бредшоу,
негоко СПИДИ Маестро.
С' поштовањем,
Владимир Савић
дипломирани тренер
борилачких спортова и
вештина- Аикидо-а.
Носилац црног појаса 3 ДАН.
Оснивач Спортског Друштва
СРБСКА АКАДЕМИЈА САМООДБРАНЕ.
