Zašto ljudi ostaju u lošim brakovima i u poslovima, u kojima su nezadovoljni, nesrećni, neispunjeni ?!?!??!?
Odgovore koje često možemo čuti : " pomirio sam se- pomirila sam se sa sudbinom, gde ću Ja, šta ću u ovim godinama, tu sam gde sam, bar se nadam nekoj penziji, ovde mi je sigurica, nisam razmišljao- razmišljala o promeni posla, razvodu, promeni mesta života, strah me da ne odem na gore, tako mi je kako mi je i dr". O svom životu i potezima koje treba da se povuku niko nerazmislja na pravi način, ali zato svi znaju da kukaju nad svojom sudbinom, jadikuju nad brakom, poslom životom, ali da urade nesto bolje za sebe, svoju porodicu, nesto sto će ih ispuniti, usrećiti, to NE ZNAJU. Prvo u životu nema SIGURICE. Drugo penzija je suviše daleko i pitanje ko će je doživeti. Život se živi radi života i stvari koji nas ispunjavaju i čine srećnim, a ne radi penzije, sigurnog posla i ostajanja u losem braku radi dece, stana, kuće firme i drugih materijalno nematerijalnih stvari.
Ostajanje u losem braku zarad tzv očuvanja porodice tj dece, je najgora stvar po samu decu i Vas same. U narušenim porodičnim odnosima najvise stradaju sama DECA. Svaka svadja, rasprava, netrpeljivost roditelja jedno prema drugome, veoma stetno utice na razvoj samog deteta ili same dece. Kada smo moja bivsa supruga i Ja shvatili da nam različitosti u pogledu na život, poslove koje smo radili, načini života, želje, ambicije, stavovi razlikuju i utiču na lični odnos, mi smo se sporazumno razveli, i dalje nastavili da vodimo svoje živote, kakve smo želeli, uz jedinu obavezu a to je zajednička briga o našoj deci. Već 7 godina mi smo dobri prijatelji, imamo izvaredne izgradjene odnose, poštovanja jedno prema drugome. Svako od nas našao je nešto i nekoga ko nas ispunjava, ali Iva i Ana su uvek i uvek će biti ispred svega, i na prvom mestu u našim životima. Treće sigurnost u poslu, penziono, socijalno, zdravstveno osiguranje klasična su obmana i držanje u kandzama poslodavca. Koliko su bitni, toliko i nisu. Za onog koji hoce da radi, sebe prekvalifikuje, sazna, nauči upozna zime nema. Gladan i bez krova nad glavom niko ko hoce da radi i da se bori ostati neće.
Čovek se uči dok je živ. U životu sam radio mnogo poslova. Kada god sam osetio da to utiče na moj život, zdravlje, porodicu, Ja sam napuštao i tražio bolje. Zdravstveno osiguranje svako sebi moze da priusti i to je najbitnije. Nisam dozvolio niti cu dozvoliti da bilo šta i bilo ko utiče na moj život, osim mene samog. Normalno je da ljudi menjaju poslove, nenormalno je ostajati na brodu koji tone. Četvrto promena mesta stanovanja za mnoge je stresna i strah da li ce uspeti. Ko god je borac u životu taj će se snaći, pa makar to bio drugi grad ili druga država. Treba verovati u sebe, i ne klonuti i nekleknuti pred prvom preprekom. Tu prvu prepreku Ja nazivam ISKUŠENJEM. Ono će trajati kraće u koliko se u startu maksimalno borite, ili ce potrajati duže u koliko krenete sa nekom rezervom i nesigurnošću u sebe i svoj USPEH. U oba slučaja pobedićete i uspećete, samo i ako samo verujete u sebe i svoj uspeh. Da se razumemo Ja nisam takozvani LIFE COACHING-životni trener, kojih danas ima na pretek. Oni se bave filozofijom, a Ja se bavim realnošću. Imam 36 godina, i za sve te godine života mnogo sam toga prošao, što neko neće ni za sto godina, pa stim u vezi imam puno pravo da o ovome pišem, edukujem druge, ohrabrim i podstreknem da krenu u borbu za svojim boljim životom. Moj život je u celosti borba. Kao što svakodnevno vidite i pratite ono sto objavljujem, možete videti na mom primeru, kako se bori za bolji život i bolje sutra, za sebe samog i porodicu. Od očaja, i kukanja, krivljenja drugih za naše životne neuspehe, vajde nema. Ako nas je nešto slomilo, zaustavilo ka putu do našeg cilja, tu nećemo stati. Ili ćemo naći drugi put do cilja, ili ćemo tu prepreku preskočiti, ostaviti je iza sebe bez osvrtanja na nju, i nastaviti životnu borbu dalje sa osmehom na licu. Do poslednjeg dana naših života, život je borba, bez obzira koliko godina mi imali.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl. Trener borilačkih sportova i veština.
Odgovore koje često možemo čuti : " pomirio sam se- pomirila sam se sa sudbinom, gde ću Ja, šta ću u ovim godinama, tu sam gde sam, bar se nadam nekoj penziji, ovde mi je sigurica, nisam razmišljao- razmišljala o promeni posla, razvodu, promeni mesta života, strah me da ne odem na gore, tako mi je kako mi je i dr". O svom životu i potezima koje treba da se povuku niko nerazmislja na pravi način, ali zato svi znaju da kukaju nad svojom sudbinom, jadikuju nad brakom, poslom životom, ali da urade nesto bolje za sebe, svoju porodicu, nesto sto će ih ispuniti, usrećiti, to NE ZNAJU. Prvo u životu nema SIGURICE. Drugo penzija je suviše daleko i pitanje ko će je doživeti. Život se živi radi života i stvari koji nas ispunjavaju i čine srećnim, a ne radi penzije, sigurnog posla i ostajanja u losem braku radi dece, stana, kuće firme i drugih materijalno nematerijalnih stvari.
Ostajanje u losem braku zarad tzv očuvanja porodice tj dece, je najgora stvar po samu decu i Vas same. U narušenim porodičnim odnosima najvise stradaju sama DECA. Svaka svadja, rasprava, netrpeljivost roditelja jedno prema drugome, veoma stetno utice na razvoj samog deteta ili same dece. Kada smo moja bivsa supruga i Ja shvatili da nam različitosti u pogledu na život, poslove koje smo radili, načini života, želje, ambicije, stavovi razlikuju i utiču na lični odnos, mi smo se sporazumno razveli, i dalje nastavili da vodimo svoje živote, kakve smo želeli, uz jedinu obavezu a to je zajednička briga o našoj deci. Već 7 godina mi smo dobri prijatelji, imamo izvaredne izgradjene odnose, poštovanja jedno prema drugome. Svako od nas našao je nešto i nekoga ko nas ispunjava, ali Iva i Ana su uvek i uvek će biti ispred svega, i na prvom mestu u našim životima. Treće sigurnost u poslu, penziono, socijalno, zdravstveno osiguranje klasična su obmana i držanje u kandzama poslodavca. Koliko su bitni, toliko i nisu. Za onog koji hoce da radi, sebe prekvalifikuje, sazna, nauči upozna zime nema. Gladan i bez krova nad glavom niko ko hoce da radi i da se bori ostati neće.
Čovek se uči dok je živ. U životu sam radio mnogo poslova. Kada god sam osetio da to utiče na moj život, zdravlje, porodicu, Ja sam napuštao i tražio bolje. Zdravstveno osiguranje svako sebi moze da priusti i to je najbitnije. Nisam dozvolio niti cu dozvoliti da bilo šta i bilo ko utiče na moj život, osim mene samog. Normalno je da ljudi menjaju poslove, nenormalno je ostajati na brodu koji tone. Četvrto promena mesta stanovanja za mnoge je stresna i strah da li ce uspeti. Ko god je borac u životu taj će se snaći, pa makar to bio drugi grad ili druga država. Treba verovati u sebe, i ne klonuti i nekleknuti pred prvom preprekom. Tu prvu prepreku Ja nazivam ISKUŠENJEM. Ono će trajati kraće u koliko se u startu maksimalno borite, ili ce potrajati duže u koliko krenete sa nekom rezervom i nesigurnošću u sebe i svoj USPEH. U oba slučaja pobedićete i uspećete, samo i ako samo verujete u sebe i svoj uspeh. Da se razumemo Ja nisam takozvani LIFE COACHING-životni trener, kojih danas ima na pretek. Oni se bave filozofijom, a Ja se bavim realnošću. Imam 36 godina, i za sve te godine života mnogo sam toga prošao, što neko neće ni za sto godina, pa stim u vezi imam puno pravo da o ovome pišem, edukujem druge, ohrabrim i podstreknem da krenu u borbu za svojim boljim životom. Moj život je u celosti borba. Kao što svakodnevno vidite i pratite ono sto objavljujem, možete videti na mom primeru, kako se bori za bolji život i bolje sutra, za sebe samog i porodicu. Od očaja, i kukanja, krivljenja drugih za naše životne neuspehe, vajde nema. Ako nas je nešto slomilo, zaustavilo ka putu do našeg cilja, tu nećemo stati. Ili ćemo naći drugi put do cilja, ili ćemo tu prepreku preskočiti, ostaviti je iza sebe bez osvrtanja na nju, i nastaviti životnu borbu dalje sa osmehom na licu. Do poslednjeg dana naših života, život je borba, bez obzira koliko godina mi imali.
S' poštovanjem
Poslednji Urbani Samuraj
Vladimir Speedy Savic
dipl. Trener borilačkih sportova i veština.
