ДАН Д, КАДА ЈЕ БЕОГРАД ЛИЧИО НА БЕЈРУТ

Октобар месец 2010-те остаће ми у јако ружном сећању због

ДАН Д, КАДА ЈЕ БЕОГРАД ЛИЧИО НА БЕЈРУТ .

10.10.2010 године, време 04,50 часова.
место амфитеатар -сала за састанке ПС Палилуле.
Док седим у оној тврдој столици, и док ми жуљање на њој разбија сан, који ми опет надолази на очи, а који сам разбио у 03,30 часова да би дошао на ову столицу која жуља. И док се тако намештам до мене седи Жика звани еротика, стара школа оне милиције који је толико опуштен, да увелико хрче на оној столици која мене жуља. Органски не подносим хркање, и због тога лактом ударим Живорада да се пробуди. Жика скочи и каже: Јел почело ?! Ја: није Жико, него хрчеш, а то ме нервира. Мали Ђоша који је седео до Жике са друге стране, добаци Жико боли тебе уво ми у борбу ти у сан . Крену смех свих нас.
Таман што је Жика опет заузео борбени положај, у салу улазе чварци ( старешине са по неколико звездица и равних црта).
Устајемо, док они пролазе ( у знак поштовања). Остатак екипе долази још себи 05,00 часова је, а нама креће секс он д стрит .
Креће говор шта данас радимо ( а сви знамо шта радимо, и што је најгоре сви знамо шта ће бити), на питање има ли питања, одговор је  нам је ћутање. Деле нас по водовима и одељењима.
Наравно Ја улазим у вод за интервенције ( међу нама познат као борбени , због оклопа, штитова који носимо као припадници ИЈП-а, интервентне јединице полиције). Данас треба да радимо оно што иначе ради ПОЛИЦИЈСКА БРИГАДА, која је уско специјализована за обезбеђење јавних скупова, манифестација, спортских такмичења високих ризика итд. А данас  је то обезбеђење ПАРАДЕ ПОНОСА. Улазимо у аутобусе, и наравно опет Жика до мене  ( хаха). Како смо сели Жика почиње да хрче, будим га, а матори искусан  лисац каже: "Буди миран, одмори омладинац, трчаћеш данас и пишати низ ноге, боље одмори и буди спреман за секс". Наравно да нисам могао да спавам, као ни већина нас у аутобусу, док идемо до локације у аутобусу МУК, као никада до тад. Обично се шалимо на нечији рачун, али јутрос је МУК. Стигли смо на локацију Главна пошта угао Таковске и Булевара.К Александра. Излазимо, погледам на сат 06,00 часова. Сунце се пробија, али уједно јако хладно јутро. Док се протежемо Жика погледа у небо, протља руке и каже: "биће данас топао дан".  Ја му кажем: Живораде ниси нормалан, види колико је хладно".  Жика:"Рекао сам ти скини додатни дукс, биће топло кад навучеш оклоп скуваћеш се". 
Иако ми је било хладно, послушао сам га.
Креће постројавање. Долазе много већи чинови тј старешине од оних који су нас ту довели. Креће говор старешине: "знате зашто смо данас овде, ово мора да се уради професионално, не наседајте на провокације, имамо неке најаве да може доћи до сукоба, ништа не радите без наређења. Чувајте се међусобно и даће бог да све ово што пре прође. Има ли питања?!? Нема. Уреду наставите са одмарањем до даљњег. Вољно. Остатак екипе отрча у аутобус да одмори, разумем их момци далеко живе. Мали Ђоша и Ја остали смо испред возила добровољно као пожарни. Палимо цигарете. Погледам на сат 07,15 часова, сунце је изнад цркве светог Марка. Ђоша и Ја  почињемо да певамо истоимену песму : " Свануло је јутро изнад  светог Марка". Прошло је неко време. Погледам на сат 09,15 часова. Одељење коме Ја припадам, нас пар добија задатак да обиђемо ташмајдански парк. Крећемо. У парку наравно стоје коцке камења, летве, шипке, гвожђе ( у то време било је реновирање ташмајданског парка), погледамо се међусобно, и констатујемо "ЛЕПО, БИЋЕ НАМ ВЕСЕЛО ДАНАС". Комуналне службе знале су шта се данас дешава у граду, а нису уклониле материјал. Враћајући се доле, код Чешке Амбасаде запажамо контејнер пун шута ( цигле, камење, цеви),  ни њега нико није склонио. МИЛИНА. Извештавамо надређене о ономе што смо затекли, као и повећан број малолетних лица у мањим групама, који се "спонтано" окупљају у нашој непосредној близини, тако да нас буквално опкољавају. Види се да је у питању војна формација голобрадих младића, и да их "неко" веома добро  организовао, неко ко је прошао обуку, неко ко зна посао. Нама који смо били у војсци све је јасно, све кад погледамо како се ти "клинци" у том моменту случајни шетачи крећу ( обично у тројкама), да снимају наш распоред, да нон стоп шаљу поруке, причају преко  телефона, све нам је ЈАСНО.  
Када је јављено да ка цркви светог Марка из правца Правног Факултета креће маса од око 1500-2000  "патриота" и да гурају запаљене контејнере, да су навучене фантомке, истог момента мој Вод  добија задатак да поставимо кордон на углу улица Ресавске и Б.К.Александра, и никако не допустимо маси да дође до контејнера, где стоји ШУТ поред улаза у Чешку Амбасаду ( контејнер који наравно комуналне службе нису уклониле).
Линија постављена. Гледамо једни друге преко левог и десног рамена. Адреналин се подиже. Разјарена маса као бесни пси ( међу којима препознајемо дилере дроге, навијаче, хулигане, крминалце које смо до тог дана редовно приводили) иду на нас.  Упаљен контејнер гурнут је у нашем правцу. Некако смо успели да га одгурнемо са стране. Полећу каменице ка нама. 
И то замислите оне дивне коцке из парка, као и металне шипке које смо мало пре  уочили. Подижемо штитове. Преко радио уређаја јављамо да смо нападнути, наређење које чујем : "БЕЗ УПОТРЕБЕ СРЕДСТВА ПРИНУДЕ, ДРЖИТЕ ЛИНИЈУ, ПОДИГНИТЕ ШТИТОВЕ". Штитови пуцају. Поред мене у другом реду стоји Шимун наш Нинџа, штит му пуца, коцка га погађа у вилицу, обилно крвари, покушавам да му помогнем, пада...Пера прилази виче десно десно...Погледам друга екипа "патриота" креће бочни напад из правца цркве св Марка крећу коктели. Шимуна сам некако подигао штитим га мојим штитом. Маса се на тренутак повлачи. Луди Макса у том паклу шали се : "Шта је Савићу, фрка а? Ај у први ред?  Шта се кријеш иза нас у другом реду?! А онда иза мене види крвавог Шимуна.нема смеха.  Креће поново напад сад са три стране од Правног факултета, из ташмајданског парка и пролаза између главне поште и цркве светог Марка. Неко лепо кооридинише нападе. Развлаче нам снаге. Тоша командир нашег Вода искусни полицајац, ризикује и наређује нам да сви останемо заједно, и да не реагујемо  на бочне нападе, већ да пазимо на ове што нам долазе из правца ресторана МАДЕРЕ. 
Бочни напади како главнина прилази са преда, постају све јачи. Један по један колега падају. Шлемови нам пуцају, штитове готово и да немамо, телима један другог покривамо. Коктели  лете око нас, питање када ћемо почети живи да горимо.  Преко станице само се понавља исто наређење : "ДРЖИТЕ ЛИНИЈУ, БЕЗ УПОТРЕБЕ СРЕДСТАВА ПРИНУДЕ".Изнад нас неки "баја" у хелихоптеру надлеће нас, гледа нас како крваримо, а појачања нема. Лаки је пао добио је каменицу у колено, поред Лакија пада и Чемпа у крви, до њега пада и Макса. Камење, шипке, стакла и све што може неко да замисли  је по нама. Иза нас појављује се једно одељење чини ми се из Сомбора. Гледају нас момци, очито нису навикли на београдске журке. Тек су они у хаосу. Тошу погађају каменице, али ОН као да је од стене мајке му га луде ( остаје при себи и води нас даље-невероватан човек). Маса хулигана се залетела на нас ми смо већ сви онеспособљени, опрема уништена, крв нам лије по целом телу. Неко од нас је викно: " Приђу ли на метар до нас  вади палице и сви као ЈЕДАН".
Стигли су на око 5 метара од нас, већина од нас се једна држи на ногама, крећу каменице у нашем правцу, један другог штитимо телима, добијамо камење свуда по телу. Болови и јауци око мене, али се нећемо  предати. Идемо до краја па макар ту и погинули.  У једном моменту један момак-"патриота" очито под дејством наркотика,  подиже жардињеру, ону бетонску намењену за бацање смећа са угла ул.Ресавске и Б.К.Александра, и баца у нашем правцу. Она удара о асфалт, ломи на неколико делова, већи део ње ме погађа у леви скочни зглоб, падам..Бол лудачки..јаучем...Док лежим на улици, беспомоћан гледам клинца на 3-4 метра од мене, како узима камење и гађа ме у главу. Први ме промашује, други ме погађа...осећам бол, крв на лицу. Клинац узима и трећу камену коцку замахује и погађа ме у стомак. Више не могу да се померим. Брат мој до мене Шимун-Нинџа који је већ био повређен, дозива ме да види да ли сам жив..
Подижем руку  и дајем знак да сам још АКТИВАН.
Осећам да ме неко подиже са земље, крвав бацам поглед преко рамена и видим кога другог него стену, мајке му га луде Тошу, Тошу легенду. Иако нижи од мене бацам ме на леђа и вуче у заклон. И таман када смо мисли да смо готови, као у америчким вестерн филмовима неко се сетио да пошаље жандарме, који су све ово гледали са неких 150-200 метара,  како се нас 50 бори са бесним псима-"патриотама". И док су посматрали чекали су наређење. Не кажем да њима није радио адреналин, али нису имали наређење.  А онда се коњица са белим џиповима разлетела и разјурила "патриоте".  Нема остајања ту, није безбедно могу се вратити сваког момента, јер организовано и тактички  нападају, и развлаче наше снаге по целом граду. Хитне Помоћи НЕМА, јер у целом граду је БЕЈРУТ. Буквално водимо герилски рат. Док идемо ка Крунској улици, где нам је следећа локација тј вучемо гледамо да ли смо сви на броју. Јесмо хвала богу. Смо сви повређени крвави знојави, прашњави. На углу Крунске и Ресавске улице затичемо ватрогасно возило. Тражимо воде. Док се умивамо, и пијемо воду господа из центра града, са тераса нас гађају саксијама. 
5-ро колега пада, полупане главе од саксија са тераса.
Један од колега из неке друге чете, на сав глас у сузама повика: " ЉУДИ ЗАР НЕ ВИДИТЕ ДА СМО ПОВРЕЂЕНИ И КРВАВИ, САМО ПИЈЕМО ВОДУ ЗАШТО НАС ГАЂАТЕ САКСИЈАМА?!? ГДЕ СМО МИ ОВО У СРБИЈИ ИЛИ БЕЈРУТУ ?!? МИ СМО СРПСКА ПОЛИЦИЈА, ЗАШТО НАМ ОВО РАДИТЕ?? Таман што је то рекао, добио је по себи кесу пуну воде и смећа.  Очито му се станари централних градских улица захваљују на говору.

Град је у хаосу. Гледамо око себе и питамо се хоће ли доћи крај овоме дану??!?

Таман што смо пола сата ту стали. Наређење плато РТС-а сви.
Једва идем. Осећам да ми је нога отекла. Она нога коју је бетонска жардињера погодила. Крв ми је и даље на лицу. Скорила се. Сунце пече. Хвала богу послушао сам Жику, иначе поред свега овога доживео би и топлотни удар. 
Некако стижемо на плато РТС-а. Лежимо на степеницама. Хитна нас прегледа. Мене уносе на носилима.  Гледам моје. Неки машу, неки се онако крвави шале: " Види га као П..ка оде а нас оставља" ( смех). А у ургентном сви у унифромама. Жандари и МИ ми плавци. Нема других.  Ортопедија и хирургија највише посла су имали. Како ме гурају на оном кревету, видим Шимуна, питам га у шали: "где ћеш Нинџа, где те воде, а он: " у П... Материну где ћу, где ме воде. Воде ме на масциофасцијалну хирургију. Ја додајем у шали, угради и силиконе сад ти то дође гратис". Смејемо се обојца, док нас возе у супротним правцима на оним креветима. 
И како воле да кажу људи из белих мантила тј медицине хоспитализован сам био на хирургији и ортопедији. 
Са лонгетом  на нози и завојима по лицу, чекам друга који ме вози кући.

Долазимо испред зграде где сам живео. Уносе ме. Моја два друга. Мајка у сузама. Ива и Ана тада су имале 5 година. Почињу да плачу и питају : " Тата јеси добјо?!? Тата нећеш умјеш?!? Тата јел те боји?! Јубимо ми да пјође. Тата биће добјо. Баба немој да пјачеш добјо је тата". 

Љубим их и грлим...говорим им: биће тата добро.. Тата се само  огребао на послу, не боли ме ништа. Сада више нема бола. 
Ви сте мој лек.

10.10.2010 године Мој Београд је личио на Бејрут. 
Непоновило се више никада. Не доживео никад нико ништа слично.
Стајали смо као тампон зона. Нисмо били ни на чијој страни.
Ми смо страдали, да не би други грађани били повређени.
Наш посао је да обезбедимо све грађане ове државе.

МИ СМО  ТАЈ ДАН САМО  РАДИЛИ НАШ ПОСАО.



Владимир Спиди Савић
дипломирани тренер борилачких спортова и вештина.

PRAVI PRIJATELJI NE OSTAVLJAJU PRIJATELJA U NEVOLJI.

Ovaj blog je istinita ispovest, meni  poznate i drage osobe B.M sa kojom sam nekada radio, koja je obolela od Hepatitisa C. Njenu ispovest prenosim verodostojnu u celosti, bez bilo kakvih izmena u samom tekstu.

 B.M: " Februara 2016. godine prilikom raznih pretraga za pripremu hiruške intervencije, otkriveno mi je da se u krvi pokazuje prisustvo virusa Hepatitis C. S' obzirom na moje do tadašnje poznavanje bolesti Hepatitisa C, kao i većina ljudi, Ja sam tu bolest povezivala sa narkomanima i prostitutkama... Moj svet se srušio kada su mi naknadnom kontrolom krvi potvrdili prisustvo virusa, prvo sto mi je tada prolazilo kroz glavu je kako će svi da me izbegavaju, kako ću ostati bez "prijatelja " razmišljala sam šta će se desiti na poslu kada saznaju?!.... Hiljadu mračnih misli mi je prolazilo kroz glavu, nažalost većina od njih se i obistinila. Od ljudi "prijatelja"kojih sam očekivala podršku  ni na telefon mi se ne javljaju, dečko sa kojim sa tada bila u vezi me je ostavio, bez hrabrosti da me pogleda u oči i licno mi kaže (samo se prestao javljati na tel. i dolaziti), naravno da je ON odradio testiranje i nije zaražen. Što se tiče posla... u roku od 4 dana sam dobila premeštaj na drugo radno mesto, sa ne tako ubedljivim obrazloženjem... Nakon svih tih stresova zapala sam u depresuju u kojoj sam bila dva meseca. Pomogao mi je razgovor sa psihologom, koji mi je pomogao da prihvatim situaciju, i da se vratim u normalu. Rečenica koja mi je ostala u glavi,a koju ni dan danas ne mogu da razumem jeste "od ljudi ne ocekuj ništa "- tada neceš biti povredjena... Da se TO neočekivanje vremenom vežba! Ne mogu i neću da živim kao robot, ne prihvatam takav nacin razmišljanja. Ljudi koji su ostali uz mene i koji su mi do dan danas podrška (neizmerno im hvala) su oni od kojih i nisam očekivala podršku, to su tamo neki ljudi, stranci... dosta mi je "zamerilo" zasto pričam i govorim o mojom bolesti, ne moraju svi da znaju! Da, jednim delom se slažem, ali u našem narodu je sramota biti bolestan, sramota je pričati o bolesti, ne daj bože sta će komšija reći.... Ja pričam iz drugog razloga, kao što i Ja, (po lekarima sam zarazena Hepatitisom C pre vise od 30 godina, transfuzijom krvi) ništa nisam znala, i živela sam sa tim, a mogla sam mnogo ranije da se lecčim, tako i u Srbiji po posledonjoj proceni ima oko 100.000 ljudi koji su zaraženi, a i ne znaju. Hepatitis C ima naziv tihi ubica, upravo zbog toga sto nema simptoma, sto polako uništava jetru. Pokušala sam ljudima u mojoj okolini da skrenem pažnju, da traže da se testiraju ( lekar Vas samovoljno nece uputiti na testiranje jer RFZO to košta 16.000 rsd). Što se tice lečenja, u Srbiji se čeka od godinu dana, pa na dalje, u zavisnosti na koji način je došlo do zaraze Hepatitisom C, i koji je stepen oštecenja jetre. Lekovi koji se koriste su "zastareli" tj nigde se u svetu vise ne koriste, zbog nus pojava koje nose sa sobom, procenta izlečenih pacijenata i sl., a iste mora da odobri drugostepena komisija RFZO. Imala sam sreće da sam na lecenje čekala samo 11 meseci od dijagnostikovanja bolesti, po protokolu lecenje za Hepatitis C tip 1 ( koji je najrasprostranjeniji u evropi) traje 48 nedelja, u vidu tableta (ribavirin) 5x dnevno i injekcije 1x nedeljno (interferon) koje za sada, relativno dobro podnosim uz manji broj nus pojava. Najvazniji period lecenja je prvih 12 nedelja, ako nakon tada ne smanji broj virusa u organizmu, lecenje se prekida jer nema dejstva, pa se čeka neko bolje vreme, kada će država nabaviti lekove novije generacije, gde lečenje traje 12-24 nedelje, bez nus pojava sa 100% izlečenih pacijenata. Jedina mana novih lekova je cena 95.000 americkih dolara. Ja sam stigla do 5 nedelje lečenja, čekam 12 i nadam se dobrom ishodu, pa da nastavim do 48 ". M.B.

Poštovani prijatelji ako Vam je stalo do nekoga, i nekoga smatrate za prijatelja, kada je najteže toj osobi nemojte bežati, nemojte prestajati da se javljate. Nije prijatelj samo onaj kada je zdrav, pravi prijatelj se pokazuje u zlu, nevolji i bolesti, kada je najpotrebniji.

Najlakše je imati prijatelja kada je sve lepo, bajno i sjajno.

Osvaiti nekog ko se razboleo, a ko Vam je bio tako drag, nekog koga ste voleli i ko Vas voli samo zato jer je bolestan, ispod svake ljudske i morlane vrednosti je.

Najlakše je pobeći, a najteže je ostati i svojim ostankom sa obolelom osobom, dati psihičku podršku, nadu i veru da će uspeti u izlečenju  i da će ozdraviti.

NA MUCI SE POZNAJU JUNACI...PRAVI PRIJATELJI PRIJATELJA U NEVOLJI, ZLU I BOLESTI NIKADA NEĆE OSTAVITI.

BUDIMO LJUDI.

S' poštovanjem

Poslednji Urbani Samuraj

Vladimir Speedy Savić

diplomirani sportski trener borilačkih sportova i veština.