DETE SAM ZABRANJENE LJUBAVI

Dete sam crnog i crvenog zla koje je podelilo Srbiju na ove i one, i dovelo do prolivanja medjusobne krvi u Dragačevu. Rat 1941-1945 godine i podela na crne i crvene tj četnike i partizane definitivno je završen i u mojoj familiji po očevoj strani. Iako je sve počelo 1941 godine, kada je moja familija po majci otišla u partizane ( selo Markovica podno planina Ovčara i Kablara), a očeva u četnike ( selo Zeoke sa Jelice planine), mržnja i netrpeljvost familija sa Ovčara i Jelice čija krv teče mojim venama nastavila se i posle 1945 godine. Deda moje majke Zdravko Milinković kaplar moravske divizije i moj deda Milovan Savić od 1912 do 1914 godine zajedno su učestvovali u balkanskim ratovima i početku prvog svetskog rata u moravskoj diviziji srpske vojske. 1914 godine Zdravko gine na Ceru. U Prvi svetski rat iz sela Zeoke iz Dragačeva odlaze Četiri rodjena brata iz porodice Savić, Dragić Savić, Radovan Savić, Miloje Savić i moj deda Milovan Savić. Radovan i Miloje završili su u plavoj grobnici nadomak Krfa. Dragić i Milovan od proboja solunskog fronta do Dragačeva sela Zeoke podno Jelice planine, vratili su se peške sa albanskom spomenicom. Dvojci braća koji su ostali u plavoj grobnici na porodičnom imanju Savića, preživela braća podižu spomenike. Savići nakon kapitulacije Jugoslavije pristupaju četnicima Draže Mihajlovića, a majkina familija partizanima. Dve velike familije podno dve palanine jedna preko puta druge od 1941 do 1945 godine ratuju jedni protiv drugih, umesto protiv nemaca, bugara i ostalih kvinslinga u službi okupatora. Takmičili su se očito ko će koga više da istrebi tj pobije. Moj otac Tomislav sa nepunih 8 godina na Jelici planini od strane svog strica Dragića Savića jednog od četničkih oficira, uzet je za kurira Draže Mihajlovića, dok je Draža boravio u svojoj zemunici na samoj Jelici. 1945 godine rat je vojno završen, ali ne izmedju familija Dragačeva. Moja majka Zorka kao dete iz partizanske porodice od strane OZNE, kao sestričina narodnog heroja Ratka Mitrovića imala je odredjene beneficije kao i sva ostala partizanska deca posle 1945 godine, u odnosu na mog oca i ostalu decu iz četničkih porodica. 1958 godine u Čačku radja se ljubav izmedju mog oca Tomislava i moje majke Zorke.1959 godine dolaze u Beograd, pokušavajući da izgrade porodicu bez familijarnih tenzija. 1960 godine se venčavaju.1961 godine dobijaju moju sestru Nadu, 1965 Anu ( koja posle tri meseca umire) i 1968 godine moju sestru Radu. Moj otac kao dete iz četničke porodice nije mogao da nadje posao, sve dok moja majka Zorka nije otišla u sedište UDBE lično kod Slobodana Penezića Krcuna šefa UDBE za Srbiju tj predsednika izvršnog veća skupštine Socijalističke Republike Srbije krajem 1963 ili samim početkom 1964 godine, tražila citiram njene reči " da UDBA SJAŠE SA LEDJA NJENOG MUŽA". Pošto su znali koje ona i da ona nebi otišla na viši nivo kod Aleksandra Leke Rankovića tadašnjeg šefa UDBE SFRJ-a, jer im rekla ili će te ovo vi da rešite UDBA za Srbiju, ili će Ranković da reši pa ti Krcune posle vidi, kako ćeš objasniti Leki zašto nisi postupio. Ubrzo je moj otac, posle par dana dobio normalan posao u Beogradu. Za Saviće Zorka je uvek bila crvena tj crvena Zora i nisu je voleli. Moja majka nakon rata imala samo svoju majku Radu i nikog bližeg, jer su joj sva rodjena braća, i veći deo bliže rodbine u partizanima pobijena, naravno od strane četnika familije mog oca. Tokom celog njihovog braka Savići vrše pritisak na mog oca šta će mu oznašica, ta crvena q-rva. Moja baka Rada vrši pritisak na moju majku šta će joj taj četnički ološ, njegovi su ti braću i rodbinu pobili i zavili nas u crno. U to vreme uvek se poštovala glava porodice, a to je u Savićima bio moj deda Milutin, a kod majke baka Rada. 1970 godine majka i otac definitivno su se razveli pod pritiskom porodice Savić, a i mamine majke Rade i njene firme radi daljeg napredovanja. Deda je umro 1972 godine. 1980 godine već u ozbiljnim godinama pokušali su ponovo svoj život i da porodica bude na okupu. Godinu dana živeli su u prividnom miru do 25 marta 1981 godine tj do mog rodjenja. Kako je vest stigla u Saviće da se rodio Vladimir, moja tri strica, tetke i ostala šira familija Savića koja je tada brojala 57 muških glava, jasno su rekli taj crveni što se rodio "NIJE NAŠ". To crveno zlo neće i ne sme da kroči na naše imanje. Naše bogastvo, zemlju kuće i ostalo sa tim što ga je crvena Zorka rodila, nećemo da imamo ništa, niti će on šta od Savića naslediti. Otac se povlači prema svojoj familiji, a ja odrastam uz majku i sestre. Baka Rada umire 1988 godine. Moja braća i moje sestre sa očeve strane učeni su da samnom nemaju kontakt i da me nikad ne traže, jer me je rodila oznašica. Jedan od braće pokušao je jednom ili dva puta bez znanja ostale familije da me vidi kao malog, ali nije uspeo. Godinama radeći u službi ja sam s vremena na vreme kucao njihove podatke, i gledao ih preko slika iz naše evidencije tj za one za koje sam znao iz maminih priča. Lični kontakt nije bio moguć, iako sam ja to želeo, suprotna strana za života nije želela, a i moja majka nije bila naklonjena tom kontaktu posle svega što su ona i otac proživeli. Godine su prolazile. 1997 godine umro je moj otac. U godinama posle jedan po jedan od Savića zadrtih četnika moji stričevi, dedovi i ko zna ko mi je šta sve od njih dodje po toj rodbinskoj vezi umirali su. Radeći lokalne izbore u Lučanima iako sam ulazio u Zeoke obeleženim dzipom opozicije, na pitanje gde su kuće Savića, niko nije hteo ni da mi kaže, ni da mi pokaže dedovinu i očevinu. U medjuvremenu poslednji stric umire. Od svih tih Savića ostajemo nas trojca, koji se nikada u životu videli nismo. Njih dvojca su 15 i 10 godina stariji od mene. Braća od rodjenog strica. Oni su ostali na selu, i nisu se oženili. Pre oko tri nedelje telefon mi je zazvonio. Javljam se. Sa druge strane nepoznat glas. Vladimire ovde tvoj brat od strica, nikada se nismo videli, moj rodjeni brat i tvoj brat i ja pozivamo te da se vidimo da dodješ kod nas. Ni ti kao najmladji, ni mi kao stariji od tebe nismo krivi ni za šta. Molim te dodji da se upoznamo, ovi su svi pomrli. 29 mart 2019 godine odlazim u Čačak. U centru grada nalazim se sa čovekom već u 5 deceniji koji mi je brat. Pošto nemam rodjenog brata slobodno mogu reći rodjeni brat. Gleda on mene, gledam ja njega. Dva stranca, a jedna krv, jedna familija, jedno prezime. Ćutimo. Gledamo se. Govori mi ti ništa nisi kriv. Odgovaram ma, ja sam kriv što sam se rodio. Nastavlja dalje, ti si najmladji, mnogo zla su ovi naši naneli jedni drugima, a sve to palo na tebe Vladimire tvojim rodjenjem, ni kriv ni dužan si ispaštao svo ovo vreme. Dok se tako kao stranci gledamo, naišao je moj prijatelj novinar i kolumnista Aleksandar Bećić, koji je taj dan govorio na protestu u Čačku. Pošto Bećić kao moj prijatelj sve zna o meni, kada sam rekao sa kim sedim, sve mu je bilo jasno. Tu noć odlazim u Trnavu da pronadjem sestru od tetke moju Veru. Scena našeg susreta je više nego žalosna. Do Trnave pošto put nisam znao, vodi me moja drugarica Tanja Milosević iz Čačka. Susret Vere i mene tužan i žalostan. Dogovor sa bratom je bio da ujutru dodjem u Zeoke i prvi put u skoro 40-toj godini, vidim kuću mog dede i kuću gde mi je otac rodjen. Odlazim u Zeoke sa mojim prijateljom iz Guče Mićom Kovačevićem kod koga sam odseo, jer i ako imam tamo familiju, ja zapravo nemam nikog. Brat nas čeka na ulasku u selo. Vodi nas do imanja, kuće i svega onoga što neko kao dete vidi i zapamti do kraja života, ja to prvi put sada vidim. Prvi put vidim sliku svog dede, babe i ostale familije. Pokazuju mi mesta gde su partizani familija moje majke ubijala Saviće četnike i njihove porodice. Kuće Savića koju su zapalili i bugari i partizani iz familije moje majke u vidu odmazde. Odlazimo na seosko groblje. Usput saznajem da su moja braća učena od malih nogu, u onom vremenu da se tokom svog života bore protiv SFRJ na razne načine, tj na više nedozvoljene načine protivu važećih zakona, zašta su više puta odgovarali i osudjivani, dok sam ja učen da poštujem i radim po zakonima svoje zemlje, da čuvam i branim državu i narod, ma kako se ta dražava zvala. Došli smo na groblje svaki drugi spomenik Savić. Objašnjavaju mi ko mi je ko, od tih pomrlih. Iako su me proglasili za crveno zlo koga je rodila oznašica crvena Zorka, tim ljudima odajem počast, jer krv nije voda. Iako oni mene nikada videli i upoznali nisu, nisu me priznali za svog, i zbog rata dve familije na mene je pao ceo teret, a da pritom nisam ni kriv ni dužan, ja njih moram poštovati jer hteo ja ili ne, ja nosim njihovo prezime, kao i moja deca. Nas trojca sedamo na grob našeg dede solunca Milovana kao troje siročića-plačemo svako svoju muku muči, nismo krivi ni za šta, a sva trojca ispaštamo, naravno ja najviše. Sa leve moje strane gledam Ovčar- Markovica (Petokraka) sa moje desne strane Jelica Zeoke ( Kokarda). Gde god se okrenem vidim krv svoje familije i sa jedne i sa druge strane koja teče mojim venama, a koja se medjusobno ubijala zbog SRPSKE PODELE NA OVE I ONE. PROKLETI BILI SVI KOJU SU SE DELILI I UBIJALI U NAŠE IME. Moja braća dok sedimo na grobovima naših predaka, pitaju me i šta ćemo sada Vladimire, ti si najmladji i najškolovaniji medju nama, a i u punoj si snazi, ostali smo samo nas trojca od 57 muških glava Savića i prazne oronule i propale kuće Savića?!? Odgovaram ironično pošto ste do sada glasali za Vučića, poslaću mu dopis da u ove kuće naseli migrante. Gledaju me u čudu. Šalim se. Slušajte me braćo moja, šta je bilo bilo je, vreme ne možemo vratiti, ako su naši bili na dve različite strane, nas trojca moramo biti na jednoj strani, u jednoj koloni. Vas dvojca osim mene nemate nikog bližeg, a ja imam vas dvojcu i moje bliznakinje Ivu i Anu.
Znate onu vašu pesmu na planini na Jelici....nasmejali su se....da da znamo, kako da ne znamo...e text je braćo upravo izmenjen, od danas glasi: "Na planini na Jelici sastali brat do brata da SNS obore, jer SNS neda srpskom rodu ljudska prava i slobodu. Zbijajmo se brat do brata da skidamo SNS jaram s vrata". Od danas i vas dvojca ima da glasate za Savez za Srbiju, inače će vam migranti biti prve komšije. Savići su ovo čuvali i podizali za potomke, a vi će te biti odgovorni, ako sve to ode u tudje ruke. I da završim braćo ovde na groblju, meni ništa od vas i toga što ste nasledili ne treba, meni trebate samo vas dvojca, i da više nikad podele ne bude medju nama na ove i one. U tom prokletom ratu više su se srbi pobili medju sobom nego što su nas pobili nemci, bugari, italijani, jer smo se delili na četnike, partizane, ljotićevce, nedićevce, pećance i ko zna na koje sve bande. Jedino više od nas samih pobile su nas Ustaše. Zapamtite jedno što ću vam reći: postoji samo Srbija, srpski narod i svi gradjanini Srbije koji u Srbiji žive. Podele na crne i crvene, podobne i nepodobne, napredne i nas "strane plaćenike", ne sme više biti. Nije lako ceo život živeti sa nametnutim belegom zbog greški drugih, i isto tako nije lako sve to doživeti, proživeti i suočiti se sa svim tim u ovim godinama. Koliko god neko delovao jak, na neke stvari ako je čovek od krvi i mesa ne može biti jak, osim ako nije normalan. Protiv svakog se mogu boriti, ali ne protiv sebe i svojih emocija, ne, to ne mogu. Tu bitku i dalje vodim u sebi, jer potrebno je vreme da sve to prebrodim. "Godine su prošle, ali ostale su rane". Žalosno je što i dalje živim u zemlji podeljenog naroda na ove NAPREDNE fašiste, i one tj na nas gradjane koji su protiv sns fašista na vlasti, tj nas STRANIH PLAĆENIKA kako nas nazivaju fašisti na vlasti, jer želimo da živimo u zemlji bez fašista na vlasti i zemlji bez podela.
Ja roditelje i njihove familije nisam mogao da biram, ni kako ću tj kakvom duhu biti vaspitavan kao što to niko i ne može iz ovakvih podeljenih porodica, ali zato mogu da utičem na vaspitanje svoje dece, i neću dozvoliti da se ni mojoj ni drugoj deci ovakve stvari ponove i dogode. Želim život i državu bez naših vekovnih podela na ove i one. Za mene i moju decu postojaće neka nova nepodeljena Srbija, kao i svi njeni gradjani koji žive u njoj, i koji državu Srbiju priznaju kao svoju državu bez podela, i zato Savez za Srbiju DO POBEDE.
By Speedy Maestro.

POVRATAK OTPISANIH...

( gospodo političari i pozicije i opozicije J*BITE SE)

Godinama je već aktuelna tema odlazak naših ljudi, prvenstveno mladjih generacija u inostranstvo na privremeni rad i boravak, u cilju potrage za boljim životom. O tome govori i pozicija i opozicija, i naravno sve ostane samo na tome, da mladi sposobni ljudi odlaze, 5 minuta kukanja, obećanja i ovih i onih da će te iste sutra vratiti. PoziCIA u poslednje vreme preko svojih sredstava dezinformisanja obmanjuje javnost, kako se sve veći broj mladih vraća, kako je sada mnogo bolje u Srbiji nego pre, dok opozicija raštrkana, neujedinjena, razbijena po svim šrafofima trenutno nesposobna da pojača aktivnost u cilju pritiska na poziciju kada je u pitanju odlazak mladih, obrazovanih i stručnih ljudi.
I dok čekamo da se opozicija napokon ujedini, dok čekamo neke nove izbore na kojima će opet sendvich Srbija da pobedi znanje, stručnost, obrazovanost, profesionalnost, naši ljudi tamo negde propadaju, gube zdravlje, žive kako znaju i umeju, da bi i ono malo što zarade poslali kućama, opet onima koji pod pritiskom dezinformisanja glasaju za one koji su ih od kuća oterali. I tako svi nešto čekamo, a šta čekamo?! Čekamo da se napokon pojavi ujedinjena i jaka opozicija, sa novim stručnim, obrazovanim ljudima, a kako stvari stoje to će da bude sutra lane kad u Srbiji budu rasle banane, jer u samim redovima opozicije mnogo je trojanskih konja počev od SJ, DJB, raznih inicijativa i ostalih minornih tzv pokreta i stranaka, kojima nije cilj bolje sutra, već fotelja. Opozicija mora kako zna i ume da se reši tih satelita. PoziCIA radi sve da sve koji misle drugačije otera iz zemlje. Nekada su u većini slučajeva u emigraciju bežali najgori, sada odlaze NAJBOLJI. Sam dokaz da poziCIA radi na tome da što više protivnika i buntovnika protiv njihovog sistema izvezu iz zemlje je i to da su ukinuli Ministarstvo za dijasporu. Pametnom dovoljno. Drugim rečima pošto nećeš ovde da se klanjaš i ljubiš stopala gorima od sebe marš napolje, pa se snalazi kako znaš i umeš. Posle se neko pita što toliko mladog sveta koji nikada nije imao veze sa kriminalom u emigraciji ulazi u taj svet, pa malo malo vesti iz sveta stižu uhapšena grupa dilera medju kojima toliko i toliko SRBA, uhapšena grupa pink pantera medju kojima opet SRBI itd. ( Kada kažem SRBI mislim na sve gradjane Republike Srbije). Kada se ti isti sada kriminalci provere u Srbiji vidi se da nisu iz tog sveta. Zašto su ušli u svet kriminala tamo negde?! Odgovor je jednostavan zahvaljujući sistemu kod kuće. Zahvaljujući brizi i pozicije i opozicije. Zahvaljujući tom ugledu koji nam je to bože vraćen u tom divnom svetu, o kome "njegovo visočanstvo, njegova svetost, njegova ekselencija, prvorodjeni, koji je svuda rado vidjen gost koji ne jede šnicle, koji nespava noćima, koji radi 25 sati dnevno, koji svoju zemlju i narod predstavlja kao jeftinu radnu snagu tj najjeftiniju radnu snagu na svetu, govori onom zatucanom, neobrazovanom, mentalno retardiranom i pokvarenom delu Srbije ( sendvich brigadi) kako smo poštovani u svetu, i kako nam je ugled vraćan. Milina. Da istina je njega dočekuju uz sve počasti, jer se klanja i liže svačija dupeta. Da njega i njegovu svitu dočekuju na prijemima, svečanim večerama, jer im pruža sve ono što oni hoće, preko grbače onih koje je on i njegova družina oterala iz zemlje. Kakav nam je to ugled vraćen u svetu?!? Naši doktori, profesori, menadzeri, vojnci, policajci, inženjeri i drugi ljudi sa zvanjima i znanjima, u tom belom svetu u većini slučajeva rade kao POSLUGA, ili Vam popularno rečeno ROOM SERVICE. Srbi da su hteli nekome da se klanjaju, ližu dupeta, i da služe i kuluče, nebi kroz istoriju vodili toliko oslobodilačkih ratova i davali svoje živote radi časti, ponosa, obraza i dostojanstva vrednog ljudskog života. Došli smo u situaciju da kod kuća služimo i klanjamo se gorima od sebe, i onima koji dolaze u vidu robovlasnika moderno nazvanih "stranih investitora" koji nas porobljavaju, a isto to doživljamo i tamo negde napolju.
Mlad čovek obrazovan i stručan bez perspektive za životom u Srbistanu, sanja san o dostojnom životu tamo negde napolju. Sluša priče, gleda slike tamo negde gde cveta limun žut, gde teče med i mleko, gde se živi od svog rada i bla bla bla. 
Kada dodje tamo negde, i prodje ga oduševljenje vizuelne lepote zemlje gde je došao, i udje u sistem, svati da kao srbin iz Srbistana ni tamo negde nema neki izbor. Brzo svati da je stranac, najjeftina radna snaga, koja radi od jutra do mraka, da mu se život zasniva na 12-14 pa i 17 sati rada dnevno. 
Polako shvata da gubi zdravlje, snagu i godine života, a da osim toga opet nema NIŠTA. Pobegao je od robovlasništva u robovlasništvo. Razlika je samo da tamo negde u tom robovlasništvu nema ni tate, ni mame, ni drugara, ni prijatelja. 
Tamo ima samo sebe. Vredan, radan, sposoban, vremenom vidi da i ono što zaradi tamo negde ( a što je za srbistanske uslove velika zarada), to jako malo uz sve troškove koje kao stranac ima tamo negde. Počinje da laže kako dobro živi, kako je bolje nego kod kuće, a ustvari dodje na isto, pa možda čak i gore. Uvidja da kao srbin ili srpkinja iz zemlje Srbistana nema nikakvu dalju perspektivu, budućnost ni tamo negde gde se nalazi. Reklama od kuće jeftine radne snage ga i tu prati. Kada sve sabere, pomnoži, podeli i oduzme pukne, što je i logčno. Nova životna parola mu je: "Vi jebete nas kod kuća, jebete nas i ovde, to više neće moći, nije Mirko više budala". Sledeći korak je TAKE MONEY AND RUN, ili ti ulazak u svet kriminala. Od dobrih vrednih, obrazovanih, stručnih i radnih ljudi, postaju moderni HAJDUCI i USKOCI, čiji novi poslovi su prebijanje, iznude, otimanje, dilovanje, obijanja, kradje i na žalost ali sve češće rade roke koke bum bum. Naravno takvo ponašanje dodatno u svetu utiče na loš rejting naših ljudi, i ide na ruku goničima robova kako kod kuće tako i napolju danas još više ocrne, i svoje ponašanje prema nama opravdaju, pa vidite oni su SAVAGE-DIVLJACI, KRMINALCI. Dok gledam sve veći dolazak naših mladih ljudi ovde postavljam sebi pitanje : KUDA ĆE TE BRE DECO, KADA NE ZNATE NI ODAKLE STE. IZ JEDNOG SRANJA IDETE DOBROVOLJNO U DRUGO?!?!.
RODITELJI LUDACI koji glasate za sendvich, znate li kako Vam stvarno deca žive u inostranstvu ?!? Znate li koliko se muče?! Da li ste ih gajili i školovali da budu sluge, nadničari ili kriminalci ?!? Znate li da Vam deca ostaju bez zdravlja, i da svaki evro koji Vam pošalju krvavo je zaradjen?!
Ako volite svoju decu, koja napolju na krv suze, znoj, muku i na nanepovoljniji način rada zaradjuju za Vas, prestanite da glumite budale, i da glasate za sendvich i pljeskavicu !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Razgovaram dosta sa našim ljudima ovde i vidim gotovo sve, sve ono što "naš" ministar spoljnih poslova PEVALJKA NE VIDI, tj ne želi da vidi. Ovo je mala ostrvska zemlja, ali gotovo ceo taj moderni poslovni svet ( goniči robova) iz celog sveta je ovde, i vidim kako se sve nacije ponašaju prema našim ljudima, prema našim SRBIMA. SRBI=ROBOVI. Čak i oni srbi koji su kao uspeli i nalaze se na nekim bitnim većim pozicijama su veći dupe lizači i uvlakači, i gore ih ponižavaju od običnog radnika. To što se slika po elitnim restoranima, oblači skupo, eventualno vozi dobra kola, ima možda stan na svoje ime, veći je rob od onog našeg na gradjevini. Logično postavlja se pitanje pa gde je onda problem?!? Problem je kod kuće, i on nas prati svuda pa makar otišli na kraj sveta. 
Ime našeg problema je samo nepoštovanje. 
" KO NEPOŠTUJE SEBE, NEĆE GA NI DRUGI POŠTOVATI".
Da bi stekli poštovanje u svetu, prvo te robovlasnike kod kuća, moramo naučiti na našem terenu da nas poštuju po principu "DO NOT FUCK WITH SERBS, NO MORE". Novim robovlasnicima u svetu moramo pokazati i dokazati ko smo i šta smo, i da im SRBI nisu moderne francuske sobarice, na kojima će svi da istresu svoj ćurak, zatim da šutnu i popišaju, moramo se vratiti kućama, jer od kuće braćo moja sve počinje. 
Tamo kod kuća se kreće sa onom čuvenom narodnom poslovicom "um caruje dok snaga ne popizdi". Pošto vreme uma nam je ubijeno i odavno prošlo, snaga je popizdela, tada se primenjuje sistem "PESNAJOM U VUGLA DA OSTANU BEZ ZUBA", sve one i leve i desne, koji su nas doveli u fazu robovlasništva, do nanjniže tačke poniženja koju srpska istorija nepamti.
Dosta više klanjanja, ćutanja, zadovoljavanja mrvicama, ponižavanjima, ucenama, pretnjama SRBIMA U SRBIJI I SRBIMA VAN SRBIJE. 
Ono što svi želimo je život dostojan čoveka, jer mi nikada robovi bili nismo, niti ćemo ikada biti robovi nikome. 
5 vekova turke smo trpeli, pa smo ih oterali. Tek kada oteramo ove novokomponovane robovlasnike sa našeg terena, naše zmelje kao i sluge robovlasnika, isti ovaj svet će početi da nas poštuje, i vuče za rukav da dodjemo i dostojanstveno radimo napolju. Ovako kako sada stvari stoje, mi smo samo devojka koja se sama svima nudi, dolazimo sami, pristajemo na sve i svašta, samo da pobegnemo iz robovlasništva novih dahija, paša i aga sa svoje zemlje. 
I zato vreme je za POVRATAK OTPISANIH kućama i to u ogromnom broju.

SREĆAN VAM SVIMA DAN POBEDE NAD FAŠIZNOM. POBEDIMO PONOVO NOVI MODERNI SVETSKI FAŠIZAM.
SVI ZAJEDNO, SVI SKUPA, SVI KAO JEDAN. 
Čuj te me SRBI kod kuća u svetu i rasejanju.

S poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj 
Vladimir Speedy Savic 
dipl.trener borilačkih veština i sportova
Valletta Malta 
09.05.2018. godine.

Stojan Milović Tihi (druženje, treniranje iskreno prijateljstvo sa srpskim KOMANDOSOM).

Vladimir Savic

11 ч. · 

Sreda 15 April 2009 godine, 10 sati ujutru.
Dolazim u trening centar WCRA Ljube Vračarevića. Iako su treninzi moje grupe koju je vodio Sale Cvejic, bili Utorak i Petak od 09 h ujutru, posto sam utorak zakasnio na trening Ljuba mi je rekao dodji sutra u Sredu da nadoknadiš. I stvarno sam nadokandio. Dolazim na vrata ispred kojih stoji Ljuba. Pa gde si ti čoveče 10:05 je?! Evo šefe sinoć zaginuh, imali smo posla. Da da samo vi policajci radite..požuri, presvuci se, udji u salu i počni da se zagrevaš. Ljuba nije voleo kašnjenje ni minut. Dok idem ka svlačionici u sali zapažam nekog momka. Malo nižeg od mene, priblizne kilaže, crni pojas plavi kimono, vec se zagreva. Pomislih jos jedan kao ja koji kasni. Ok, presvlačenje gotovo. Ulazim u salu. Naklon prilikom ulaska u salu, i naklon tom momku. Odpozdravlja me isto. Ćuti i zagrejava se. Ljuba je ušao u salu i rekao, Vas dvojca sat vremena trening, sve tehnike bez pauze. Ponovo naklon jedan prema drugome, pogled oci u oci. Momak malo tamnijeg tena od mene, bistrog i čistog pogleda u očima. Trening je počeo i narednih sat vremena čistio je samnom salu. Leteo sam na sve 4 strane sveta. Šta god sam pokušao, poleteo bi u vazduh, a onda još brže završio bih na tatamiju. U nekim tehnikama dok čisti salu samnom, prepoznajem tehnike iz dzudoa, greplinga, ju juitsua, rvanja, ali nemoćan sam. Ovaj bije i ubija. Sat vremena pakla. Nema tačke na mom telu, a da me ne boli. Jednom ili dva puta sam uspeo da ga bacim. Bol osećao nije, ali ja jesam i to dobro 😊. Momak je kao sajla zategnut. Pitam se u sebi dok letim ko je on?! Nisam ga pre vidjao. U treniran, spreman, borac pravi. Proradiše mi komplexi, ali mogu samo da rade ovaj bije i ne zna da stane. Ljuba je ušao u salu i rekao gotovo. Ustajem sa tatamija sav iskrivljen. Idem ka izlazu, Ljuba me gleda i smeje se. Šta je bilo čoveče? Ništa šefe malo sam leteo. Smeje se leteo si malo duže sat vremena. Da Vas upoznam ovo je kapetan 72 Specijalne Brigade Stojan Milovic, a ovo je vodnik policije Vladimir Savic. Rukujemo se i bratski grlimo dok se smejemo. Predstavlja se kao Tihi, odgovaram Speedy. Speedy? Da što? E od danas si za mene Munja, ja te tako zovem. Speedy nije srpska rec ni nadimak, ti si srbin i pripadnik srpske policije Munjo, upamti to. Ti nisi Yeankee, već srbin. Razumem gosin kapetane ...smeh 😂. Ubrzo je došla krsna slava porodice Vračarević Djurjdevdan. Sa Ljubom dočekujem tadašnjeg ruskog vojnog atašea Konanikina kao gosta na slavi. Konanikin kako došao tako i ispraćen. Ispred centra parkira se tamno plavi passat karavan, zatamljenih stakala. Izlazi Tihi.Na glavi naočari reyban, kosulja, pantalone i cipele od antilopa. Gde si Munjo? O kapetane jel treba raport?! Naravno, sta je na meniju?! E taj raport nek ti da Ljuba, nisam u logistici. Smeh. Ulazimo zajedno i sedamo za sto. Konobar pivo može? Ne hvala. Kokakola? Ne hvala. Sta želite? Vodu odgovara Tihi samo vodu. Rostilj i salata da, hleb Ne.
Konobar se potom obraca meni pivo? Može. Rostilj sala ? Može. Hleb ? Može. Munjo śta će ti ti otrovi? Ja ponekad popijem pivo i nazdravim ali retko. Pa i ja nazdravljam. E onda Munjo uredu, ali hleb izbaci. Smeh. Komando je govorio 4 strana jezika engleski, italijanski, nemacki i francuski. Vreme je prolazilo naše druženje iz sale postalo je i privatno. Došao je dan kada me je pozvao i rekao, Munjo kupio sam stan na tvom terenu na kredit. Sad za bezbednost mene i moje porodice ti odgovaras. Smeh. Dolazi odma adresa ta i ta, da proslavimo vise nisam podstanar. Taj dan upozajem jednu divnu porodicu. Radeći kao pozornik na tom delu terena, kad god je Tihi bio slobodan, ponesem trenerku i od 12 sati rada, 4 sata bar treniramo, ili u parku ili u dvoristu skole. Od vezbi snage izdrzljivosti do tehnika samoodbrane. Bilo je naporno ali vredelo je.
Jedne noći bio sam u nekoj akciji, tu u blizini gde je ziveo. Stojim u zasedi i cekam pozivni znak za hapsenje ispred neke zgrade. Mrkli mrak. Od jednom iza ledja, neko me je potapšao i tiho rekao Munjooo sta radiš?! Lagano se okrecem, u mraku prepoznajem oči. Smeje se. Pitam ga aman kako si mi prišao nista nisam cuo?! E brale pa ja sam ti diverzant izvidjac, padobranac, alpinista, podvodni diverzant ronilac. Munjo to je 82 pomorski centar i 72 specijalna brigada smeje se..Pa ti nisi normalan, u akciji sam a ti mi dolazis sa ledja. Munjo radi na osećaj i izoštri sluh. Osluškuj bolje, ne bulji samo u jednom pravcu. Oči i na ledjima moraš da imaš.
Umesto mene, mogao je biti taj koga čekaš, a onda bye bye Munjo. Ajde odo ja, a tebi srećno. Smejemo se. Akcija prošla posao smo odlicno odradili, a ja sam nesto novo naučio, da mi oči i na ledjima budu.
Druženje nam postaje sve intenzivnije najvise kroz sport. Jedan drugom, postali smo partneri u sali.
Jednog dana sedim u Paliluli. Zvoni mi telefon.
Munjo gde si? U bazi. Vidi idem na odmor pasoš mi istekao, možeš li videti, može li da se ubrza. Može dodji. Ulazi na vrata hola skida rejban naocare, osmeh od milion dolara, pilotska kozna jakna, farmerke majca i cipele.
Dolazim do sefa smene, koji sa jos par policajaca sedi u prstoriji iza cenra veze. Moj prijatelj sa aikidoa, kapetan 72 specijalne brigade, treba pasos po hitnom postupku. Vrata su ostala otvorena iza njih Tihi. Ma nemoj opet neki nindza Ljube Vracarevica. Cinican smeh. Druge PANDURČINE, da bi ispale pametne, i uvukle se slinavom sefu dobacuju: "ma opasni neki specijalci Ljube Vracarevica. Jos jedna budala ko ovaj nas Nindza Savic hahahaha. Jel to Ljuba pravi svoju vojsku? Hahah.Mnogo ste zajebani". Pritisak mi raste na 300. Gledam ih dok se cereče i prstima jedu rostilj meso sa kilo luka, dok kidaju hleb rukama. U zelcu mi muka pojeo bih za doručak. Okrecem se izlazim besno, oni dobaciju uz ciničan smeh: " svi vi Ljubini ste za psihijatra. Ludaci umisljene nindze. Budale". Okrecem se vidim Tihog smeje se. Munjo opusteno nisu vredni komentara ni paznje. Odlazim besan kod nacelnika potpukovnika Gorana Mijailovica. Ulazim bez kucanja. Slusaj Gorane ovi majmuni dole izblamirali su ne samo mene, vec sve nas. Pozivam Tihog unutra. Predstavljam ga. Goran crveni izvinjava se kolegi. Zavrsavamo sve. Sedimo u restoranu Palilule pijemo sok. Tihi me gleda. Munjo kontroliši sebe. Nisu vredni. Munjo ti si komados. Ma daj Tihi kakav sam ja komados, pusti me molim te. Jesi Munjo, jesi. Nisu komandosi samo desanti, prepreke, prezivljavanje, aplinizam, izvidjanje, konopac trcanje sklekovi itd. To je fizicka priprema. I ko kog je mentalno jak, moze to da savlada uz treninge. Pravi komandos mora bili intelektualno iznad sredine u kojoj se nalazi. Nepada u vatru, ako nemora. Ne prihavata borbu ako ne mora.Nisu na tvom nivou. Munjo osmeh na lice. Srčan si, brz, castan, posten zato si mi drug. Preneo sam ti neka svoja znanja ponašaj se u skladu sa tim. Predvidjaj situacije. U kojoj god zivotnoj situaciji da se nadjes, vladaj ti njome koliko god da je teska, bolna i opasna. Ne dozvoli Munjo da ona vlada tobom. Samo hlade glave, svaki rat se dobija. Vruće glave se gine u svakom pogledu. Munjo moj drug moj brat si ti, tako da si ti pravi KOMANDOS, za ovaj sljam i bruku za uniformu.
I opet njegoh osmeh od milion evra. Iako sam bio besan, vratio mi je osmeh na lice. Dani, meseci godine su prolazili, mi smo se druzili, trenirali, a ja sam i dalje ucio od njega.
Nekoliko dana pre nego sto cu dati otkaz u MUP-u Srbije, pozvao sam Tihog. Munjo sa srecom u novu bitku, i sta god da te snadje samo hladne glave i pobedjujes, seti se sta sam te ucio.
Malta 2017 jul mesec. Zovem Tihog. Saljem mu slike. Munjo bože zdravlje kad uzmem odmor, dolazim da te naucim da ronis i na dah i sa bocom. Munjo pratim te na fb. Ne lajkujem ne komentarisem, ali te pratim. Svaka cast na borbi i kako si uspeo. Sva iskusenja i prepreke si preskocio na Malti i uspeo. Rekoh ja da si ti pravi moj KOMANDOS. Smeh. Uspeo sam jer imam Tihi tebe za druga, brata prijatelja. Munjo ako ja ikada postanem GENERAL ti ces biti moj KAPETAN, i da ispravimo nepravdu koja ti je ucinjena, jer Munjo ti to zasluzujes. Samo da je zdravlja i sreće. Odmor nije uzeo. Na Maltu dosao nije. General postao nije. Nepravdu ispravili nismo. Došao sam sa Malte pozvao ga broj nije bio dostupan. Pomislio sam da je na zadatku. A onda proslog cetvrtka od koleginice saznam da je tesko bolestan. Da se bori za zivot. Nisam znao da je bolestan, jer mi o tome nije pricao. A znam i zasto. Psiholoski nije dobro. Na ostrvu sam sam. Moram biti hladne i trezvene glave, moj komando me nije teo opeterecivati time, jer zna kako bi reagovao. Gotovo iznenada, covek koji je ceo zivot bio sportista se razboleo tesko. Petak dajem krv za njega. Nedelja ujutro budim se moj 37 rodjendan. Čitam poruke cestitke i zelje, a onda sms NAŠ DRUG, BRAT, PRIJATELJ, NAŠ KOMADOS major VOA (Vojno Obaveštajne Agencije) Stojan Milovic Tihi, jutros u 04,22h je premino u 42 godini života.
Svet mi se srusio.
Od juče moj rodjendan ima jos jednu vaznost. Dokle god sam živ na svoj rodjendan paliću sveće za mog KOMANDOSA, DRUGA, BRATA iskrenog i dobrog prijatelja majora srpske Vojske Stojana Milovica Tihog.

VEČNA TI SLAVA BRATE. POZDRAVI MI LJUBU, i vidimo se u tom nadam se boljem svetu, od  ovozemljaskog.
KOMANDO VOLJNO 😢😢😢😢😭😭😭😭

Vladimir Savic

Stariji Vodnik

srpske policije.

                                                                                                          

 

                                                                                                                

RADE PANIĆ SRPSKI FENOMEN I HE MAN

U svom životu uvek sam se trudio, i trudim se da se družim i da budem okružen sa što boljim ljudima. 
Kada kažem ljudima, ne mislim samo na ljudska bića, već na one osobine koje nas čine ljudima. One osobine koje su gotovo zaboravljene, zanemarene i koje se u današnjem vremenu sve manje cene i postuju, kod ljudi i izmedju ljudi.
 Mnogo sam ljudi sreo tokom svog života, svoje sportske karijere. Upoznao sam na desetine kvalitetnih ljudi i sportista, ali jedan se od njih izdvaja se po mnogo čemu. Rođen je za sport. Svoj život posvetio je sportu, kako individualnom tako i kolektivnom. Tokom svoje bogate sportske karijere bavio se preko 20 sportova. U većini njih se takmičio, i postigao zavidne rezultate, o čemu govore brojne medalje i pehari sa domaćih, evropskih i svetskih takmičenja.
 Rade Panić je kapetan srpske policije i multiprak sporta, sa zvanjem  profesora za fizičku kulturu i sporta. Diplomirao na DIF-u kao jedan od boljih studenata. Upoznali smo se kroz službu, sasvim slučajno na ulici, obojca smo tada bili u uniformi. Fenomen kakav je Panić uvek me je fascinirao kao čovek, ličnost i kao pojava. Doživeo sam ga kao kompletnu i ostvarenu ličnost, na svim životnim i sportskim  planovima.
I pored toga što sam sa Panićem snimio emisiju Diskretni Heroji 007, delimično ga  upoznao, želeo sam da vidim kako izgleda jedan proveden dan sa njim, jer reči i snimci kao i brojne njegove fotografije su jedno, a dela su drugo. Odlučio sam da odem u Jagodinu i posetim svog prijatelja, i lično se uverim u njegovu superiornost, znanje i zvanje.
Jagodina 14.03.2017 godine, 08:30 ulazim u Jagodinu. 
Stojim na NIS pumpi, i čekam da se pojavi. Nakon par minuta pored mog auta zaustavlja se plava opel astra, iz koje izlazi Rade. Nonšalantno i gospodski izlazi iz auta. Pozdravljamo se i dogovaramo da vozim za njim.
Vozeći lagano za njim, gledam dok prolazimo ulicama, koliko ljudi sa poštovanjem mu maše sa osmesima na licu. Rade ih ljubazno odpozdravlja. Stigli smo na odredište ispred teretane Colosseum. Odlučujemo da odemo prvo na jutarnju kafu u centar grada. Šetamo lagano i razgovaramo. Svaka reč mu je odmerena, svaki pokret unapred isplaniran. Ulazimo u kafić. Već sa vrata ljudi za stolovima ustaju da pozdrave Radeta. Naravno osmesi su im neizbežni. Sedamo za sto u ćošku. Razgovor ide svojim tokom, od opštih pitanja i odgovora iz života, do onih naših sportskih. Kroz izlog kafića vidim ljudi koji prolaze ulicom, opet mašu Radetu. Novi gosti ulaze i prvo pre sedanja prilaze Radetu. Ne mrzi ga da ustane i sa svakim se uz osmeh pozdravi. Kafa je gotova, a mi krećemo u teretanu. Postupak u teretani sa ljudima mu je isti kao i u kafiću, srdačan, nasmejan, kulturan, ljubazan i fin. Maniri pravog dzentlemena i gospodina. Trenirati sa Radetom uopšte nije naivno. Rade je u stopostotnom treningu, ali ga pratim. Način treniranja sa njim, totalno je drugačiji od svih drugih sa kojima sam do sada trenirao. Naporno jeste, ali je i jako zanimljivo. Ta energija njegova, harizma i znanje koje prenosi, potvrdjuju one čuvene rečenice: "NIJE ZNANJE ZNATI, NEGO JE ZNATI ZNANJE PRENETI". Da ne znam da je ispred mene čovek od 54 godine života, rekao bi da je moj vršnjak tu oko 37-38 godina života. 
90 minuta treninga prošlo je jako brzo, a ja sam mislio da smo još na početku. Izlazak iz teretane isti mu je kao i kod ulaska. 
I ako u svom gradu proglašen za sportistu godine SPORTMAN 2009, i pored svih medalja i pehara koje ima u svom posedu, na ulici, javnom mestu odaje utisak sasvim običnog čoveka. Neko bi leteo, bio pun sebe, možda i arogantan, možda držak, prepotentan, možda sa izraženim komplexima ja pa ja, ali Rade NE. I ako ima neki komplex on to u sredini gde živi, radi i trenira, neispoljava javno, niti to bilo kome pokazuje. Naravno kompletne osobe svoja nezadovoljstva i komplexe ne pokazuju pred drugima. Oni ih drze u sebi i rade na njima da ih otklone, ali da njima ne privlače pažnju drugih ljudi.
Šetamo po Jagodini. Rade na sve načine se trudi da me što bolje ugosti i pokaže mi sve lepote svoga grada, dok to sve pratim Akva park, park, Potok, fudbalski klub Jagodina, centar grada i druge stvari i objekte, ja opet obraćam pažnju na ljude koje srećemo. Fasciniran sam da ni jednu osobu u Jagodini nisam sreo zamišljenu. Gotovo svi imaju osmeh na lice. Nema žurbe. Saobraćaj gust, ali bez nervoze u vožnji. Dolazimo do sportske hale JASSA. Želi da mi pokaže halu. Ulazimo unutra, i u hali zatičemo učenike srednje škole Treće i četvrte godine, pripremaju se za važan turnir u malom fudbalu.  Rade mi objašnjava hala može da primi oko 3000 do 4000 gledalaca. Da se u njoj održavaju velika sportska takmičenja kako u kolektivnim tako i individualnim sportovima. Grad Jagodina mnogo ulaze u razvivanje i bavljenje sportom. A onda za mene blagi šok. Nažalost to što je sad za mene šok, nekada dok su se poštovale osnovne ljudske i moralne norme, kućno vaspitanje, bilo je normalno. Ti isti adolescenti iz srednje škole, ti tinejdzeri  Treće i Četvrte godine, koji su u većini slučajeva puni sebe, prepotentni, bez osnovne elementarne kulture ponašanja u danasnje vreme, ti isti neki novi klinci, bukvalno trče i nadmeću se ko će Prvi pozdraviti profesora Panića, pozdraviti ga uz osmeh i pitati kako ste. Ovo odavno nisam ni video,a ni čuo. Šok. Rade ko Rade. Imam utisak dok im dogovara na pitanja uz osmeh da ih sve gleda onako očinski.
 Vidm da mu je srce puno kad vidi toliku decu u sali kako treniraju. Nije mu teško da sa svakim od njih porazgovara, posavetuje, edukuje, odgovori na sva njihova pitanja. A i kako bi mu bilo teško, kada je po struci  i pedagog, i profesor i policajac tj oficir policije. Krenuli smo iz hale ka njegovom stanu na kafu. Ulazeći  u stan šampiona Panića, gotovo ne moguće je, a nezapaziti zidove, ormane i police pune medalja, pehara, zahvalnica, diploma, fotografija, setifikata, što bi ja rekao "MUZEJ SPORTSKOG MULTIPRAKA RADETA PANIĆA".
Razledam te mnogobrojne pehare, medalje, i razmišljam koliko je truda, znoja, vremena, odricanja od svega i svačega, Panić uložio i dao za njih tokom svojih 54 godine života?! Odgovore mi daju te iste medalje i pehari MNOGO je uložio, a jako malo mu se vratilo. Gledajući te sve trofeje uopšte mu  nisam zavideo. Zavide samo neznalice. Oni koji nešto znaju, oni iskazuju poštovanje prema tome svemu, kao i prema  čoveku koji stoji ispred Vas.  
Za nekog to gotovo možda nema nikakvu vrednost, ali za Panića to je njegov ceo život, u koji je uložio i dao 100% celog sebe. Ako pitate Panića da li je on bodibilder, on će Vam odgovoriti da NIJE BODIBILDER. 
On je ftines, koji živi kao bodibilder. 
Opet skromno i iskreno od njega, i pored svega što sam video šta je sve uradio i postigao u životu, on odaje utisak običnog čoveka, prijatelja i druga, a ne prepotentno, umišljeno iskomplexiranog čoveka kojeg ljudi izbegavaju.
Kraj našeg druženja već je  na pomolu. Dok me prati kao pravi domaćin do izlaznih vrata, u toku pozdravljanja dao sam mu dva prijateljska saveta: "prvi da počne da piše svoju autobiografsku knjigu ŽIVOTNI PUT RADETA PANIĆA, a drugi, da kao čovek koji je ostvaren u preko 20 sportova, sada i u narednom periodu ostvari, dokaže i pokaže kao TRENER.
Da li će Panić poslušati moje savete videćemo u vremenu ispred nas, a kako je ostao zamišljen sa osmehom na licu svojih vrata, dok sam silazio niz stepenice napuštajući zgradu , a posle i Jagodinu, gotovo sam uveren da će me poslušati. 
U ostalom vreme će to pokazati.
Vraćajući se iz Jagodine, i vozeći se autoputem u smeru ka Beogradu, nisam mogao uopšte da skrenem svoje misli  o sportskom feneomenu i ljudskoj veličini, vrednom svakog poštovanja znavom RADE PANIĆ.

Do sledećeg susreta sa fenomenom Rade Panić

S poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Savić
diplomirani sportski trener borilačkih sportova i veština.

                                                                                            

 

MITO I KORUPCIJA U SRBA I U SVETU.

Godinama slušamo jednu te istu priču i obećanja, kako će neko iskoreniti mito i korupciju u zemlji Srbiji, I naravno uvek to ostane samo mrtvo slovo na papiru. 
Ta priča gotovo je postala standardna, za sve političke partije u Srbiji, a kad se dodje na tron, samo se pokupe mrvice u vidu sitnih "riba" privedenih za primanje i davanje mita, kao i blaže zatvorske sankcije za učinioce. 
A zašto ??? 
Zato što je je mito i korupcija u ljudskoj krvi. 
Logično dok je veka i sveta i ljudske civilizacije, mito i korupcije je bilo i biće. 
U našem mentalitetu odavno je praksa, da se čovek za neki završen posao ili uslugu časti, naravno novcem. Kada imate neke nakaradne zakone koji jednima omogućavaju gotovo sve, dok drugima ne dozvoljava ni mrvicu od onoga što bi im trebalo pripasti, u takvim slučajevima se po prirodi pribegava mitu i korupciji. Naravno mito i korupciju, najviše koriste bogati, da bi svoj kapital uvećali, a običan svet da kažem srednji neki stalež, mito i korupciju koristi da bi ostvario ono što legalnim putem tj zakonom ne može da ostvari, jer su oni veliki uticali da se neki nakaradni zakon donese baš takav kakav je, da bi zaštitili svoje veliko, čime sprečavaju da oni mali dobiju i mrvicu zasluženog. Kao što rekoh kroz našu istoriju, mito i korupcije bilo i u kraljevini Srba, Hrvata, Slovenaca, pa posle u kraljevini Jugoslaviji, pa nakon drugog svetskog rata u SFRJ, što je najbolje prikazano u humorističkim filmovima Tesna Koža 1,2,3,4. Tokom 90-tih i ratnih dejstava na prostorima bivše SFRJ, mito i korupcija postaju javni i transparetni, gotovo naša svakodnevna pojava, u svakoj društvenoj pori i sveri naših života. Kada je čika MITA javno zauzeo svoj presto, njegovom pojavom pojavili su se i PREVARANTI, koji uzimajući novac za neku uslugu ili posao, obično ne završe dogovoreno, gotovo da ispare sa ove planete, pa kad se pronadju kao nagradu od davača mita, po uličnom žargonu "OVCE", metak dobijaju kao drugi deo KAPARE, za ne učinjeno a obećano i garantovano.
Radeći i živeći na Malti zemlji koja je punopravni član Evropske Unije, koja je bila i predsednik OEBSA, i drugih medjunarodnih i svetskih organizacija, imao sam prilike da vidim kako kod njih funkcioniše sistem mita i korupcije. 
Mala ostrvska državica na sredini mediterana. 
Malta ništa ne proizovodi, živi od uvoza, po sistemu kupi-preprodaj. 
Naravno druga grana je turizam i ugostiteljstvo.
Da bi preživeli i opstali dovijali, su se na razne načine. 
Postali su zemlja FREE ZONE, zemlja slobodne trgovine. 
Mnogi svetski moćnici i biznismeni višeg sloja biznis klase, u toj maloj zemlji su poreski obveznici. 
Dobar deo njih, ako ne i većina svetskog jet seta, visoke biznis klase itd, novac koji je stečen na razne načine, pere i ulaže najviše u gradjevinske poslove. Gotovo da nema ćoška na Malti, a da se ne vide veliki kranovi, velike mašine i radnici iz celog sveta. Preko gradjevinskih radova ulaže se u turizam i ugostiteljstvo. Grade se šoping molovi, restorani, hoteli, akva parkovi i drugo.
Za njihovog premijera Dzosefa Muskata, vezuju se brojne afere, mito, korupcija, trgovina uticajem, zloupotreba službenim položajem, pa sve do umešanosti u pogibiju novinarke, koja je istraživala njegove mahinacije, i poveznosti sa visokom biznis klasom. Maltežani manje više sve to znaju i to je gotovo javna tajna, koju možete čuti na svakom ćošku Malte, ali njima to nesmeta. 
Neko će pitati kada znaju zašto se ne bune?! Odgovor je jednostavan. 
Država Malta brine o svojim gradjanima. I taj Muskat, i ta visoka biznis klasa, brinu o svima. Što bi se laički reklo, oni uzmu veći deo kolača, ali daju i manji deo kolača ,dovoljan za prosečnog čoveka tj gradjanina. Na Malti nema gladnih, siromašnih i nezadovoljnih, obespravljenih itd. 
Na Malti nema štrajkova. Na Malti nema nezadovoljnih socijalnim primanjima i davanjima. Maltežani su zaštićeni. A kako? Lepo uvozom jeftine radne snage, dolaskom perača novca krupnog kapitala. Jeftina radna snaga radi i za Muskata, i za visoku biznis klasu, i za gradjane države Malta. Od poreza na plate jeftine radne snage, kao i na razlici u plaćanju jefitine radne snage sve se finansira. Prosečan maltez u svakom momentu minimum od 2 do 3 000 eura ima u svom novčaniku.
Razlika izmedju jedne države veličine beogradske opštine Rakovica i Srbije je ogromna. Prvo u Srbiji em ti uzmu novac, em ne završe posao, em te još uhapse za davanje mita. Na Malti novac Vam neće uzeti, ako ne mogu da Vam završe ono što vi od njih tražite, ukoliko uzmu to i završe, ako pak i ne završe novac Vam VRATE. Od pranja svetskog novca, država svojim gradjanima gotovo sve daje, tako da problem sa socijalnim slučajevima gotovo da nema. Ko hoće i želi da radi, posla ima. 
Ko ne želi da radi, a državljanin je države Malte, prima socijalnu pomoć, koja je na nivou prosečne plate.
Prosečna plata na Malti je od 860 do 1300 eura. Matematička država, u kojoj je sve izračunato, voda, struja, stan, internet, bus plus i porezi na plate, imovinu,socijalno i dr, i da Vam ostane dovoljno da živite, a ne da preživite do sledeće plate. U Srbiji plata nedovoljna za plaćanje osnovnih troškova, a o preživljavanju do sledeće plate, da i ne govorim, svi znamo kako se preživljava. 
EU naravno da sve to zna, ali naravno da to i ne vidi, jer je Malta i za jedne i za druge STABILNA i UREDJENA DRŽAVA, u kojoj se investira bez problema i rizika i po jedne i po druge i po treće tj EU. Antikorupcijske zakone država Malta, koristi i primenjuje, isključivo prema sitnim igračima, ili onima koji pomisle da su veći od samog pape na malteškoj zemlji, pa takve jako brzo i espresno pošalju na duži odmor, u dužem vremenskom intervalu,-par decenija-pali na POREZU.
MITO I KORUPCIJU niko nikada nije iskorenio, niti će iskoreniti, i svako ko to kaže da može da iskoreni taj Vas otvoreno LAŽE. Država Srbija bi mogla nešto da nauči od te male ostrvske državice, kako da se na pravilan način, na obostrani interes, prvo gradjana, drugo države, i treće EU izbori, i da mito i korupciju stavi pod svoju kontrolu, a prvo u interesu svojih gradjana. 
Zašto i mi nebi živeli kao Maltezi?!? 
Uzmite svoj deo kolača, ali dajte i narodu da živi, a ne da preživljava. Zašto Srbija nebi bila matematička država, koja bi davala platu, sa kojom bi se pokrivali svi prateći državni troškovi, i od koje bi moglo da se živi do naredne plate, a ne da se preživljava i narod dovija kako zna i ume?!?!
KO ISKORENI MITO I KORUPCIJU U SRBIJI, JA MU SKIDAM KAPU. 
Mito i korupciju nisu iskorenile ni mnogo bolje i bogatije razvijene zemlje sveta, ali su zato na druge načine zaštitile svoje gradjane i njihove interese. A šta je uradila SRBIJA po tom pitanju ???
MISLITE O TOME.
S postovanjem 
Vladimir Speedy Savic 
Poslednji Urbani Samuraj
dipl. trener borilačkih sportova i veština.

VREME KAD OPOZICIJA NAPADNE OPOZICIJU. VREME TROJANSKIH KONJA.

Došlo neko ludo vreme, kada opozicija napada opoziciju.
Da je došlo neko ludo vreme, mogli ste svi da vidite, u toku izborne kampanje za beogradske izbore na kojima je da naglasim, SRBIJA glasala za gradonačalnika Beograda, umesto beogradjana. Pored ne fer zastupnjenosti pozicije i opozicije na medijima sa nacionalnom frekvencijom, redovnim spinovanjem, do iznošenja mora neistina o liderima opozicije, imali smo slučaj da i ono malo vremena, što su predstavnici opozicije imali na madijima sa nacionalnom frekvencijom, da u toku iznošenja svojih programa pojedini tzv " opozicionarI" javno i bez blama umesto da govore o lošem radu gradske vlasti, napadali druge lidere i predstavnike opozicije. Navešću samo nekoliko primera.
Ludi Radule, u toku emisije posvećene beogradskim izborima, javno, uživo napada i optužuje Šapić Aleksandra drugog opozicionog lidera sa liste Šapić Aleksandar Gradonačalnik, nazivajući ga trojanskim konjem vlasti. Ludi Radule tu se nije zaustavio, već nastavio u svom maniru, u kome je pokazao i nedovoljno elementarno poznavanje kako funkcioniše opštinska vlast. Optužio je Šapića da je zaposlio u veću GO Novi Beograd sina predsednika SRS-a. Naravno da to nije tačno. Ko imalo zna kako funkcioniše skupština opštine, zna kako se bira predsednik opštine i članovi veća, da se oni ne zapošljavaju već imenuju. Ko je slušao Šapićev odgovor Ludom Radulu mogao je da nauči i čuje logično i zakonsko objašnjenje : Prvo se formira skupstina koju cine odbornici .Na skupstini se glasa za predsednika opstine iz stranke koja ima vecinu , a posto retko ko ima apsolutnu vecinu, uvek tog predsednika podrzi jos jedna ili vise stranaka .To je automatski vrsta koalicije .U veće opštine ulaze proporcionalno broju odbornika . Na primer, ko je dobio najvise ima 3 clana veća, ko je drugi ima dva člana veća, a ko je treci ima 1 člana veća ( uvek je to dogovor koji pocinje izborom predsednika i zavisi od slucaja do slucaja ). Koga ce stranka imenovati za clana veća, ne moze uticati neko iz druge stranke koja je u toj opstini na vlasti niti predsednik opstine. Slogan kampanje Ludog Radula takodje je bio dvosmislen i uperen protiv opozicije " DA OVI ODU, A DA SE ONI NE VRATE".
Samo je Ludi Radule SAVRŠEN.
Ludi Radule, gotovo sve svoje resurse upotrebio za obračun sa opozicijom. Sredstva nije birao.
Drugi primer gde opozicija napada opoziciju je i gostovanje "čuvenog velikog lidera, opozicionara, vizionara i lidera" Čedomira Jovanovića u emisiji Upitnik na RTS-u. U toku debate predstavnika lista za beogradske izbore, ničim izazvan, Čedomir Jovanović optužio druga dva prisutna opoziciona lidera Dragana Šutanovca i Dragana Đilasa, kao i Borisa Tadića koji nije bio u emisiji, citiram: " zbog tebe Sutanovac, zbog tebe Djilase, zbog Tadića, ja sam ostao na ulici, i sa policijskim obezbedjenjem sa kojim mi deca rastu". Moram da naglasim da mi je Čede baš žao, ali onako od srca. Vidi se da jako, jako loše živi, loše se oblači, provodi, putuje, a i imovinska karta mu baš govori da je neko ko je OSTAO NA ULICI.
Gledaoci koji su pratili gostovanje Ludog Radula, i Čede Jovanovića, jedino šta su mogli jeste da i ako su bili za njih do tog momenta, na dan izbora svoj glas ili daju nekoj treće rangiranoj opozicionoj listi, ili glas da daju vladajućima, ili pak da dobar deo njih ipak ostane kod svojih kuća i svoj glas NEDA NIKOME, što se na kraju tako i pokazalo. 800.000 beogradjana usled delovanja trojanskih konja ludog Radula i "ostavljenog samog čoveka na ulici" Čede Jovanovica, nisu izašli na birališta, te nam je rezulatat ovakvih izbora, takav kakav nam je.
Oči prave opozicije u narednih četri godine, biće uperene na samo dve liste u gradskoj skupštini Djilasa i Šapića ( ako su pametni napraviće koaliciju). Gotovo ne moguće je da stranka poput Demokratske Stranke koja postoji 28 godina, nije osvojila ni jedno odborničko mesto u skupštini grada Beograda.
Veštačkim putem poslati smo ispod cenzusa.
Šta se zapravo dogodilo, nije teško da sami zaključite.
Ujedinjenje prave i istinske opozicije bez trojanskih konja u vidu navodnih i lažnih opozicionara, jedini put do Oslobodjenja Beograda, a zatim i cele Srbije. Samo ujedinjena i dobro organizovana opozicija može na izborima pobediti poziciju i doneti promene.

S poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Valdimir Speedy Savic
dipl. trener borilačkih sportova i veština.

JOŠ JEDNA KVALITNA ZNAČKA JE VRAĆENA...

Krećem da pišem, a ni sam ne znam odakle da počnem.
Juče još jedan od nas spustio je ručnu kočnicu, dodao gas i kreno da se pomeri sa mesta, gde je vreme odavno za njega, kao i za sve nas pre njega stalo.

Nakon 15 godina profesionalnog rada odlučio je da ode, napusti sve i kaže DOSTA JE BILO . Još jedan od nas, koji će spakovati ceo svoj život u polovni kofer, i koji će potražiti sreću i bolji život na Severu Evrope. Svoj radni vek od decenije ipo, počeo i završio na Severu Srbije.
Sad već za "NEKE" bivši samo broj sa značke 128676, a za nas drug, prijatelj, brat i kolega po zastavi, grbu i oružiju, počeo je da radi 20 Maja 2003 godine, kao uniformisani policajac i sektorski radnik. Rasvetlio preko 80 Krivičnih Dela i podneo toliko krivičnih prijava. Završio je Višu Školu i diplomirao 2006 godine. 2010 godine diplomirao je i završio fakultet za sport u Novom Sadu.
11.11.2009 godine počeo da radi kao inspektor u " Odseku pograniče policije za strance, suzbijanje ilegalnih migracija i trgovine ljudima" i tu je radio sve do 19.01.2018 godine. Obećavali su mu rešenje za radno mesto na kojem je radio, ali od obećanja nikada ništa nije bilo. Radio je sa srednjom školom do današnjeg dana. Pošto se na rasporedu rada vodio da radi svaki dan od 07,00 do 15,00 časova nije mu se plaćao ni smenski a ni noćni rad, a radio je i u smenama danju i noću tako mu je plata bila manja 3-4 hiljade od pozornika, radio kao inspektor a vodio se kao policajac do 19.01.2018.
Sada kao i mi pre njega, kao i oni koji su pre nas otišli, odlazi tamo daleko u njemu, ma koliko putovao i poznavao neki drugi svet, za njega će ovo biti NEPOZNAT SVET, ostavljajući za sobom suprugu i decu, a sve u nadi za BOLJIM ŽIVOTOM. za sebe i i svoju porodicu.
Druže moj, čekate težak, trnovit, dug put, pun neizvesnosti i novih izazova i iskušenja, koji smo svi mi pre tebe prošli.
Nazad NEMA, postoji samo NAPRED. Pred prvim preprekama koje će ti se pojaviti na ovom za tebe novom putu nemoj klonuti, nastavi da koračaš i veruj u sebe, svoje znanje i svoje zvanje. Put do uspeha i boljeg života je dug i trnovit.
Nemoj nikada da se kaješ, niti da te bude sramota toga što si do juče bio. Budi ono što si uvek bio, i nemoj nikada biti ono što nikada zapravo nisi bio, niti ćeš ikada biti pa čak i da poželiš da budeš ti to nećeš biti. Ono što te razlikuje od drugih, koje ćeš sretati, upoznavati i raditi, na novom poslu i novom životu, jeste to i ako si sa pravne strane sada civil, ti to zapravo nikada NEĆEŠ BITI. Obraćaćeš i dalje pažnju na sve ono što ti civili neće videti, zapaziti i čuti. Čućeš, zapažaćeš i vidjati sve ono što neko ko nije deo nas, nebi ni primetio, ni video, ni čuo, niti obratio pažnju.
Danju dok budeš šetao tom evropskom prestonicom gde odlaziš, šetajući medju drugim ljudima, turistima itd, dok svi oni budu gledali u arhitekturu, kulturu, istoriju, ti ćeš pored svega toga, obraćati i dalje pažnju, na ponašanje ljudi oko tebe, pokrete, gestikulacije, na potencionalnu opasnost. Za prvo vreme možda ih ne budeš razumeo, ali po njihovom načinu govora i ponašanja, čitaćeš njihove namere, mišljenja i stavove.
Noću kada legneš i pokušaš da zaspiš, vraćaće ti se sećanja iz onih dana, kada si sve davao od sebe, zarad onog zbog čega sada odlaziš.
Dešavaće ti se da kada zaspiš ili kada se duboko zamisliš, i dalje čuješ u daljini motorolu, zvuk sirena, žurbu i povike nekog od nas. Dešavaće ti se da prilikom odlaska na posao u novm svetu, zamišljen, mahinalno vidiš plavu uniformu.
U sekundama ti se javi bes i prezir, a zatim jako brzo pomisliš mozda je neko od nas, pa mali osmeh, a onda tek kad izbistriš pogled i dobro pogledaš videćeš istu boju, ali drugi grb i zastavu.
Nemoj to da te buni, niti da se takvih stvari plašiš.Preispitivaćeš svoje odluke da li si trebao da odeš ili ne?! Da li si trebao ovo ili ono?! Da li je moglo ovako ili onako, ali na kraju kad završiš sa tim i sa premotavanjem filma u svojoj glavi, odgovor će ti se sam od sebe dati, baš isti onaj koji ti se sam pojavio kad si odlučio da ODEŠ. To ti je naša PROFESIONALNA DEFORMACIJA, pomešana sa emocijama besom, razočarenjem, tugom i ljubavi, prema onome što smo do juče radili, što smo bili, zašta smo živeli i postojali. To ti je naš život, i sa time ćeš morati da se saživiš i sa time da živiš. Ne pišem ti ovo da bi te demoralisao, niti da bi te sputavao sa tvog puta, koji je sada put poput svih nas koji smo ga prošli, samo te spremam za ono šta te sve čeka.
Takodje ovo pišem i za one koji će možda uskoro krenuti našim, tvojim tj svojim putem, u cilju pronalaska BOLJEG ŽIVOTA, poštovanja profesionalaca i svakog od nas ponaosob.
Svi mi pre tebe smo to prošli i sa time živimo.
Neko od nas će ti sve ovo potvrditi, a neko možda i neće, jer im je lakše da lažu sami sebe kako više ne čuju sirene, ne čuju motorole, kako ih u snu tamo daleko od kuće i porodice, iz sna netrgne i neprobudi neko sećanje iz događaja ili situacije u kojoj smo bili. Većini nas i dalje na ulici kada čujemo njihove sirene proradi adrenalin, ali brzo se oladimo kada vidimo njihove, a ne naše oznake, grbove i zastavu koju nose na sebi.
I na kraju da završim gore ti ne može biti, nego što ti je bilo do dana kada si odlučio da odeš. Zlatno, bajno i sjajno takodje nije tamo daleko gde odlaziš, ali bar nema KOMPLETNIH IDIOTA u tvom video krugu.
Profesionalizam, znanje, zvanje i rad, napolju se i CENI i POŠTUJE i PLAĆA..
Mi smo bili ono što KOMPLETNI IDIOTI NIKAD BITI NEĆE.
Veliki Pozdrav bivšoj znački 128676
od bivše značke 106239